Generalno bolje?

Iako je igra stara već četiri godine, pre nekih nedelju dana sam poželeo da je ponovo instaliram i odigram koju skirmih partiju, kampanju ipak ne bih ponovo da počinjem. Nakon instalacije me je sačekalo još posla, jer očigledno Generalsi imaju problema sa dvoglavim procesorima jer se igra blokira već pri splash screenu. OK, ništa zato, Task Manager i Set Affinity, su lepo odradili posao, ali za manje smaranja prilikom svakog startovanja preporučio bih Launch`n`Set ili neku sličnu aplikaciju.

Prvi Command & Conquer koji EA samostalno izdaje nakon što je Westwood nestao sa lica zemlje, čini iskorak iz alternativno istorijskog miljea u geopolitičku situaciju današnjice, tj. borbu protiv terorizma. Glavni igrači su(da li je bilo i zrnca sumnje) Amerikanci, koje se uz podršku crvenih, bore protiv globalne terorističke pretnje. Crveni ovde nisu Rusi(reserved for Red Alert), nego Kinezi. Iako se EA do sada trudio da izdaje politički korektne igre, mogućnost igranja na strani terorista zaista daje novu dimenziju. Mada nema nekih preciznih referenci ko se krije iza pomalo benignog akronima GLA(Global Liberation Army), arhitektura građevina, čalme na glavama i izbor jedinica(pre svih bombaši samoubice), jasno se vidi da su programeri EA-a u glavi imali Arape i Osamu bin Ladena kao role model za ovu frakciju.

FMV sekvence koje su bile svojevrstan trademark C&C serijala i njegovog spinoff-a Red Alerta, ovde su izostale. Umesto toga tu su smorni izveštaji reportera koji se na žalost ne mogu preskočiti, kao ni in-game animacije pred svaku misiju. Ovo je bio ogroman minus koji je ogromna baza fanova spremno dočekala na nož. Zaista, Generalsi deluju dosta bezlično, nekako sterilno, jednostavno fale likovi poput Kanea ili Yuria, koji bi vas svojim glumatanjem uvukli u igru. OK, i ova igra ima svoje heroje poput Colonela Burtona, Black Lotus ili Jarmain Kella, ali ipak je zanimljivije kada vam se npr. Tania lično obrati u nekom od filmića između misija.

Amerikanci imaju visoko sofisticirane jedinice i veoma jaku avijaciju, Kinezi se oslanjaju na brutalnu snagu svojih tenkova i nuklearki, dok teroristi svoju „snagu“ baziraju na štancovanju gomile jeftinih i potrošnih jedinica. Bombaši samoubice, auto-bombe, motorciklisti, bagiji sa raketama, „besna rulja“ samo su neke od zaista lepo osmišljenih noviteta koje do sada nisam imao prilike videti u bilo kojem drugom naslovu. Teroristi nemaju aposlutno nikakvu vazdušnu podršku, a i sve jedinice su im dosta slabe u odnosu na druge dve frakcije, te igranje sa njima zaista donosi novo iskustvo. Neke njihove jedinice imaju i scavenger ability, tj. mogućnost da pokupe delove od uništenih jedinica i time povećaju svoju ubojnost.

Tri kampanje, svaka za po jednu frakciju, sadrže po deset misija koje nisu preterano inventivne niti preterano teške, sa izuzetkom poslednje misije u svakoj od kampanja. Jedini resurs u igri su zalihe(supplies), sanduci razbacani po mapi. Svaka frakcija ima svoj poseban način prikupljanja istih: Amerikanci koriste Chinook helikoptere, Kinezi kamione, a teroristi robove. Što se tiče sakupljanja resursa, Kinezi su u blagoj prednosti na ovom polju, zbog mogućnosti regrutovanja hakera, koji sa mreže crpe novac i kada ponestane zaliha na mapi(mada i teroristi imaju istu mogućnost u Black Marketu, hakeri su dosta jeftiniji i efikasniji). Takođe, svaka frakcija ima i svoje posebno super-oružje: Ameri imaju Particle Cannon, Kinezi nuklearni projektil, a terorisiti Scud-ove sa hemijskim ili biološkim bojevim glavama.

U skirmishu je igra zaista laka, a tome u prilog govori i činjenica da je ovo jedini RTS u kome sam u skirmishu uspevao da dobijem partiju protiv više Very Hard kompjuterski vođenih protivnika.

Nešto manje od godinu dana nakon izlaska Generalsa pojavila se i ekspanzija za ovaj naslov – Zero Hour. Osim novih kampanja za svaku od tri strane i poneke nove jedinice i građevine(Kinezi su dobili Helix helikoptere, pa je američka nadmoć u vazduhu blago umanjena), najzanimljive što ova ekspanzija donosi jeste General`s Challenge, tj. niz skirmish bitaka protiv generala različitih profila. Tako neki od njih preferiraju borbu samo hemijskim oružjem, neki koriste samo vazdušne jedinice, drugi pak svoju moć baziraju na nuklearkama ili super oružjima.

Mada se mnogi neće složiti sa mnom po ovom pitanju, C&C: Generals je generalno sasvim OK igra. Drugačija od onoga na šta nas je Westwood navikao kada je C&C serijal u pitanju, ali to ipak nije razlog da se bude toliki konzervativac i da se ovaj naslov automatski etiketira kao loš uz opasku da predstavlja svetogrđe i uvredu za svakog C&C fana koji drži do sebe. EA je ipak shvatio da ovakvi i slični eksperimenti sa igarama koje imaju ogroman fanbase mogu skupo da ih koštaju, pa tako zvanični treći nastavak Command&Conquera ima onaj prepoznatljivi Westwoodovski šmek, sa sve FMV sekvencama i Joe Kucanom i ulozi Kanea.

Tri frakcije sa skoro potpuno drugačijim strateškim pristupom igri, tri solidno duge kampanje, tranzicija u 3D okruženje, zanimljiv multiplayer, zaista bi bilo previše zahtevati još nešto da bi igru proglasili dobrom. Stoga, jedino mi ostaje da dam potvrdan odgovor na pitanje iz naslova posta...

Fujitsu Siemens Amilo Pi 2540

Početkom ove godine odlučio sam da kupim laptop! Igrom slučaja sam nakon deset godina studiranja(znam, u redu, pokrivam se ušima) prešao na državne jasle, tj. budžet pa se javio višak para koji nije otišao kao harač fakultetu. Već duže vremena se patim sa starim kompom, pre svega zbog prepotopske grafičke kartice i zaista dugo sam razmišljao da uradim jedan dobar fejslifting desktopa ili da kupim prenosno rešenje. Jbg, često putujem, koristim različite računare i dosadilo mi je da fajlove sinhronizujem balansirajući sa USB memorijama, RW diskovima...

OK, odlučio sam da kupim laptop, ali je nastao i jedan veliki problem – koji uzeti? Budžet mi je dozvoljavao nekih 600-700 evrića, možda se nategnem za još koji evro više. Nisam imao kinte za pravo gejmersko mobilno rešenje, ali ni neka integruša nije dolazila u obzir. Na kraju sam rešio da malo zanemarim kvalitet i idem na kvantitet, pa su Dell i Toshiba ispali iz konkurencije. Odluka je pala na neki model iz Fujitsu Siemens familije. Ali opet problem – koji model uzeti? Iako sam se zagrejao za jedan određeni model, čak i išao da ga pogledam i bio maltene pred kupovinom istog, tog jutra sam redovno kupio „Blic“ u kome je igrom slučaja bio prospekt jedne firme koja se bavi prodajom računara. I tu sam ga upoznao, sasvim slučajno...Fujitsu Siemens Amilo Pi 2540! Intel T2330 @1.6 GHz, 2 GB Qimonda DDR2 RAM-a, WD hard od 250 GB, ATI Mobility Radeon HD 2400...sve za 52.000 dinara! Nisam se mnogo dvoumio, sutradan sam podigao novac i kupio ga. Lepa velika kutija, a unutra ništa...Laptop, strujni adapter sa kablom(koji je baš dugačak, što mi se jako sviđa) i dva pamfleta, jedan o tome kako su FSC laptopi sjajni, a drugi uobičajeno uputstvo za sve električne uređaje, ono tipa ne polivajte ga vodom i sl. Dobro dolazio je bez OS-a ali ipak barem neko malo uputstvo, makar za korišćenje ovih funkcijskih tastera. Nema, no dobro. Neću da pričam koliko sam se napatio da nađem i instaliram drajvere za XP, jer gospoda iz Siemensa i Micro$ofta očigledno smatraju da je to prevaziđen sistem, te drajvere prave isključivo za Vistu!

Evo sad nakon nekih 3 meseca korišćenja mogu da kažem da je laptop za te pare i više nego solidan. Plastika je kvalitetna, ne vrhunska ali dovoljno kvalitetna, ne ugiba se pod prstima, mada tasteri znaju damalo škripe prilikom kucanja. DVDRW je neki žnj kvaliteta, brzina rezanja samo 8X. I dosta se greje, čak i u ono zimsko hladnije doba. Zato sam mu kupio ono postolje, doduše samo sa jednim ventilatorom, ali i tako uspeva da skine temperaturu za nekih 8-10 stepeni. Sada tokom normalnog rada ne prelazi 50-55 stepeni, eventualno malo preko 60 tek kad izađem iz neke igre. Grafička je solidna, naravno da ne može da tera nove naslove u fullu, ali sasvim zadovoljavajuća. Na primer, STALKER ide u 1280x800 na high podešavanjema, sa isklučenim AA, negde oko 30-35 fps.

Sve u svemu, rekoh solidan laptop za te pare, sada mu je cena i pala pa košta negde oko 600 evropskih monetarnih jedinica. Garancija je jedna godina, bila je mogućnost dokupljivanja iste za 50E godišnje, ali nisam baš bio pri kešu. Nadam se da jednog dana neću zažalitiL

Kozo jedna...kozo

Nakon kratke razmene mišljenja sa jednim cenjenim članom foruma u vezi ljudi koji igraju avanture, shvatio sam koliko sam ja avantura odigrao otkada imam PC. Tačnije, koliko avantura nisam odigrao...Prešao cele samo tri: dve Syberie (ovo je bilo pod must, a pored toga bio sam u vojsci, pa mi je bilo pakleno dosadno) i Still Life, zbog ekstra priče preporučio mi je jedan ortak. Naravno da sam malo zagledao u walkthrough prilikom rešavanja nekih zagonetki. Jbg, ionako ne volim puno da razmišljam, a još to da radim zbog igara. U pokušaje se još mogu podvesti i Escape from the Monkey Island i Fahrenheit, koji ipak nije klasična avantura, a od nje sam odustao zbog glupih arkadnih delova iako sam imao žarku želju da nastavim igru. Znači, sve u svemu, jedva tri skrpljene cele avanture za preko pet godina. Doista bedan skor. I tako, pošto je moja reputacija ozbiljnog gejmera bila poljuljana ovim otrovljenjem odlučih da pređem još koju avanturu. Možda mi se i svidi...

Ali šta odigrati? Zaista dosta toga i dobrog i osrednjeg ima u kolekciji, teško je odabrati...Pomislio sam, nešto klasično...i izbor je pao na Broken Sword: Shadow of the Templars. Stara igra, još iz doba 95-ice, pa ja za pokretanje na XP-u potreban ScummVM. Srećom imam ono SoldOut izdanje sa built-in emulatorom, tako da sve radi bez dodatne zajebancije. Lepa, crtana grafika koja najviše podseća na neki klasični Diznijev crtać. Mladić po imenu Džordž Stobard biva svedok eksplozije u jednom pariskom lokalu, i eto tako, iz čista mira se zavetuje da će pronaći ubice nepoznatog čoveka koji je poginuo u kafeu. OK, sve ide lepo, nema puno predmeta, nema pixel huntinga, uglavnom se svi problemi rešavaju dijalogom, bez nekih glavolomki, nema puno lokacija za besciljno lutanje...sviđa mi se...ali, igrajući je neprestano očekujem taj susret. Zato što je ova igra ostala urezana u moje pamćenje po jednom nimalo prijatnom susretu sa tamo nekom kozom, koji su svi koji su je igrali imali, i nisu se prijatno proveli. Svi se žale na notorni problem sa kozom, kako ga rešiti, kako nastaviti dalje.

Iz Pariza putujemo za Irsku, a ja još nisam sreo kozu. OK, nekako mi je logično bilo da je ipak neću sresti na ulicama Pariza, ali ruralna Irska...sve su šanse da se rogato čudovište upravo tu negde krije. Nakon smaranja sa pijanim Ircima u kafani i malo gvirenja u walkthrough (jbg, istripovao me Džordž da mu treba knjiga da se preko sena popne u zamak, pa sam se ubio tražeći jednu, dok je ustvari trebalo da...). Uđoh u zamak, očekivao sam duhove ili tako nešto spooky, ali tu odmah je bila ONA! E sad, ja sam očekivao kozu, a čini mi se da je ipak u pitanju jarac. Nisam zagledao piksele po repom, ali izgleda mi da je jarac. OK, kliknem na neke merdevine u uglu, Đole krene, jarac/koza skoči i jadnog ga obori na zemlju uz muziku kao iz Hičkokovih filmova. Otrese se Đole proba da priđe sa druge strane, pored neke poljoprivredne alatke – rezultat je isti, našao sam se na zemlji uz istu onu muziku. Probao sam pet, šest, deset puta, rezultat je uvek isti, još je i muzika počela užasno da me nervira. Reših da potražim pomoć. U walkthrough-u samo jedna rečenica – klikni na plug na levoj strani da bi se koza/jarac upetljao. Super, lakše je reći no učiniti. Pa kliktao sam kao manijak na taj „plug“ i uvek me obori. Pogledao sam šta kažu kompetentni ljudi u BS temi na SK Forumu. Isto...brzo klikni na plug kad te obori. Ne vredi! Pola sata sam se smarao sa domaćom životinjom, dok se konačno nisam pošteno iznevirao i deinstalirao igru. Ko bi rekao da će na put moga gejmerskog oplemenjavanja stati jedna koza!

Able, Baker, Charlie, Dog...

Company of Heroes...prva igra koju sam instalirao na novom kompu! Igrao sam Relic-ov Dawn of War i tačno sam znao šta da očekujem. Još i WWII okruženje. Mmmm....

Mrcvario sam ga. Više puta reinstalirao sistem dok se konačno nisam skrasio na XP-u, nisam čuvao save-ove iz My Games Foldera te igru počinjao više puta i početnih par misija bukvalno naučio napamet. Ne igram multi. Prešao sam singleplayer kampanju od 15 solidno dugih i zanimljivih misija, čija se težina (na normalu) kreće od smešno lakih do osrednjih. 15 misija pokrivaju razdoblje od Dana D i iskrcavanja na plaže Normandije do operacije u Falaisu koja je rezultovala krahom nemačke odbrane u Francuskoj iz perspektive narednika Kontija, koji nakon smrti kapetana Mekeja negde na polovini kampanje preuzima komandu nad Able četom.

Akcije ima znatno manje nego u DoW, čini mi se da je neprijateljski AI u ovom slučaju dosta defanzivniji (pogotovo u odnosu na Dark Crusade), te u CoH ima i malo više taktiziranja zbog prisutnosti tri različita resursa koja se sakupljaju osvajanjem i držanjem strateških tačaka. Veoma malo građevina, koje se mogu napraviti isključivo oko mesta na kome se nalazi glavni HQ (sa izuzetkom bunkera odnosno mitraljeskih gnezda). Nerviralo me je što ne mogu da napravim kakav stacionarni AT top ili da na stareške tačke nabacim mitraljeze, ali dobro, opet uticaj od previše igranja DoW-a. Realnost...teško je reći da ima i R od realnosti. Teško da bi američke kante od Šermana izdržale i direktan susret sa StuG-om, ali ovde se isti mogu jedan na jedan nositi sa Panterima, a bogami, ako se pravilno pozicionirate i iz duela sa Tigrom možete izaći kao pobednik. Wolverine sa druge strane je potpuno beskoristan jer nakon apgrejda Šermana on ima jači AT napad i od tzv. „ubice tenkova“. Na američkoj strani još defiluju Crocodile, modifikacija Šermana sa bacačima plamena umesto glavnog topa, Šerman a la Calliope sa raketnim bacačima i Peršing, ultimativni saveznički tenk. Nemci od mehanizacije imaju standardne Panzer IV tenkove, samohodni AT StuG IV, StuH 42 koji prosto kara pešadiju, ali ako ista poseduje bazuke nema tu šta da traži, i malo poslastica iz porodice velikih mačaka – Pantere i Tigrove. Pešadija k`o pešadija, topovsko meso na obe strane, korisno samo za zauzimanje strateških tačaka. Mada, kada im nabacite dve bazuke ili panceršreka i steknu veteranski status, tenkovi iz donje i srednje klase postaju lak plen za njih. Jedino što mi zaista nedostaje je samohodna artiljerija...dobro tu je Kaliopa i Nebelwerfer koga oni jadnici moraju da guraju, ali to nije TO.

Kampanja se da lako preći...imao sam problema sa par misija, ali samo zato što ja igram defanzivno i posle svakog prodora moram da potrošim bar 5-10 minuta na ukopavanje i ojačavanje pozicija. E pa to prosto u nekim misijama ne pali. Konkretno Red Ball Express pre Šerbura, i ona sa victory poenima na brdu 317 kod Mortena. Dok nisam skontao da ovde AI može da se slomi isključivo brzim prodorima bez zaustavljanja za dolivanje goriva i prebrojavanje mrtvih nije bilo rešenja za nemačke tenkove i pešadiju koji mi se ponekad prosto materijalizuju iza leđa i naprave haos u mojoj teško izgrađenoj odbrambenoj liniji koja ih je očekivala sa druge strane. Misije u kojima loviš nemačke Tigrove i Pantere su smešno lake zbog već pomenute „realnosti“ igre. Ok, shvatam da je realan istorijski odnos ovih metalnih zverčica žrtvovan zarad balansa u multiplayeru, ali opet moram malo da gunđam.

Još uvek gustiram skirmish, i gustiraću ga još sigurno neko vreme, jer pored DoW-a od novijih naslova još nisam naišao na zanimljiviju strategiju. OK, treba da probam C&C trojku uskoro, ali ipak WWII je WWII i svi ti laseri i štatijaznam kojekakve hajtek spravice nema šanse da zamene škripu gusenica tenkova u maglovito jutro. Možda zvuči malo morbidno ili šta već, ali zaista ne bih imao ništa protiv da te „umilne“ zvuke puštam svako veče kao uspavanku. Blitzkrieg...gde mi je disk sa Blitzkriegom???