Grand Theft Auto Advance

Iz sveopšte strke i zbrke oko izlaska zvanično četvrtog dela GTA za PC zaključio sam da nema šanse da ja to poteram na svom laptopu, a sve i da mogu – iskreno nešto mi se i ne igra, dok čitam sve te probleme koje ljudi imaju sa instalacijom, pokretanjem, nestajanjem tekstura. Hell, čak sam i SP3 nabacio u okviru priprema za ovu igru, ali neka, ima dana za megdana. I prethodne nastavke sam igrao sa zakašnjenjem od 6-12 meseci (jedino je Vice City odigran na vreme). I za San Andreas su svuda pričali da neće raditi na GF2, pa je ipak radio. A u to doba (zima 2005/06) još nisam imao DVD čitač, pa sam morao hard disk da nosim kod Mladena da preko njegovog, friško pazarenog, Pioneera instaliram igru :)

I tako jutros, besciljno lutajući nekim holandskim GTA sajtom, naleteh na podatak da ova franšiza postoji i u verziji za Game Boy Advance, Nintendovu džepnu konzolu. Brzo sam skinuo Grand Theft Auto Advance (negde oko 5.7 MB) i zavrteo je na emulatoru. Dobio sam ono što sam i očekivao – klona GTA dvojke, tj. 2D igru sa pogledom iz ptičje perspektive. Grafički veoma podseća na dvojku samo je daleko više izražena pikselizacija, zbog male rezolucije GBA ekrana. Radnja se kao i u trojci odvija u Liberty City-ju, ali nema nikakvih dodirnih tačaka sa trojkom (iako je igra izašla krajem 2004. predstavlja prequel trojci). Grad je podeljen na dobro nam poznate delove (Red Light District, Hepburn Heights, Portland View), ali uopšte ne liči na Liberty City iz trećeg nastavka igre. Glavni lik je izvesni Mike, koji sa svojim pajtosom odlučuje da odradi još par poslića za mafiju, a zatim se zaputi u neke lepše krajeve. Ali tokom jedne misije, vaš ortak Vinnie gine u eksploziji kola sve sa zajedničkim novcem. Mike se zaklinje da će osvetiti njegovu smrt i kreće za potragu za ubicama. Ali, tokom igre saznajete da je Vinnie iscenirao svoju smrt, pa Mike menja objekat svoje kletve i ponovo kreće u potragu, ali ovoga puta za svojim starim partnerom. Stari znanci su tu: 8-Ball (saznaćete kako je završio u buvari), zatim vođa Yardie bande – King Courtney, a i ostale bande su tu, pre svih Jakuze na čelu sa Asukom i Kolumbijci. Ništa bez sitnih poslića – gašenje požara, prevoz povređenih do bolnice, vigilante misije sa policijskim kolima, unique skokovi, potraga za skrivenim paketićima. I mnogi automobili su tu, predstavljeni svojim 2D varijantama. Nažalost, zbog memorijskih limita, nema ništa od prepoznatljivih radio stanica, a i sam zvuk/muzika je jedna od slabijih strana igre.

Iskreno navikao sam da u dvojci kolima upravljam preko tastature, ali mogu reći da je sa džojpedom još zanimljivije. Sistem kontrole može biti malo konfuzan za one koji se ranije nisu sretali sa sličnim. Držeći taster A, vozilo ubrzava, tj. dodajete gas, a pomoću analogne palice upravljate vozilom, tj. skrećete levi i desno u krivinama. Ovakav način kontrole me podsetio na neke Amiga racing igre sa pogledom odozgo (All Terrain Racing mi prvo pada na pamet), pa mi i nije bilo mnogo teško da se priviknem na njega. Dosta teže mi ide puškaranje sa protivnicima dok idem pešice, jer još uvek nisam ovladao pucanjem uz strejfovanje, a to je neizbežno ako vas napadne više negativaca odjednom. Prešao sam 5-6 misija, zasad mi deluje slatko i simpatično uprkos svim ograničenjima koje 2D prikaz donosi. Zanimljivo je da je ovo i jedina GTA igra na čijem razvoju nije učestvovao veliki Rockstar (formerly known as DMA Design). Sve u svemu Grand Theft Auto Advance je rezultat cross breeda između drugog i trećeg nastavka franšize, pri čemu je DNK nove igre nasledio pogled i izvođenje od dvojke, ali i mnoge featurese viđene u trojci i kasnijim 3D nastavcima. Eto meni zabave dok se ne smilujem da uzmem GTA IV, ili bar još jednom obrnem Vice City, na šta sam se opasno nameračio;)

Deeper Underground

Glavešinama u EA nije trebalo mnogo da shvate da su, posle više godina skakutanja sa koncepcije na koncepciju, sa prethodnim NFS nastavkom pogodili bullseye. Zato uopšte nije bilo neočekivano što su sledećeg novembra pored naslova Underground dopisali dvojku. Bigger, better, faster bio je moto kog su se pridržavali u razvojnom timu u Vankuveru.

Gorepomenuti momci su zaista svojski zasukali rukave pri izradi ovog naslova, te bi se moglo reći da sada Underground izgleda kako je trebalo da izgleda. Najbombastičniji feature drugog dela je free roam, tj. potpuna sloboda kretanja vozilom po mapi, kao što smo imali prilike da vidimo u GTA serijalu. To faktički znači da više nema izbora trka iz menija, već je svaka od njih obeležena ikonicom na mapi i potrebno je uključiti GPS sistem i dovesti se do iste. Ovo bi možda bilo dosta zanimljivije da tokom te vožnje ima nešto da se radi (doduše, može se desiti da vam neki octane addict poput vas, uputi izazov u vidu kratke trke u kojoj nema tačno definisane putanje, već je cilj što više ostaviti protivnika iza sebe), ali ovako će vas posle desete vožnje malo i smoriti. Treba li pomenuti da se trke i dalje odvijaju pod okriljem noći (pa kakav je to undeground ako nije mračan), a od policije ni traga ni glasa i ovoga puta.

Priča opet nudi „brilijantan“ zaplet: nakon što ste najebali u prethodnom delu, pokunjeni odlazite u novi grad Bayview, da bi od nule ponovo izgradili svoju reputaciju nedodirljivog vozača. U tome će vam svesrdno pomoći Samanthina prijateljica Rachel, koji impersonira zanosna Brooke Burke (ovo je po meni najbolji feature nastavka). Bayview je znatno veći i raskošniji od grada u prethodnom nastavku, pre svega zbog činjenice što ga sada nesmetano možete istraživati vozikajući se po mapi. Grad je podeljen u nekoliko oblasti koje ćete vremenom otključavati, a svakako je najzanimljiviji deo u brdima iznad grada gde će se trke odvijati po uskim serpentinama. Pored circuit, sprint, drag i drift trka sa kojima smo se sreli i u prethodnom nastavku ovde srećemo još dve vrste trka: Street X i Underground Racing League (URL). Street X su trke na malim poligonima koje bi bila sušta suprotnost drift trkama, jer je ovde potrebno izbegavati zanošenje i što više seći krivine. Pobednik je onaj koji prvi završi naznačeni broj krugova, a onemogućena je upotreba nitro pogona. URL predstavlja niz turnira koji se ilegalno organizuju na pravim trkačkim stazama ili na pistama aerodroma. Jedan turnir se sastoji iz više trka koje se boduju, a pobednik turnira je vozač koji sakupi najviše bodova (što bi značilo da je teoretski moguće osvojiti turnir bez ijedne pobede u pojedinačnim trkama). Da bi se uopšte kvalifikovali za ovakav turnir potrebno je potpisati ugovor sa sponzorom i ispuniti njegove uslove (pobede na tzv. sponzorskim trkama). Posebna poslastica (a meni i izvor neprestanih glavobolja) su mountain driftdrift poene) mogu predstavljati pravu noćnu moru, ukoliko niste vični driftingu. staze, koje predstavljaju spust driftovanjem sa vrha brda do podnožja sistemom serpentina. Uska staza, kombinovana sa prisustvom okolnog saobraćaja (a bilo kakvim kontaktom gubite

Ako ste mislili da je prethodna igra bila previše fokusirana na fino lickanje vašeg četvorotočkaša, onda će vas NFSU2 ostaviti bez teksta, jer po tom pitanju šije prethodnika za bar dve dužine. Tuning perverzijama nema kraja, pa je sada moguće aranžirati i gepek vašeg ljubimca, stavljajući u njega ozvučenje, kanistere sa azotnim oksidom i raznorazne displeje (što Xibit redovno radi u Pimp my Ride emisijama). Posebna navlaka za hip-hop generaciju je i ugradnja hidrauličnog sistema, pa će vaš auto će „đipati“ kao u spotovima Snoop Dogga. Ugradnja novih delova sada se vrši u radnjama razbacanim po gradu koje nisu označene na mapi, pa njihovo pronalaženje predstavlja dodatni izazov u igri. Povrh svega radnje su usko specijalizovane, tako da ćete u jednima dodavati nove delove, u drugima farbati automobil, a u trećim dodavati neke specijalne delove poput pomenutog stereo sistema ili onih cool vrata koja se otvaraju na gore. Korak dalje u personfikaciji klinaca sa bling bling crncima sa zlatnim protezama e uvođenje potpuno nove klase automobila – SUV klase tj. džipova. Hummer H2, Lincoln Navigator i Chevrolet Escalade kao da su upravo izašli iz pomenutih spotova, a po meni ovo je i najbezvredniji dodatak igri, jer su džipovi previše tromi, slabo reaguju na gas i uopšte nije uživanje voziti se njima.

Ono što bih posebno istakao, jeste da ova igra jedina poseduje mogućnost određivanja težine. Tu su easy, normal i hard pa će svako moći konfigurisati igru prema svom ukusu. Ovo je definitivno nešto što nedostaje svim novim izdanjima NFS-a, koja pate od hroničnog nedostatka izazova usled preterane lakoće igre. A i meni je dosta značilo jer sam sve mountain drift trke mogao preći na easy. Bitno je i da se težina može menjati tokom same igre, pa ako se „zakucate“ na nekoj stazi, možete probati sa privremenim obaranjem težine na niži nivo.

Mehanika igre nije uopšte promenjena, te se opet sve svodi na arkadno jurcanje po blještavom asfaltu. Pošto se noviji NFS nastavci prosto utrkuju koji će biti odvratniji, nema razloga na mali povratak u prošlost da bi se podsetili kako se to nekada radilo. Na svu sreću, NFS sa ovom igrom još nije doživeo svoj vrhunac, to će se desiti sa sledećim nastavkom – Most Wanted, nakon koga je serijal opasno krenuo silaznom putanjom, da bi sa prošlomesečnim izdanjem konačno dospeo u beton ligu, nakon čega je i megalomanski EA počeo da preispituje razloge njegovog postojanja.

The Witcher

Moglo bi se reći da mi je RPG omiljeni žanr. No, kako su u pitanju igre u koje treba uložiti dosta truda i vremena da bi se privele kraju, u poslednje vreme ih sve manje igram. Imam već nekoliko zanimljivih naslova „na čekanju“, neke sam počeo da igram, a onda usled nedostatka vremena morao da prekinem, a sada mi je mrsko da nastavim da igram. Retke su igre koje od vas ne zahtevaju višenedeljnu predanost i odluke tipa da li nositi chain mail +2 ili full plate +1, a zauzvrat nudi osećaj igranja punokrvnog RPG-a. Dobrodošli u svet Witchera – marginalizovane kaste lovaca na čudovišta. Poljski programeri pređoše pozamašan put od sastavljanja fuš igara za Amigu do ovog remek dela, nastalog po romanima malo poznatog poljskog pisca Andrzeja Sapkowskog. Iza ove igre stoji CD Projekt (licencirali su BioWare-ov Aurora endžin iz NWN2), u poljskim krugovima poznat po prevođenju mnogih RPG klasika na poljski jezik, mada su se od letos malo obezobrazili jer su počeli i da se bave online prodajom bajatih naslova (Good Old Games) i tako pokušaju da uzmu još koji evro. Ali da nije sve u novcu svedoči i lep gest da svi kupci originalne igre mogu besplatno skinuti Enhanced Edition, koji se pojavio pre par meseci.

Pre svega, hteo bih da istaknem osobine koje Geraltove avanture razlikuju od uobičajenih igara ovog žanra. Ono što najviše bode oči je odsustvo kreiranja lika i izbora klasa. Ipak, pravilnom distribucijom bronzanih, srebrnih i zlatnih talenata (koji su ovde ekvivalent iskustvenih poena) Geralta možete povesti putem klasičnog fightera ili pak maga, u zavisnosti od toga da li se fokusirate na korišćenje mača, odnosno magije tokom borbe. Kad smo već kod toga, osvrnimo se i na sistem borbe, koji je akciono orijen tisan, te će za neke predstavljati otkrovljenje, a za druge potpuno razočarenje. Postoje tri stila borbe: quick, heavy i group, u zavisnosti od vrste i broja protivnika sa kojima se borite. Udarce izvodite prostim kliktanjem miša, s tim da pravovremenim kliktanjem povezujete combo udarce koji nanose daleko više štete protivnicima. Zatim dolazimo do opreme, koja je oduvek bila zaštitni znak ovog žanra i poput šargarepe na štapu vas terala na istraživanje, ne bi li pronašli bolji buzdovan, koplje, oklop ili čarobni štapić. Ovde toga nema. Mač će biti vaše primarno i jedino oružje (steel sword za baktanje sa humanoidnim protivnicima, odnosno silver sword za ostatak bestiarijuma), dok su sekire i par bodeža čista kozmetika i potpuno su beskorisni u poređenju sa pomenutim mačevima. Zaboravite i na skupljanje loota sa palih neprijatelja – oružje se ne može smeštati u inventar, već za to postoje jasno definisani slotovi. Daleko od toga da su lešine protivnika beskorisne, to nas dovodi do još jedne zanimljivosti u igri – alhemije. Witcheri su nadaleko poznati po svojim napicima koji im privremeno daju natrprirodne moći, te ćete dobar deo igre provesti sakupljajući sastojke (sa pobijenih zverčica ili lokalne flore) i mućkajući raznorazne napitke, koji će vam obnoviti energiju, omogućiti da vidite u mraku ili dati određeni boost tokom borbe. Za razliku od većine igara u kojima napici imaju instant efekat (npr. momentalno vam dodaju +20 HP-a), oni ovde imaju znatno sporije, ali i dugotrajnije dejstvo, što svakako treba uzeti u obzir prilikom konzumacije. Druga stvar o kojoj treba razmišljati je intoksikacija. Naime, mnogi od napitaka su jako toksični, te ako Geralt u kratkom roku popije previše hemije – postaće „pijan“. Pogled će se zamutiti, pokreti će biti jako usporeni i neprecizni, a najbolji lekovi za mamurluk su good night sleep i rasol (koji je ovde predstavljen u vidu napitka koji nivo trovanja vraća na nulu).

Ono što ovu igru stavlja rame uz rame sa RPG klasicima je priča. Priča koja savršeno povezuje klasičan srednjevekovni setting sa dnevnopolitičkim temama današnjice je nešto što se zaista retko sreće. Spletkarenje u visokim krugovima, veliki uticajni trgovci koji istiskuju manje sa tržišta, dugogodišnja getoizacija vilovnjaka i patuljaka koja će konačno rezultovati stvaranjem pokreta otpora i masovnom pobunom u čijem ćete se centru naći upravo vi. Takođe, jedna od retkih igara u kojoj je teško razlučiti da li igrate kao dobrica ili kao zloća. U dijalozima ne dobijate kristalno jasnu sliku posledica vaših odluka (drugim rečima nećete naleteti na dijaloge tipa help the peasant/kill the peasant), već će vas neke od njih „proganjati“ kroz maltene celu igru pomažući ili odmažući vam u pojedinim trenucima. Sledeća stvar koja zaslužuje čistu desetku je muzika. Ne sećam se kada sam poslednji put čuo nešto tako dobro, a da uz to savršeno pasuje uz atmosferu (recimo da je muzika poljskih autora stala rame uz rame sa orkestracijama Jeremy Soulea iz Morrowinda).

Ova igre je dobila mature status zbog dve stvari. Prva je dosta česta upotreba psovki (mada su komentari „shit baby“ primereniji nekom badass gangsta wannabe nigga from da hood nego srednjevekovnom lovcu na čudovišta), a druga su tzv. sex cards, sličice koje ćete dobiti kao nagradu za šarmiranje i ovaj, zadovoljavanje dama na koje ćete naići tokom svojih putešestvija. Mogu reći da je Geralt magnet za žene, a regular sex machine, tako da će se u njegovoj postelji naći seljančice, veštice, elfice, drijade, ulične kurve, vampirice, ali i polu-boginje. Karte su potpuno beskorisne i vaše avanture ispod čaršafa vam, osim u retkim slučajevima, neće pomoći u završavanju questova, ali sve to dodatno doprinosi uživanjavanju igrača u ulogu Geralta, a samim tim i u igru. Naravno da je „puritanska“ Amerika imala zamerke na ovaj segment igre, te su za njihovo tržište pomenute slike doterane da bi bile u saglasnosti sa važećim standardima. Ne daj Bože da tinejdžer vidi sisu od drijade, pa to bi imalo dalekosežne posledice na formiranje njegove psihe. Dryad boobies – no go, war in Iraq – go, go, go!

Naravno da Witcher nije bez mana. Iako je igra grafički prosto brilijantna, neshvatljivo je da postoji svega 6-7 tipova NPC-ova, te će mnogi od njih likom ponavljati. Drugi, mnogo veći problem igre, je njena težina, tj. odsustvo iste. Paradoksalno, najteži delovi igre su prolog i prvo poglavlje, tj. period dok ne dobijete obe vrste mača. Igru sam igrao na normal težini (jer tako igram sve igre, smatram da bi po defaultu igra trebalo da bude najbolje izbalansirana) i „težina“ je zaista smešna. Dobar deo vremena sam proveo očekujući neki komplikovan boss fight, ali toga nije bilo. Vrhunac je čudovište nalik na oktopoda pred sam kraj igre, koje nije uspelo nijednom da me okrzne, što bi se reklo napravio sam flawless victory. Jedini izuzetak je kikimore queen, ali nju je nemoguće ubiti na klasičan način, već treba pribeći jednom triku. Borba sa regularnim creepovima će vas takođe brzo smoriti. U redu je da relativno slabe drownere srećete na svakom drugom koraku u drugom poglavlju igre, ali kada na potpuno iste spodobe naletite i u petom poglavlju, jednostavno neće biti vredni vađenja mača iz korica i više ćete se truditi da ih zaobiđete i izbegnete. Levelovanje protivnika se još u Oblivionu pokazalo kao loše rešenje, ali mogla se bar upotrebiti neka druga, jača vrsta beštija ili stari trik sa protivnicima druge boje, koji su nešto jači od standardnih. Mnogi imaju zamerke na kvalitet glasovnih talenata, mada sam ja po tom pitanju potpuno indeferentan, priča je toliko imerzivna da nisam preterno obraćao pažnju na kvalitet razgovora između Geralta, Triss ili Shani, već na njihov ishod. Igra se proteže kroz pet poglavlja, plus prolog (koji u suštini predstavlja poduži tutorijal) i epilog. Za moj ukus igra je ipak prekratka, tj. radnja je strašno zbrzana pred sam kraj, što se može primetiti i po skoro potpunom odsustvu komplikovanijih sporednih questova u petom poglavlju i uglavnom je fokusirana na privođenje kraju questova koji se provlače kroz celu igru.

Kada se, par meseci nakon prelaska igre, hladne glave sumiraju utisci, primetićete da ste Witcher-ove sitne mane potisnuli u teško dokučiv deo mozga, a da vam je u sećanju ostalo samo ono što zaista valja u ovoj igri. Sa te distance moja ocena bi bila jedna solidna devetka, mada bih joj odmah po završetku dao nešto slabiju ocenu, pre svega zbog činjenice da je tako dobra zabava ipak suviše kratko trajala. Što se eventalnih nastavaka tiče, CD Projekt je najavio konzolnu verziju za jesen godine koja je pred nama, a za dalje videćemo... Bila bi prava šteta da se Geraltove avanture zaustave na ovome.

Emulacija: Amiga CD32

Commodore je već uveliko grcao u dugovima kada je pokušao da zaigra na svoju poslednju kartu – pokušaj tranzicije Amiga brenda sa kućnih računara u konzolne vode. Rezultat je bio više nego zadovoljavajuć Amiga CD32 konzola je, kada se pojavila krajem 1993. godine, bila prva 32-bitna konzola, a uz to je koristila kompakt diskove kao medije. U suštini ispod ove crne fancy maske nalazila se dobra stara Motorola 68020 uz AGA chipset, 1 MB ROM-a (u kome je bio smešten AmigaOS 3.1) + 2 GB chip RAM-a, upotpunjeno već pomenutim dvobrzinskim CD drajvom. Konzola je odlično radila ono za šta je bila namenjena, tj. igranje igara, mada ste uz par eksternih dodataka mogli da je pretvorite u potpuno funkcionalnu Amigu 1200. Iako je naišla na veoma veliki odziv u Evropi (koja je tada još uvek bila malo podozriva prema konzolnim velikanima sa Istoka), to nije pomoglo da se Commodore izvuče iz „čabra“, te je njena proizvodnja obustavljena nakon nepunih godinu dana.

Ta činjenica ne bi smela da nas omete u uživanju u blagodetima ove konzole. Šta nam je sve potrebno za emulaciju ovog parčeta Amiga hardvera? Kao prvo, emulator za sve Amiga računare – WinUAE. Drugo potrebna su vam još i dva kickstart ROM fajla i to: 3.1 rev 40.60 i CD32 Extended-ROM rev 40.60. Potrebno je još samo skinuti ovaj konfiguracioni fajl u kome se nalaze unapred setovana sva podešavanja, na vama je samo da iz emulatora učitate ovaj fajl, označite putanje do mesta na kome ste pohranili gorepomenute ROM fajlove i potom startujete željenu igru.

Što se igara tiče ponuda je prilično široka. Neke igre (što je bio vrlo redak slučaj) su pravljene isključivo za CD32, mada su se mogle igrati i na AGA chipsetu ukoliko ste imali CD uređaj. Najpoznatiji primer takve igre je Microcosm (igra je inspirisana istoimenim filmom). Umesto da developeri krenu ovim putem i naprave nove igre ekskluzivno za ovu konzolu, oni su se odlučili za daleko lakši način – recikliranje starih naslova. Pokupili su svoje starije igre za A500 ili A1200, dodali im FMV intro, gomilu nove kvalitetnije muzike i onda ih prebacili na CD medij. Neki su čak bili toliko bezobrazni da su ponovo izdavali nepromenjene igre, jedina razlika bila je medij na kome igra dolazi. Možda i u ovome leži jedan od razloga propasti CD32 – nepostojanje kvalitetne baze naslova. Gde se ove igre mogu naći? Fenomenalni Team17 na svom sajtu nudi tri CD32 izdanja za download: Alien Breed Tower Assault, Super Stardust i Worms. U pitanju su .iso imidži, veličine ~ 100MB, tj. to su unapređene verzije kojima je dodata nova muzika.

Solidna kolekcija CD32 naslova se može naći na ovom sajtu, ali tu preovlađuju produkti bezobrazluka ondašnjih izdavača, oličeni u imidžima veličine do 10MB. Prednost ovih naslova bila bi da ne morate da balansirate sa menjanjem virtualnih disketa ili da se zezate sa instalacijom igre na virtualni hard disk. Sve lepo radi out of the box.

Football Manager - Atributi

Recimo da bih ovim postom započeo mini seriju tutorijala za Football Manager. U današnjem tutorijalu će biti objašnjeni svi atributi jednog igrača koji se mogu podeliti u tri kategorije (tehnički, mentalni i fizički), dok golmani imaju i neke druge, samo njima svojstvene, atribute. U drugom delu su dati atributi koji odlikuju određene pozicije u timu. Pod ključnim atributima se smatraju oni u kojima bi igrač na toj poziciji obavezno morao da ima visoke statistike, dok su bitni atributi takođe važni, ali se toleriše ako neki od njih ima i nešto niže ocene.

Ovaj tutorijal u .pdf formatu možete skinuti sa ovog linka.

Fizički atributi:

Acceleration – ubrzanje - pokazuje koliko je igraču potrebno da postigne maksimalnu brzinu trčanja;
Agility – spretnost – pokazuje kako se igrač snalazi u manevrima na malom prostoru, sa loptom ili bez nje;
Balance – ravnoteža – pokazuje koliko je igrač spreman da izdrži duel sa protivničkim igračem;
Jumping – skakanje – pokazuje koliko visoko igrač može da skoči;
Natural Fitness – fizička sprema – pokazuje koliko brzo igrač može da povrati kondiciju nakon meča;
Pace – brzina – pokazuje koliko brzo igrač može da trči;
Stamina – izdržljivost – pokazuje koliko igrač može da se potroši na terenu, a da previše ne istroši svoju kondiciju;
Strenght – fizička snaga – pokazuje koliko je igrač jak da izdrži duel sa protivničkim igračem;

Mentalni atributi:

Aggresion – srčanost – pokazuje želju igrača da „izgori“ na terenu, da se bori za svaku loptu, igrači sa visokom ocenom takođe su skloni pravljenju većeg broja prekršaja;
Anticipation – „čitanje“ protivnika – pokazuje koliko je igrač inteligentan da „pročita“ šta će protivnički igrač pokušati da uradi sa loptom;
Bravery – hrabrost – pokazuje spremnost igrača da ulazi u teške duele bez puno filozofiranja, tj. da postavi glavu tamo gde neko ne bi ni nogu postavio;
Composure – hladnokrvnost – pokazuje koliko je igrač sposoban da igra „hladne glave“, tj. koliko dobro se snalazi u tzv. stopostotnim šansama ili tokom odlučnih „jedan na jedan“ duela u odbrani;
Concentration – koncentracija – pokazuje sposobnost igrača da se što bolje koncentriše na samu igru, igrači sa niskom ocenom su skloni činjenju grešaka, često u odsudnim trenucima;
Creativity – kreativnost – pokazuje sposobnost igrača da se snađe u gotovo bezizlaznoj situaciji, da iznađe neočekivano rešenje i eventualno iz takve situacije stvori priliku za pogodak;
Decisions – odlučnost – pokazuje sposobnost igrača da proceni situaciju na terenu i brzo donese odluku šta činiti;
Determination – rešenost – pokazuje koliko je igrač spreman da se bori do poslednjeg minuta utakmice, igrači sa visokom ocenom će se maksimalno zalagati na terenu, bez obzira da li vodite ili gubite sa nekoliko golova razlike;
Flair – osećaj za prostor – pokazuje koliko je igrač sposoban da maksimalno iskoristi prostor oko njega i da se što bolje postavi za eventualni napad ka protivničkom golu;
Influence – uticaj – pokazuje koliko je igrač predodređen za ulogu vođe, odnosno kapitena tima;
Off the Ball – ponašanje bez lopte – pokazuje sposobnost igrača da se na najbolji način oslobodi protivničkih igrača i otvori za prijem lopte od strane saigrača;
Positioning – pozicioniranje – pokazuje sposobnost igrača da se pravilno postavi u zavisnosti od konkretne situacije na terenu, prevashodno prilikom odbrambenih skok duela ili presecanja dugih pasova;
Teamwork – timski rad – pokazuje sposobnost igrača da sarađuje sa saigračima na terenu i izgradi akciju kroz više dodavanja, igrač sa niskom ocenom je „sebičan“ i troši previše lopti;
Work Rate – radijus kretanja – pokazuje koliko je igrač spreman da trči po terenu i eventualno pokriva pozicije drugih igrača koji „ispadnu“ iz odbrane/napada, tzv. all round igrači;

Tehnički atributi:

Corners – izvođenje kornera – pokazuje sposobnost igrača da kvalitetno izvodi kornere;
Crossing – centaršutevi – pokazuje sposobnost igrača da uputi kvalitetne i precizne centaršuteve;
Dribbling – dribling – pokazuje sposobnost igrača da „predribla“ protivničkog igrača, tj. da sa loptom u nogama prođe pored njega;
Finishing – završnica – pokazuje sposobnost igrača da realizuje šansu u kojoj se eventualno nađe, odnosno pretvaranje šanse u pogodak;
First Touch – prijem lopte – pokazuje sposobnost igrača da pravilno odreaguje na loptu koja mu je upućena;
Free Kick Taking – izvođenje slobodnih udaraca – pokazuje sposobnost igrača da kvalitetno izvodi slobodne udarce;
Heading – igra glavom – pokazuje sposobnost igrača u igri glavom, tj. sposobnost da primi loptu glavom i uputi je u željenom pravcu;
Long Shots – šutevi sa distance – pokazuje sposobnost igrača da kvalitetno upućuje udarce sa većih distanci;
Long Throws – izvođenje auta – pokazuje sposobnost igrača da kvalitetno izvodi aute, tj. da može daleko da dobaci loptu prilikom izvođenja auta;
Marking – markiranje – pokazuje sposobnost igrača da kvalitetno markira i čuva protivničkog igrača i time mu onemogući prijem lopte;
Passing – dodavanje – pokazuje sposobnost igrača da uputi kvalitetne i precizne pasove;
Pentalty Taking – izvođenje penala – pokazuje sposobnost igrača da realizuje dosuđeni penal;
Tackling – oduzimanje lopte – pokazuje sposobnost igrača da prilikom protivničkog pokušaja driblinga oduzme loptu protivniku;
Technique – tehnika – pokazuje sposobnost igrača da pravilno i uspešno kontroliše loptu dok je u njegovim nogama;

Golmanski atributi:

Aerial Ability – snalaženje u vazduhu – pokazuje koliko se dobro golman snalazi u vazduhu prilikom skokova ili parada;
Command of Area – kontola šesnaesterca – pokazuje koliko dobro golman kontroliše i pokriva celokupno područje šesnaesterca;
Communication – komunikacija – pokazuje koliko dobro golman komunicira sa ostalim igračima, prvenstveno odbranom;
Eccentricity – ekscentričnost – pokazuje sklonost golmana ka teatralnosti, što ga nekada čini junakom utakmice, a nekada tragičarem, setimo se Kolumbijskog golmana Higuite;
Handling – hvatanje lopte – pokazuje sposobnost golmana da rukama zaustavi i zadrži loptu upućenu prema golu;
Kicking – ispucavanje – pokazuje koliko precizno i koliko daleko golman može da ispuca loptu; One on Ones – situacije „jedan na jedan“ – pokazuje sposobnost golmana da uspešno rešava situacija u kojima se nađe „oči u oči“ sa protivničkim napadačem;
Reflexes – refleksi – pokazuje sposobnost golmana da pravovremeno reaguje na loptu upućenu ka golu;
Rushing Out – istrčavanje – pokazuje sklonost golmana da istrčava sa gol linije i tako rešava nezgodne situacije;
Tendency to Punch – boksovanje – pokazuje sklonost golmana da izboksuje loptu, umesto da je uhvati;
Throwing – bacanje – pokazuje koliko precizno i koliko daleko golman može da dobaci loptu rukom;

Pozicija: Napadač – skakač (ST, FC)

Ključni atributi	Bitni atributi
Strenght Jumping Heading Finishing First Touch Off the Ball	Height Composure Decisions Passing Creativity Technique

Pozicija: Napadač – trkač (ST, FC)

Ključni atributi	Bitni atributi
Pace Acceleration Finishing First Touch Dribbling Off the Ball Technique	Agility Composure Decisions Passing Creativity Flair

Pozicija: Centralni vezni (MC, AMC)

Ključni atributi	Bitni atributi
Passing Creativity Dribbling Off the Ball Techinque	Pace Acceleration Agility Decisions Composure Finishing Flair First Touch

Pozicija: Zadnji vezni (DMC)

Ključni atributi	Bitni atributi
Tackling Positioning Stamina Work Rate	Anticipation Bravery Concentration Decisions Determination Jumping Passing Strenght Teamwork

Pozicija: Krilo (MRL, AMRL)

Ključni atributi	Bitni atributi
Passing Crossing Creativity Dribbling Off the Ball Pace Acceleration	Agility Decisions Composure Flair Techinque

Za napadački orijentisana krila bitni su još i: Finishing, Long Shots, Anticipation

Za odbrambeno orijentisana krila bitni su još i: Tackling, Work Rate, Teamwork, Strenght, Concentration

Pozicija: Centralni odbrambeni (DC)

Ključni atributi	Bitni atributi
Tackling Jumping Positioning Marking Strenght	Anticipation Bravery Concentration Decisions Determination Height Teamwork Work Rate

Za štopere (SW) bitni su još i: Pace, Acceleration, Passing

Pozicija: Bek (DLR, WBLR)

Ključni atributi	Bitni atributi
Tackling Positioning Anticipation	Concentration Pace Acceleration Decisions Passing Teamwork Work Rate

Za napadački orijentisane bekove bitni su još i: Creativity, Dribbling, Crossing

Pozicija: Golman (GK)

Ključni atributi	Bitni atributi
Handling Reflexes Jumping	Agility Aerial Ability Communication Command of Area Concentration Decisions Height One on Ones Positioning Rushing Out

Šoferska je tuga pregolema...

Mnogo puta sam čuo da se ljudi oduševljavaju igrama ovog tipa, tačnije ovog proizvođača. Češki SCS Software je nadaleko poznat po serijalu 18 Wheels of Steel (ili možda još poznatiji po Duke Nukem: Manhattan Project), u kojima igrač krstari Amerikom u ogromnom tegljaču, prevozeći robu sa mesta na mesto. Rekoh, dosta ljudi se pohvalno izrazilo po pitanju ovog serijala, a ja ga nikada nisam imao prilike probati, tako da me je zaista kopkalo kako sve to izgleda. Početkom ove godine, Česi su odlučili da malo promene kontinent, pa smo dobili i Euro Truck Simulator, sličnu igru smeštenu u Evropi. Pre neki dan, pretražujući rapidshare, naletim na ovu igru. Spakovana instalacija zauzima svega 350 MB, pa sam je skinuo...

I posle samo jednog popodneva sam se zapitao – šta ljudi vide u ovome? Uzmem Nemačku za matičnu državu i šta vidim – svega tri grada (Berlin, Minhen i Frankfurt). U drugim državama situacija još grđa. I tako, dok ne ojačam i ne počnem da vozim ture za inostranstvo, moram da se vozikam samo između ovih gradova. Putna mreža još jadnija. Gradovi su predstavljeni sa po 2-3 ulice (sa isto toliko raskrsnica sa semaforima), a povezani su mini mrežom autoputeva. Kad jednom prođem istim putem, video sam sve što ima da se vidi. A od mene se očekuje da istom trasom prođem 20+ puta i da mi to kao ne dosadi? Ma daj... Da se nešto dešava dok vozim pa i nekako. Ali ovako, dok svi drugi vozači poštuju saobraćaj kao da su roboti, uopšte nije zanimljivo. Mogli su bar i neki radio da stave, pa da mogu da slušam Mileta Kitića dok vozim, kad već ne mogu da okačim novi poster iz Sabora u kabini. Da se razumemo, ja obožavam trgovačke simulacije u kojima i jeste cilj prevoziti robu sa lokacije na lokaciju i prodavati je, ali očekujem da se nešto i desi tokom putovanja od tačke A do tačke B. Ako napravite neki prekršaj (vožnja suprotnom trakom, prolazak kroz crveno svetlo, prebrza vožnja), neko svevideće policijsko oko će vam utefteriti prekršaj, a kaznu odbiti od zarade na tovaru koji prevozite. To bi možda bilo zanimljivo da postoji policija u igri, pa da eventualno mogu da im umaknem. Vidim da je dosta puteva zaključano, da li se oni mogu otključati napretkom kroz igru ili su namenjeni nekim budućim pečevima ne znam, niti me je zanimalo da saznam. ETS je posle samo jedne večeri popio zasluženi uninstall. Možda se oprobam i u vožnji preko bare, ali čisto sumnjam da će mi biti iole zanimljivije...

RTS za penzionere

Dokon pop i jariće krsti. Ova izreka bi mi pala na pamet svaki put kada bih pročitao da je tim stručnjaka sproveo istraživanja u vezi sa uticajem voćnog soka na inteligenciju predškolske dece, zavisnosti pokretljivosti spermatozoida od koeficijenta inteligencije muškarca ili nekim sličnim „važnim“ naučnim pitanjima.

Kao prvo, ovo RTS iz naslova se ne odnosi na naš voljeni javni servis, nego na strategije u realnom vremenu (real time strategy). Pre neki dan sam iz Timesa saznao da je tim stručnjaka sa Illinois univeziteta, predvođen profesorom psihologije Arthurom Kramerom, sproveo niz istraživanja na populaciji starosti između 60 i 70 godina i iz toga izveo neke vrlo zanimljive zaključke. Naime, penzionere su terali da igraju strategije i nakon intenzivnih igračkih sesija dokazali su da je igranje rezultovalo povećanjem njihovih kognitivnih sposobnosti. Među upotrebljenim igrama posebno se istakao Rise of Nations. Grupa koja je igrala strategije pokazala je napredak na poljima multitaskinga (lakše obavljanje više aktivnosti u isto vreme, brže prebacivanje sa aktivnosti na aktivnost) i rezonovanja u odnosu na kontrolnu grupu koja je živela normalnim penzionerskim životom. Nažalost nije primećeno nikakvo poboljšanje dugoročnog pamćenja, što su dokazali testovi pamćenja niza reči ili brojeva.

Dakle, izbijte vašim babama i dedama šah, ukrštene reči, kukičanje ili daljinski iz ruku i tutnite im real deal – tastaturu, miš i neku istorijsku strategiju (Age of Empires, Empire Earth ili pomenuti Rise of Nations su vrlo dobar izbor).

Pirate`s Finest...

Na ActionTrip-u je objavljena lista Top 10 piratizovanih naslova za PC u 2008. godini. Proverite koliko ste vi imali udela u stvaranju ove statistike ;)

1. Spore: 1,700,000 - Sept. 2008
2. The Sims 2: 1,150,000 - Sept. 2004
3. Assassins Creed: 1,070,000 - Nov 2007
4. Crysis: 940,000 - Nov 2007
5. Command & Conquer 3: 860,000 - Mar 2007
6. Call of Duty 4: Modern Warfare: 830,000 - Nov 2007
7. Grand Theft Auto: San Andreas: 740,000 - Jun 2005
8. Fallout 3: 645,000 - Oct 2008
9. Far Cry 2: 585,000 - Oct 2008
10. Pro Evolution Soccer 2009: 470,000 - Oct. 2008

PS podatak na kraju svake stavke je mesec objavljivanja igre...

Šta nam se to dogodilo?

Redovno pratim GTA4 temu i zaista mi nije jasno. Prošlo je skoro nedelju dana od pojavljivanja igre, većina onih koje je igra zanimala su je nabavili, rešili probleme oko aktivacije, klimave kamere ili nekih drugih vidova zaštite. I sada, umesto da uživaju u čarima igre, uglavnom se priča kako izvući još koji frejm iz igre i postavljaju rezultati internog benchmarka u igri. To me je podsetilo na jedan intervju koji je dao Chris Yates (jedan od dizajnera u Sensible Softwareu) još tamo negde `92 - `93 godine. Naime, oni su bili prinuđeni da naprave dve verzije SEUCK-a (Shoot`em-Up Construction Kit), programčića koji je služio za kreiranje jednostavnijih pucačkih igara. Jedna verzija je bila za evropsko, a druga za američko tržište. A u čemu je bila razilka između njih? U evropskoj verziji program se učitavao u cugu, glava drajva bi svega nekoliko puta preletela preko magnetnog diska. Ali u Americi je bilo drugačije. Da bi korisnici imali utisak da je njihov skupo plaćeni hardver iskorišćen do maksimuma, morali su da nameste da se igra učitava polako. Tačnije ona se i dalje učitavala veoma brzo, ali je nakon toga disk nastavljao da radi u prazno, a lampica se nasumice palila i gasila, što je davalo iluziju da se kompjuter zaista „muči“ da pokrene taj program. I Ameri su bili zadovoljni.

Izgleda da je nešto slično u međuvremenu prešlo preko bare i zarazilo i naše mlađe naraštaje. Jeste da je neoptimizovani GTA4 svrgnuo Crysis sa trona zahtevnosti, ali zar je toliko bitno da li ćete izvući 30 ili 33 frejma po sekundi? Izlaze nove verzije ForceWare i Catalyst drajvera specijalno za ovu igru, edituju se komandne linije, traže se alternativni operativni sistemi koji bi ovo čudo mogli bolje da poteraju, ljudi ovo je bitka do poslednjeg frejma. Da li su igrači postali najobičnije sise koje prosto ne mogu da igraju ništa ispod 50-60 fps-a u najvećoj rezoluciji koju njihov monitor može da podrži? Da li imamo klasičan slučaj zamene teza: hardver se ne kupuje zbog igara, već igre kupujemo zbog hardvera? Da bismo ga testirali, dobili rezultate benchmarka i onda sve to slikovito prikazali pomoću pie i bar dijagrama, a onda likovali u fazonu „nije što je moj, al` je najbolji“.

Ljudi igrajte igre, prvenstvena namena im je da vas zabave, a ne da opravdaju pare potrošene na vaš hardver jer savršeno klize na njemu.

Andromeda Strain

Znam da ovo naizgled nema nikakve veze sa igrama, ali kako smo svedoci da je u poslednje vreme sve teže naći svežu ideju i da se većina okreće reciklaži starijih naslova (popularno pravljenje rimejka) može se povući paralela između filmske i industrije igara. Iako nemam običaj da gledam starije filmove (pod ovim mislim na ostvarenja nastala pre 1980.), osim ako ih nisam već gledao kao klinac i zavoleo, pre nekih 6-7 meseci na nagovor drugara pogledah film Andromeda Strain (Soj Andromeda) iz 1971. godine. U pitanju je SF triler nastao po istoimenom romanu nedavno preminulog noveliste Michaela Crichtona. Nakon pada vojnog satelita nadomak gradića na američkom srednjem zapadu celokupna njegova celokupna populacija umire pod misterioznim okolnostima. Okuplja se tim vrhunskih stručnjaka iz oblasti mikrobiologije, toksikologije, ksenobiologije koji u zaraženom gradiću pronalazi samo dvoje preživelih: pijanog starca i koleričnu bebu. Vršeći ispitivanja u super tajnoj podzemnoj laboratoriji, na ostacima satelita otkrivaju nepoznati vanzemaljski oblik života baziran na kristalima. Ispitivanjima na preživelima tim pokušava da otkrije kako zaustaviti smrtonosni organizam. Film traje nešto preko dva sata i iako je radnja dosta usporena uopšte nije dosadan. Na skali od 1-10 dao bih mu jaku osmicu.

I sve bi bilo krasno da se početkom ove godine nije pojavio rimejk ovog filma. Zamišljen kao mini serija od dve jednoipočasovne epizode ova ekranizacija predstavlja negaciju svega što je bilo dobro u originalu. Glumačka postava (Benjamin Bratt, Andre Braugher - det. Pembleton iz serije Homicide, Eric McCormack – Will iz serije Will & Grace, Daniel Dae Kim – Koreanac iz Losta) prosto bode oči koliko je politički korektna, pa tako u timu imamo i hispanoamerikanca, afroamerikanku i Kineza (koga glumi Koreanac, ali nema veze – svi su kosooki isti) koji je uvideo koliko su njegovi sunarodnici loši, pa se odmetnuo na stranu „dobrih momaka“. Dalje, ako neki fićfirić poput Bratta može da bude diplomac sa Harvarda, vodeći mikrobiolog u državi, onda bih ja komotno mogao da stanem Usainu Boltu na crtu. U priču je sada ubačen i američki predsednik™ koji, iz sigurnosti svoga bunkera, herojski odbija da izda naređenje za evakuaciju svoje supruge i ćerke iz ugroženog područja, stavljajući nam tako do znanja da nema privilegovanih među građanima Amerike. Tu je i novinar – narkoman, borac za istinu koji ne preza da stavi svoju glavu u torbu u cilju pobede nad beskrupuloznim agentima u crnim odelima kako bi javnosti osigurao njihovo pravo da znaju sve. Za razliku od originala koji je bio fokusiran na tim naučnika i njihovu izolaciju u laboratoriji (zbog kvara nisu imali komunikaciju sa spoljnim svetom), ovde se radnja stalno prebacuje sa mesta na mesto, ne dajući nam prilike da se povežemo sa likovima. E sad, kako je u pitanju TV film, a njih gledaju i domaćice, ubačena je i doza romanse, zabranjene ljubavi između profesora i njegove asistentkinje koja se razbuktava u skučenim laboratorijskim uslovima. Uticaj 9/11 je neminovan, pa je tako cela Amerika ugrožena Andromedom koja se rapidno širi, a predstavljena je kao talas koji boji vegetaciju i sve na šta naiđe u crveno. Vrhunac doživljavamo kada pomenuti novinar u svom džipu beži ispred nadiruće Andromede i pretvaranja u crvenilo (Švarcenegeru, Stalone, braćo gde ste???). Novi scenarista je otišao još korak dalje u prekrajanju knjige, pa nam otkriva odakle je potekla Andromeda a promenjen je i način njenog uništenja, sve da bi se uklopio u scientific mumbo jumbo koji neuki gledaoci lokalne kablovske televizije gledaju razrogačenih očiju i sa jednom mišlju: „Ovo samo američki mozak može da smisli!“. „Kanister“ sa Andromedom je poslat iz budućnosti, prošao je kroz „crvotočinu“ i namerno ciljao satelit. Pored smrtonosnog soja, „kanister“ je u sebi nosio i šifrovanu poruku kako zaustaviti Andromedu. Zaustaviti je pomoću anaerobnih bakterija koje žive na okeanskom dnu i koje bi, igrom slučaja, bile potpuno uništene da američki predsednik™ nije mudro odbio početak ekspolatacije dubinskih termalnih izvora energije. Wow, pa ovo ima i ekološku pouku, samo im još i Al Gore fali! Još klišea – ko zna koja agencija ne želi da se Andromeda uništi jer u njoj vidi idealno biološko oružje, pa ucenjuje jednu pripadnicu tima da im dostavi koji uzorak „ispod tezge“. Dolazi do pucanja jednog od kanistera, laboratorija je kontaminirana i pokrenut je postupak samouništelja, ali avaj, konzola za prekid odbrojavanja je uništena. Sledi trka sa vremenom u kojoj drugi pripadnici tima nesebično daju svoje živote kako bi Bratt i njegova riba uspeli da stignu do backup konzole i zaustavili tajmer. Ma šta ja ovoliko pričam, dovoljno je na IMDB pogledati komentare koje su ostavili iole trezveniji gledaoci – „this is a disgrace for the movie and the book“ su preblage reči da se opiše ovaj shit.

Primećujem da se ovakav trend idenja niz dlaku average Joe populaciji mnogo javlja i u gejming industriji ne samo kad je u pitanju rimejk neke starije igre (čast izuzecima), nego i u kada su u pitanju redovni nastavci igara na godišnjoj, eventualno dvogodišnjoj, bazi. Kako da vam kažem, a da pritom ne zvučim kao commie, iskulirajte zapad – okrenite se istoku. Oni me bar još uvek nisu počeli da tretiraju kao bezumnog potrošačkog zombija.