"Briga" za malog čoveka

Pre nekoliko dana je Brad Wardell, CEO kompanije Stardock rezentovao javnosti novu poslovnu politiku svoje kuće sročenu u Gamer`s Bill of Rights iliti po srpski „gejmersku povelju“. Stardock je indie izdavač i developer, firma nastala još devedesetih godina prošlog veka, usko specijalizovana za razvoj programa pod IBM-ovim operativnim sistemom OS/2. Sa ulaskom u novi milenijum kompanija postaje poznata po programu za kastomizaciju Windows radnog okruženja – WindowBlinds, a nešto kasnije i po 4X strategiji Galactic Civilizations koja je za vrlo kratko vreme stekla veliki krug poklonika i u svom žanru prosto pregazila mnogo poznatiji i dugo najavljivani Master of Orion 3. Takođe su poznati i po simulaciji američke predizborne trke Political Simulator (za koju tvrde da je 2004. tačno prognozirala rezultate izbora, promašivši samo ključnu državu u kojoj je George W. Bush odneo pobedu), a i kao izdavači odlične space strategije Sins of the Solar Empire. No ipak, najveću buru u igračkoj javnosti izazvali su svojim izjavama da piraterija nije glavni uzrok pada prodaje igara na PC platformi. Kako su izjavljivali, jedan od glavnih uzroka jeste ogorčenost igrača prema velikim izdavačima koji ih tretiraju kao najgore kriminalce stalno izmišljajući nove načine zaštite od kopiranja, kao i zbog straha da igra neće dobro raditi na računaru koji poseduju i da se upravo iz ovih razloga sve više okreću konzolama.

Povelja koju su nam podarili počiva upravo na tim razmišljanjima i sastoji se od deset „članova“:

1. Igrači imaju pravo da vrate igru ukoliko ona neće da se pravilno pokrene na njihovom računaru i da dobiju povraćaj novca;
2. Igrači imaju pravo da zahtevaju da se igre izdaju samo kao gotov, zaokružen i igriv proizvod;
3. Igrači imaju pravo da očekuju da će igra biti apdejtovana nakon njenog izdavanjima;
4. Igrači imaju pravo da zahtevaju da igre ne zahtevaju pokretanje različitih download managera i updatera da bi mogle da se igraju;
5. Igrači imaju pravo da zahtevaju da minimalni sistemski zahtevi podrazumevaju upravo to – da će igra biti igriva na navedenoj konfiguraciji;
6. Igrači imaju pravo da zahtevaju da se uz igru ne instaliraju skriveni drajveri i slični, potencijalno maliciozni programi;
7. Igrači imaju pravo da besplatno skidaju novije verzije igara koje su kupili;
8. Igrači imaju pravo da ne budu tretirani kao kriminalci od strane izdavača i developera igara;
9. Igrači imaju pravo da zahtevaju da single player igre ne zahtevaju aktivnu internet konekciju da bi mogle da se igraju;
10. Igrači imaju pravo da zahtevaju da igre koje su instalirane na hard disk ne zahtevaju da CD/DVD disk bude ubačen u drajv.

Navodno je povelja već stupila na snagu jer trenutno Stardock nudi refundaciju svima koji imaju pokretanjem sa Political Machine 2008.

Da li su oni vesnici novog načina ophođenja prema igraču kao krajnjem korisniku. Da li ćemo u skorijoj budućnosti videti i velikane poput EA, Take2 ili THQ kako se pridržavaju ovih pravila? Sumnjam...

Bilo bi lepo kada bi se i Stardock u potpunosti pridržavao ovih svojih načela. Sve ovo ipak pomalo liči i na marketing jer se kompanija oduvek trudila da se predstavi kao mala komšijska radnja na uglu, u kojoj vam se svi smeškaju i obraćaju po imenu, u kojoj vlada atmosfera ljubavi i sreće, nasuprot velikim i hladnim konglomeratima koji samo gledaju kako da vam utrape što više svojih proizvoda bez obzira na kvalitet usluge. Istina je da mnoge njihove igre dolaze bez ikakve anti-piratske zaštite, ali ipak i za novi GalCiv2 potrebno je konektovati se na Stardock Central pre skidanja pečeva, radi autentifikacije. Da li će se to sada promeniti. Druga stvar je da njihove igre nikada nisu bile preterano hardverski zahtevne i da se bez ikakvih problema mogu pokretati na standardnim igračkim konfiguracijama. Svojim načelima samo bacaju prašinu u oči drugih, većih izdavača čije igre zahtevaju i jače kompjutere. Oni su na sigurnom, nema razloga za brigu, a EA neka vidi šta će da radi sa Crysisom. Drugi stavovi su manje-više razumni i logično bi bilo da ih svako ko se bavi izdavanjem igara prihvati kao sveto pismo, ali sa druge strane, tržište diktira neke potpuno drugačije uslove opstanka. Jedino mi nije jasan stav oko refundacije, tačnije šta ustvari znači konstrukcija „ukoliko neće pravilno da se pokrene“ jer problem može biti do drajvera, operativnog sistema i još mnogih drugih stvari na koje Stardock uopšte nema uticaja. Da li će i u tim slučajevima biti usvajani zahtevi za povraćaj novca?

Vreme će pokazati koliko će Stardock biti istrajan i koliko će poštovati ovo na šta se obavezao pred nama igračima. Dobrog publiciteta će svakako biti, ali teško da ovako nešto može napraviti veće potrese u igračkoj javnosti, dovoljno jake da uzdrmaju betonske temelje večih igrača u games publishing industriji.

Rusi dolaze...(po treći put)

Prva igra iz CnC franšize čiju su izradu EA-ovci u potpunosti preuzeli na svoja pleća i time jedan on najinventivnijih razvojnih timova, ekipu koja je postavila postulate real time strategija, poslali u istoriju jesu popularni „Generali“. „Zapadna šuma“ je posečena, novi vlasnici su pokupili sve trupce i mladice koje su im odgovarale, njihovi tragovi su izbrisani, nove generacije CnC igrača neće ni znati ko su pravi tvorci univerzuma koji im se toliko dopada...

CnC Generals, i nije loša igra (što sam već napominjao u postu „Generalno bolje“), ali zbog odstupanja od pravila koja su Westwood-ovci postavili u svojim igrama naišla je na mlak prijem kod publike i pre svega fanova serijala. Uvidevši da tako neće ići, EA se vraća na mesto zločina, pokušavajući da na već trule panjeve nakalemi novu šumu, neki novi Westwood, čije su igre imale neku harizmu, neki fluid koji konglomerat industrije video igara nikada neće posedovati. Vratili su Kane-a iz penzije, ponovo ubacili FMV sekvence između misija, osvežili kampanju sa još jednom frakcijom, stavili brojku uz ime popularne franšize i dobili – Command & Conquer 3.

E sad je nekom iz EA palo na pamet da oživi još jedan mini serijal koji takođe ima ogroman fanbase. Palo im je na pamet da naprave Red Alert 3. Još od prve najave u februaru ove godine, videlo se da EA ne želi da ponovo eksperimentiše kao u slučaju Generalsa, već da se drži oprobanih metoda, kao što su to uradili sa CnC 3.

Bljutava pričica u kojoj sada Rusi pribegavaju istoj taktici koju su Saveznici koristili još u prvom Red Alertu – putovanju kroz vreme. Sovjetski naučnici su poslali ljude u prošlost da bi eliminisali čoveka koji je odgovoran za dva velika ruska poraza u prethodne dve igre – Alberta Ajnštajna. Ali, stvari se ne odvijaju onako kako je planirano. U novoj, alternativnoj budućnosti, Saveznici nisu dobili WWII, što je omogućilo rađanje jedne nove imperije – Empire of the Rising Sun, tj. Japana, koji je toliko ojačao da je čak započeo invaziju na SSSR.

Recept koga se EA držao prilikom rada na trećem delu Command & Conquera po meni je bio vrlo uspešan. Osvežavanje kampanje novom, vanzemaljskom rasom Scrin se pokazao kao smeo, ali i veoma dobar potez. To isto sada pokušavaju da urade i sa RA3 ubacujući Japance. Ali Command & Conquer je „ozbiljna“ igra, za razliku od njegovog spin-offa Red Alert koji više predstavlja neku parodiju na hladnoratovski period. Filmići sa živim glumcima nabijeni stereotipovima i odmerenom dozom humora, blesavo koncipirane i predimenzionirane jedinice (šta reći na ruske cepeline bombardere ili ogromne sipe koje razaraju savezničko brodovlje) odlikovali su prethodne delove serijala i u njima se upravo ogledao već pomenuti „vestvudovski šmek“. Novi tvorci se izgleda svojski trude da nastave takav trend i u trećem nastavku, što možemo videti na primeru nekih jedinica poput japanskog heroja (u pitanju je devojčica u školskoj uniformi) japanskih robota ili ruskih teško oklopljenih jurišnih medveda??? Dizajn pojedinih jedinica se menja bukvalno iz nedelje u nedelju, sve u cilju boljeg balansa snaga (doduše cela CnC franšiza je uvek bolovala od potonjeg) i što maštovitijeg i interesantnijeg izgleda jedinica. Rezultati ovih eksperimenata koji se pojavljuju na oficijelnom sajtu igre često i ne ispadnu baš kako valja (tenkovi i avioni više liče na neke transformers igračke nego na svoje pandane u stvarnom svetu) što izaziva mnoge polemike među fanovima serijala. Beta se već uveliko vrti (svi koji su pazarili ekspanziju Kane`s Wrath dobili su pravo da se oprobaju u online beti), datum izlaska se sve više bliži, tako da ćemo za nepuna dva meseca najverovatnije moći da se oprobamo u novoj igri iz CnC univerzuma. Moje lično mišljenje je da će to biti OK igra i ništa više od toga, nećemo videti nikakav milestone kakve su znale da prave ranije instance ovog serijala, igra koja će se igrati samo dok se ne pojavi neki novi generički RTS produkt. Iako sam prijatno iznenađen sa onim što su uspeli da urade sa CnC 3, mislim da EA timovi nemaju dovoljno inventivnosti u sebi, i da bi bilo bolje da se drže štancovanja raznih NBA-ova, NHL-ova, Madden-a i NFS-ova na godišnjoj bazi. Očekujem da će Starcraft 2 da prosto opere pod sa RA3 kada se konačno pojavi tamo negde početkom 2009. godine.

www.sk.rs

Svet Kompjutera – možda i nije prvi računarski časopis u staroj Jugi, ali je meni svakako najdraži. Tog oktobra 1984. godine, kada je ćale uneo prvi primerak tada posebnog izdanja Politikinog „Sveta“, još nisam znao ni da čitam, ali još uvek pamtim i čuvam naslovnu stranicu na kojoj neki „strašni“ vanzemaljac rukama krši Spekija. Zaista se više ne sećam da li se u kuću prvo uselio SK ili Spectrum, no bilo kako bilo ja sam prve korake u svet slova i brojeva načinio uz pomoć jedne gumene tastature. Do mog polaska u prvi razred ćale je „gumičara“ već uvalio nekim klincima iz kraja, a na stolu u mojoj sobi se šepurio Commodore 64, friško ušvercovan iz Minhena. Izgleda da se moj otac tada baš bio primio na kompjutere jer smo pored SK-a kupovali i „Računare u vašoj kući“ i slovenački „Moj Mikro“. Hrpa časopisa u odeljku za ploče velikog Schneiderovog muzičkog stuba rasla je iz meseca u mesec, a ja sam i dalje bio suviše mali da bih to čitao. Ne znam ni šta je bila „inicijalna kapisla“, niti kada se to dogodilo, ali ja sam počeo da prelistavam stara izdanja i redovno pratim sadržaj novih brojeva. Priznajem, da su me više privlačili „Moj Mikro“ zbog kvaliteta štampe i dela za igre koji je bio u koloru i „Računari“, časopis koji je bio pun duha i humora. I tako je to teklo do kraja osamdesetih.

Vreme je neumitno prolazilo, „Računari“ su zauvek proterani iz naših kuća, što je jednim secesionističkim činom uradio i „Moj Mikro“, tako da sam ostao samo na jednom časopisu. Otprilike negde u isto vreme ćale je krenuo da žešće zabušava po pitanju kupovine SK-a, te sam se uglavnom dovijao za nabavku novih brojeva, uglavnom pozajmljući časopise od starijih komšija sa mesec-dva zakašnjenja. I onda – boom. Rat, inflacija i sva sranja koja su išla sa tim. Para je bilo jedva za hleb i račune, a ekstravagancije u vidu kupovanja tamo nekog časopisa se jednostavno nisu uklapale u kućni budžet. Međutim, vrlo brzo sam provalio da ponekad hiperinflacija može raditi i u moju korist. Mudro sam čekao da dođe 15. ili 20. u mesecu, pa sam SK kupovao za novčanicu koja ništa nije vredela i koju sam maltene našao u parku. Bilo je to ono doba štampe na svetlo plavom papiru, jedva nešto debljem od jednoslojnog toalet papira. Ali zli mastermindovi iz vrha Politike su ubrzo prokljuvili moju foru te su cene časopisa počele da se pišu bodovima, čija se vrednost vezivala za dnevni kurs dojče marke.

Nakon reformi čuvenog deda Avrama i novog super dinara stvari su se značajno promenile. Nakon skoro godinu dana apstinencije skoro i da sam zaboravio na časopis. I tako jednog dosadnog avgustovskog popodneva na raspustu između prvog i drugog razreda gimnazije pažnju su mi privukle šute korice starog „drugara“ iz osnovne. Izvadio sam kintu i sav srećan otrčao kući i bacio se na čitanje, pareći oči na škakljivim sličicama iz opisa Cobra Missiona. U međuvremenu se moj još uvek aktivni kompjuter izgubio u hodnicima vremena, a na scenu su stupile nove, bolje igračke platforme. Nedugo posle sam udomio „prijateljicu“ od 512 + 512 kB RAM memorije sa kojoj jedan gastarbajter iz Koviljače više nije hteo da se druži. Kasnije sam skontao da se on sa njom izgleda nije ni družio (lik je na svaku disketu za čije pokretanje je bio potreban Workbench napisao da je na njom „program za pisanje“, jer se u tom slučaju na ekranu pojavi samo kursor), pa sam brže-bolje požurio da oboje nadoknadimo propušteno. Bilo je to „zlatno doba“ SK-a, sa zanimljivim tekstovima koji su obilovali humorom, Peđinim karikaturama i crno-belim slikama Cindy Crawford u rubrici „Šta dalje?“. I tako smo se igrali i čitali časopis kroz celu srednju školu, sve dok se neke čudne spravice sa svojim sivim kutijama koje su gutale CD-ove nisu pojavile na svakom ćošku, konačno preplavivši i moj omiljeni časopis. Rezigniran tom činjenicom prestao sam da kupujem Svet Kompjutera.

Posle još jednog rata, tačnije bombardovanja, ponovo sam se uputio do kioska gladan novih računarskih tema. Pogled mi je pao na lepo upakovan časopis „Mikro računari“. Fino, licencirano izdanje, na kvalitetnom masnom papiru, no sadržaj me i nije toliko dojmio kao spoljašnost. Onda sam u septembru 1999. ponovo počeo da kupujem SK i od tada sam redovan čitalac. Standardno kvalitetni brojevi, tekstovi prijemčivi širem krugu korisnika od onih koji poseduju PhD iz oblasti računarstva i naravno neizostavni „Svet Igara“ (kasnije „Test Play“), deo časopisa koji mi je oduvek bio najdraži. Dobro, priznajem da sam 2001. zbog ljubavi propustio da kupim par brojeva. I tako saznah iz časopisa da su otvorili i svoj forum i prijavih se tamo. Onda nabasah na neki čudan kviz (Game-o-Kwiz) o starim igrama, te reših da ovaj forum bukmarkujem kao svoj home page. Kasnije me dobri ljudi pozvaše da postanem i moderator u delu o igrama. A cela ova priča se završava činjenicom da i sam doprinosim papirnom izdanju SK-a, pišući tekstiće o starim igrama u rubrici „Test of Time“ prisećajući se tako „boljih dana“ i toga kako se nekad dobro igralo. Mnogi novi manje-više kvalitetni igrači su se u međuvremenu pojavili na tržištu, but my money is still on SK!