Obala Jecaja

Baš kao što su i obećali, Frogsterovci su u avgustu otvorili novu zonu pod imenom Weeping Coast. Istina je da su čekali bukvalno do samog kraja, tačnije po poslednjeg utorka u avgustu (utorak je inače maintenance day, kada se serveri gase i kada se obično implementira i poneki patch), ali na kraju je sve ispalo vrlo dobro jer je samo jedan od preko 200 questova bagovan. Level cap je podignut na 52, te je svakom ozbiljnijem igraču potrebno 5-6 dana da bi dostigao 52/52, naravno bez resetovanja dejlija pomoću dijamanata. No i pored otvaranja nove zone, ovaj patch je doneo jednu mnogo bolju stvar a to je konačno raskrštavanje sa memory leak problemom koji je zadavao muke igračima već duže od mesec dana. Naime igra bi redovno pucala nakon teleporta između zona jer bi jednostavno „pojela“ i preko 1.5 GB memorije. Najsmešnije od svega je bilo objašnjenje developera u kom su igrači zamoljeni da se strpe i smanje detalje u igri na minimum kako bi eventualno proredili pucanje igre.
Otvorena je i nova 6 man instanca – Heart of the Ocean iako je namenjena za 55. nivo koji bi trebalo da dođe zajedno sa drugim poglavljem igre sredinom septembra. Ima 5 bosseva koji su od 56-58 nivoa, a svi boss dropovi su za 55. nivo tako da se za sada mogu koristiti samo statsi sa njih. Na Macantacht serveru još niko nije uspeo da očisti celu instancu, četvrti i peti boss su još uvek nepremostivi za jače gilde na serveru, pa i za Balkaniju. Na nemačkim serverima su pre neki dan uspešno savladali i poslednjeg bossa u instanci – Mehduzzu.Druga zanimljivost je open world instanca Varanas Nightmare u kojoj se može naći do 150 ljudi i koja ustvari predstavlja konačni obračun sa Demon Lordom, glavnim bajom iz prvog poglavlja igre. Koliko znam, još uvek niko nije pokušao da proba sa organizovanjem raida, jer su i sami mobovi preteški – imaju po 750k HP-a.
Naravno da ima mesta i za pokude, a tu pre svega mislim na glupe i neinspirativne questove (naravno ne treba očekivati Baldur`s Gate, ali 50 % njih se sastoje u prenošenju predmeta do NPC-a koji je na 10 sekundi od quest givera). Dalje, nagrade u questovima su statovi 10. nivoa, koji su do pre desetak dana koštali po 3-4 miliona na AH, da bi se sad njihova cena srozala na jedva 200-300k po komadu. Deljenje ovako dobrih statova šakom i kapom samo znači da će se u skorije vreme pojaviti ogroman broj noobova sa koliko-toliko kvalitetnom opremom koju su sastavili samo pomoću nagrada u questovima i koji bukvalno nisu ni ušli u neku od instanci.
No daleko veći problem se javio većem broju igrača koji su naprasno ostali bez svoje opreme. Frogster je ubrzo reagovao i zamenio nestalu opremu, ali problem je što je nestala oprema bila high durability (daje dodatnih 20% na sve statse) i potpuno transmutovana sa najjačim žutim statsima, dok je igračima vraćena čista, random dura oprema. Kako su neki od njih na opremu uložili i više stotina evra, određen broj igrača je jednostavno napustio igru do daljenjeg, a pominju se i neke tužbe protiv RuneWakera i Frogstera.
Nama ostaje da sačekamo 15. septembar kada izlazi 2. chapter: The Elven Prophecy, koji bi trebalo da donese još dve nove zone – Savage Lands i Volcania, kao i dizanje level capa na 55.

Railroads

Navodno je gospodin Meier inspiraciju za pravljenje rimejka jedne od svojih najuspelijih upravljačkih simulacija dobio prilikom posete muzeju železničkih minijatura u Frankfurtu. No, ja ipak smatram da su razlozi ipak daleko prozaičniji i da se iza svega jednostavno krije želja da se izmuze još koji dolar/evro iz odavno suve drenovine.
Sid Meier`s Railroads (ime Railroad Tycoon je korišćeno samo u slučaju prve Microproseove igre, dok su sledeća dva nastavka razvijana pod okriljem PopTop Softwarea) navodno bi trebao biti nastavak Railroad Tycoon trojke, ali izgovoriti tako nešto bila bi prevelika uvreda za dev tim koji je radio RT3. Skok sa RT3 na Railroads nije skok sa konja na magarca, to je nešto mnogo, mnogo gore. Ovo čak nije ni rimejk originalnog Railroad Tycoona jer je ta igra bila daleko kompleksnija od ove abominacije koju danas imamo pred sobom.
Prva i osnovna greška je što Firaxis uporno gura Gamebryo engine u sve svoje igre. To je možda lepo pasovalo Civ četvorci koji je u suštini potezna igra bez previše dinamike, ali ovoj igri jednostavno ne pristaje. Mape nisu u stanju da prikažu dovoljno prostranstvo potrebno za ovakvu igru, tako da gradovi izgledaju zguženo na mapi i suviše su blizu jedni drugih. Sa druge strane se primećuje disproporcija između dužine i visine, pa planinski masivi prosto neprirodno štrče iz okolnog terena. Nesrećno je odrađen i kompletan sistem izgradnje pruga. Dok trasu vodimo po terenu sve je u redu, međutim prelaskom na brdovit teren javljaju se neobične tvorevine na vijaduktima, stanice koje maltene vise u vazduhu i slične nebuloze. Ako se tome još doda činjenica da ukoliko želite da svojim šinama pređete preko protivničkih igra automatski pravi nekakav čudan nadvožnjak, dolazimo do zaključka da mapa nakon pola sata igranja izgleda kao tvorevina sedmogodišnjaka koji se predozirao čokoladicama, te je višak energije iskalio na trodimenzonalnom modelu terena. Od složenog ekonomskog modela ponude i potražnje na koji smo navikli u RT3 nema ni traga ni glasa. U tom pogledu igra je na nivou svog prethodnika s` početka devedesetih godina prošlog veka, a što se tiče finansijskog poslovanja i mešetarenja na berzi čak i ispod tog nivoa. Na medium nivou težine jednostavno je nemoguće napraviti železnicu koja ne donosi profit! Jedina primetna novina (osim 3D grafike) jesu aukcije prilikom kupovine industrijskih postrojenja i nadmetanja za prava na upotrebu pojedinih patenata. Ukoliko pobedite imate pravo da koristite benefite tog patenta u narednih 10 godina nakon čega on prelazi u public domain.

Sledeća stavka za oplakivanje je broj i zanimljivost scenarija. Svega 5-6 single player scenarija i još toliko za multi je neoprostiv propust. Ako vam još kažem da se sva tri zadatka po svakom scenariju mogu kompletirati za oko sat vremena (opet na medium težini) dobijamo upravljačku simulaciju koju je moguće izgustirati za jedno popodne.
Railroads je možda i krunski dokaz srozavanja Sida Meiera od jednog od najeminentnijih ličnosti igračke scene u najgoreg ljigavca koji će se na svaki način truditi da prejebe igrača i da mu za dobru kintu uvali staru, prežvakanu stvar umotanu u šareni papir sa mašnicom. Kolika je nula od čoveka Meier postao dovoljno govori činjenica da je muzika koja prati scenario u Velikoj Britaniji ista ona koju smo čuli u rimejku Pirata kada se nađemo u nekoj engleskoj luci. Nažalost njegove igre se sada mogu svrstavati na istu policu sa tvorevinama PopCapa ili Big Fish Gamesa, mada i one često imaju mnogo više inovacija od Meierovih najnovijih eskapada u svet igara.

Century of Warfare

Da li se iko od mlađih generacija seća da su nekada davno, pre MP3 plejera, kompakt diskova, čak i pre audio kaseta ljudi uživali slušajući muziku sa gramofonskih ploča? Sličnu analogiju možemo napraviti i u svetu igara i zapitati se: Da li se iko od mlađih generacija seća heksagonalnih poteznih strategija? Nekada mainstream žanr, danas potpuno zaboravljen i tehnološki prevaziđen pod najezdom generičkih real time naslova, osuđen da u njemu uživaju samo najveći zaluđenici, poput audiofila koji u mraku svoje sobe slušaju opuštajuća pucketanja dok gramofonska igla prelazi preko parčeta izgrebanog vinila.
Barjak najboljeg nekada je ponosno nosio Strategic Simulations Inc. Kroz osamdesete i dobar deo devedesetih godina prošlog veka. A onda je došlo do finansijskih problema, SSI je prvo merdžovan sa drugim kompanijama, izbacio je još par dobrih igara (Panzer General i još par spinoff igara) i zauvek nestao sa igračke scene. Tu negde sredinom devedesetih, već na pola koplja spuštena zastava pada u ruke Talonsofta, koji se svim silama bori za revitalizaciju već oronulog žanra te izdaje svoju poznatu Front seriju i The Operational Art of War. Kada je i ovaj borac posustao, početkom 21.veka rađa se novi „poslednji Mohikanac“ - Matrix Games čije hex strategije danas predstavljaju pravu Meku za malobrojne ljubitelje ovog žanra.
I tako sam pre par nedelja naleteo na igru koja predstavlja labudovu pesmu Talonsofta, pre nego što je TOAW franšiza prešla u ruke Matrixovaca. The Operational Art of War: Century of Warfare predstavlja jednu zaokruženu celinu koja na jednom mestu sažima celokupan opus rada Norma Kogera tvorca ovog serijala (ujedno i poslednja TOAW igra u kojoj je on imao udela). Vek ratovanja u sebi sadrži apsolutno sve scenarije iz prethodnih igara kao i nekolicinu novih. Scenariji obrađuju gotovo svaki značajniji sukob XX veka, počev od Balkanskih ratova, većih operacija u I i II svetskom ratu, intervencija u Koreji i Vijetnamu, bliskoistočnih sukoba, pa sve do Paname, „Pustinjske oluje“ u Iraku i Kosova. Pored ovih istorijskih scenarija prisutan je i određen broj fiktivnih poput američke invazije na Kubu, napada komunističke Severne Koreje na južnog suseda i sukoba snaga NATO i Varšavskog pakta na prostorima Evrope.
Century of Warfare je uz Panzer General 2 igra koju svakako treba posedovati u svojoj kolekciji, ako ni zbog čega drugog, ono zbog nostalgije za prošlim vremenom. Eh da umalo da zaboravim, igra bez problema radi na savremenim operativnim sistemima!

Tropico 3

Verovatno nisu retki oni koji Tropico smatraju jednom od najboljih upravljačkih simulacija ikada. Ideja da se nađete u ulozi el presidentea karipske banana republike prestavljala je pravo osveženje i doprinela svrstavanju Tropica u kultne igre. Drugi deo je potpuno promenio koncepciju, vratio nas par vekova unazad i stavio u ulogu vođe pirata koji mora da organizuje napade na brodove i vodi brigu o mikromenadžmentu svoje piratske naseobine. U međuvremenu je PopTop Software prvo bio kupljen od strane Take 2 Interactive da bi nešto kasnije bio ugašen, a većina zaposlenih je pripojena Firaxisu. Činilo se da se saga o tropskom ostrvcetu nikada neće nastaviti. A onda je prava na ime Tropico otkupio ne pretrano poznati nemački izdavač Kalypso i posao oko izrade trećeg nastavka poverio bugarskom studiju Haemimont Games.

Vest o novom nastavku jedne od mojih omiljenih igara dočekao sam sa popriličnom dozom skepticizma pre svega jer su mi dobro poznati plodovi saradnje ovog izdavača i dev studija. Haemimont Games je pre svega poznat po svom serijalu city building igara smeštenih u rimsko doba (Glory of the Roman Empire, Imperium Romanum, Grand Ages: Rome) koje se baš i ne mogu pohvaliti nekim većim uspehom i kod kritike i kod publike. Pregledom šturih informacija na oficijelnom sajtu igre mogao sam da zaključim da će ovo biti replika prvog dela igre u novom 3D ruhu. Developeri se nisu trudili da izmišljaju „toplu vodu“, te bi mehanika igre trebalo da ostane potpuno ista. Međutim bombastično se najavljuje kampanja od 15 misija, a svako koje igrao makar jednu od Haemimontovih ranijih igara zna šta da očekuje. Debilnu kampanju koja više liči na neki tutorijal enormnih proporcija koji sa svakom „misijom“ uvodi po neku novu građevinu, a od igrača zahteva da je pravilno iskoristi kako bi ispunio postavljeni zadatak. Od novina koje donosi novi 3D endžin jeste i mogućnost da se u ulozi moćnog predsednika spustite među običan plebs i prošetate ulicama vaše kreacije.

Iako je do izlaska igre ostalo oko mesec dana, na sajtu se mogu videti samo screenshotovi i jedan teaser trejler koji uopšte ne otkriva mehaniku igre već u prvi plan stavlja nabudženu grafiku krcatu bloom efektima. Ako ova igra bude imala i 70% šmeka koji je imao original ja ću biti zadovoljan. Jeste da Bugari imaju Zlatne Pjasce, ali to ipak nisu Mali i Veliki Antili, zar ne ;)

Prokleti checkpointi

Uvek sam ih mrzeo, a kako vreme prolazi mrzim ih sve više! Prošla su vremena kada pozicija nije imala na šta da se upiše pa je igra generisala šifre u vidu kombinacija brojki i slova u kojima je bio zapisan vaš bodovni saldo, broj života, količina municije i ostale vitalne informacije na početku svakog nivoa. Prošla su vremena štednje prostora na memorijskoj kartici, hell danas i jebene konzole imaju hard diskove. Ja gotovo nikad nemam vremena da za bilo koju igru u kontinuitetu odvojim sat vremena, retko kad i pola sata. U najvećem broju slučajeva dešava se da uz igru provedem 10-15 minuta i onda moram da prekinem. I naravno da bivam isfrustriran kada shvatim da igra ima glupavi sistem snimanja po checkpointima i da ne mogu da snimim poziciju kada ja to poželim. Razumem ja checkpointe kada služe isključivo za respawn nakon pogibije, igrač i treba da tim vraćanjem unazad bude "kažnjen" za gubitak života, ali da ovako moram da gledam u pasulj i nagađam da li će sledeći checkpoint biti za pet ili pedeset minuta - jednostavno ne želim! Još uvek su bolna sećanja na Diablo 2 i njegov neverovatno odvratni sistem snimanja napretka, u kome sam potrošio sate na bezumno tamanjenje creepova koje sam već jednom ubio, ali nisam imao dovoljno slobodnog vremena naraspolaganju da dovršim ceo jedan act. Slično mi se desilo pre nekih mesec dana sa igrom Dungeon Siege 2. Igra primenjuje skoro identičan princip kao Diablo, hteo sam da poludim kada sam shvatio da ponovo moram da krčim put duž putića samo zato što nisam imao više vremena da joj se posvetim kada sam je poslednji put igrao. Odmah je pao jedan surovi uninstall. Prekjuče uzmem da igram Overlord 2 i opet ista situacija. Igra obećava, niste svaki dan u ulozi zloće, a minioni su jebena priča za sebe (kao da vodim armiju malih Cartmana sa sobom), poželeo sam to da odigram. I onda ubrzo shvatim da su developeri najobičniji magarci i da ja zaista treba da bacam vudu mađiju ne bih li pronikao u to kada ću naleteti na sledeći checkpoint. Nekada je odmah tu, maltene iza ćoška, a ponekad se putovanje do njega znatno otegne. Nemam ja para za ovo planinarenje, rekoh, i opet pade uninstall. Šteta, a igra je baš počela da mi se dopada :( A sve što sam želeo je jedan lepi, mali quick save.
Ovime sam možda i odškrinuo vrata jednom od iskonskih gejmerskih pitanja: "Da li je snimanje pozicije ustvari varanje?" Call me a cheater, ali ja ću da snimam poziciju kad god je to moguće!

The Truth is Out There

Zahvaljući Mladenovoj intervenciji od pre nekih mesec-dva, na sajt Adventure Legends postavljeni su ispravni .iso imidži 6. i 7. diska igre X Files. U pitanju je interaktivni film u izdanju Fox Interactive-a izašao u jeku popularnosti ove SF serije, tamo negde tokom 1998. godine. Nažalost, igra je prošla prilično nezapaženo, pre svega zbog lošeg tajminga - avanture, a posebno podžanr interaktivnih filmova, tada jednostavno više nisu bile mainstream. Da je u pitanju bio shooter u kome agent Fox Mulder napucava talase VI-a (kao u jednoj od epizoda serije), ne sumnjam da bi uz solidne performanse igra bila pun pogodak. Nebitno, sve je to već ancient history...
Za sve one koji se već lože da će svojim mišem moći upravljati dvojcem Mulder - Scully sledi hladan tuš - u ulozi ste običnog FBI prašinara kome u ruke pada zadatak da pronađe duo iz serije, kojima se gubi svaki trag.
Radnja igre odvija se na tlu američke savezne države Washington kada Assistant Director Walter Skinner dolazi u tamošnju ispostavu kako bi dobio pomoć u pronalaženju dvoje nestalih agenata. Zadatak pada u ruke mladom agentu Craig Willimoreu, tj. vama.

Izvođenje je standardno kao i u gotovo svim interaktivnim filmovima. Kretanje po statičnim digitalizovanim scenama obavlja se kliktanjem u uglove ekrana, dok su dijalozi u potpunosti digitalizovani kao i međuanimacije sa živim glumcima (u igri "glumi" većina važnijih likova iz serije) kojih u igri ima ukupno oko 6 časova. Do informacija od važnosti za napredak u igri dolazite dijalozima sa likovima, detaljnim pregledom scena (kursor će se promeniti kada njime pređete preko tzv. hot spota), ali i preko vašeg Apple PDA uređaja (pomoću koga se vrši i kretanje između lokacija). Kako bi agent Willimore što više sličio Foxu, tokom istrage će mu se pridružiti šarmantna koleginica iz policije Mary Astadourian. Između njih dvoje postoji jaka latentna privlačnost, nalik onoj između FBI agenata koja se provlači kroz celu seriju. Igra nije preterano teška i lagano je gustiram, posvetim joj maksimum sat vremena na nekih 4-5 dana. Naravno, kao glavne mane ostaju relativno kratke uloge glavnih protagonista serije na šta i sam naziv igre implicira, ali je Fox Interactive očigledno balansirao sa budžetom te se glavne face pojavljuju tek toliko da se kaže da su tu.
Kako je igra izdata već daleke 1998. godine nameće se pitanje kompatibilnosti sa modernijim operativnim sistemima. Instalacije igre na XP-u će proteći skoro bez ikakvih problema, uz obavezan klik na ignore kada vas igra obavesti da na disku nema dovoljno mesta za instalaciju. Kako igra dolazi na čak 9 CD-ova preporučio bih vam da odaberete full instalaciju što će vas sačuvati od bespotrebnog žongliranja sa diskovima. Filmovi u igri se puštaju u Apple-ovom QuickTime plejeru i on predstavlja najveći izvor muka tokom igranja. Uz igru se instalira verzija 3 ovog plejera koja jednostavno neće da radi pod Win XP-om. Ukoliko na svom računaru imate najnoviju verziju QuickTime plejera opet će nastati problem jer će sada igra odbijati da radi sa njim (česta pucanja igre prilikom pokretanja animacija). Kao rešenje ove peripetije preporučujem da negde na netu pronađete i instalirate verziju 4 ovog plejera koja bi trebalo da zadovolji i zahteve igre i zahteve operativnog sistema. Takođe, ne zaboravite da na XFiles.exe fajlu postavite compatibility mode na Windows 95.
Obavezno nabavite igru, krenite u avanturu i ne zaboravite - Trust no one!

Stop za kinesko zlato

Kineska vlada se, nakon višegodišnjeg ignorisanja problema, konačno odlučila da zvanično stane na kraj farmerima zlata u MMO igrama. U jednom od dekreta je jasno naglašeno da se virtualna valuta može razmenjivati isključivo za virtualna dobra i usluge, tj. jedino unutar samih igara. Svaka prodaja virtualnog zlata za pravi novac će se ubuduće smatrati krivičnim delom. Ova odluka će svakako biti veliki udarac za "industriju" koja godišnje obrće nekoliko milijardi juana (poređenja radi, milijardu juana iznosi negde oko 146 miliona američkih dolara) i koja zadnjih godina beleži godišnji rast od skoro 20 %.

Prema istraživanjima Univerziteta u Mančesteru, sprovedenim prošle godine, 80 do 85 % farmera zlata u MMO igrama dolazi upravo iz Kine. Proces je vrlo jednostavan i uključuje hiljade "radnika" koji farmuju in game valute dononoćni igrajući MMO naslove za malu nadoknadu, da bi se kasnije ta virtualna valuta, preko specijalizovanih sajtova i PayPal naloga, prodavala za pravi novac.
Gold farming već duži niz godina izaziva žustre polemike u zapadnoj javnosti, ne samo zbog toga što predstavlja neki vid varanja i exploita u MMO igrama, već i zbog činjenice da mnogi poslodavci kineskih farmera zlata upravo dolaze iz Koreje i SAD-a, koji izrabljuju slabo plaćenu radnu snagu radi ličnog bogaćenja.
Ne znam da li je MMO svet bez spam botova koji vam šapuću na uvce ili na zone chatu nude 1kk ingame gold for only 9.99$ samo najobičnija utopija, ali jednostavno želim da verujem da će ovaj potez imati nekog uticaja makar na smanjenje ove vrste delatnosti, ako ne i na njegovo potpuno iskorenjivanje.

WWII meets Warhammer

Trebalo mi je više od godinu dana da nabavim ekspanziju za možda i najbolju WWII real time strategiju u poslednjih par godina - Company of Heroes. Ni original se nije doimao preterano realno (Shermani ispadoše uber tenkovi), no i pored tih par propusta sam itekako uživao vodeći Jenkije kroz milion puta prežvakano iskrcavanje u Normandiji.

Za ekspanziju Opposing Front bi se komotno mogao upotrebiti i podnaslov Tommies vs Jerries jer nudi dve kampanje: britansku i nemačku. U ulozi Britanaca (potpomognutih kanadskim odredima) ćete učestvovati u operacijama na tlu Francuske nakon D Day-a, koje su fokusirane na oslobađanje grada Caena. Nemci će imati daleko defanzivniju ulogu u pokušaju da odbiju savezničku Market Garden operaciju (najveći padobranski desant u istoriji) i otežaju im napredovanje ka Berlinu. Dve kampanje, svaka sa odprilike 7-8 misija, predstavljaju solidnu količinu novog single player sadržaja koji nije za podcenjivanje.
Ipak se Relic i ovde držao postulata koji je uveo sa ekspanzijama za njihov drugi, ništa manje uspešan RTS serjal, Warhammer 40k. Pokušavajući da tri frakcije učini totalno različitim, uz istovremeno održavanje idealnog balansa među njima (što je mnogo teže nego u slučaju vanzemaljskih rasa WH univeruma) Relic je načinio katastrofalnu grešku pokušavajući da primeni sličan recept na obe igre. I to sve kako bi multiplayer mečevi bili zanimljiviji i dinamičniji, čime bi automatski bio obezbeđen duži životni vek igre, uz obavezno podgrevanje situacije izbacivanjem šatro ekspanzija u određenim vremenskim intervalima. Novopridošla Tales of Valor ekspanzija nimalo ne odstupa od gorenavedenog. U skoro 9GB podataka, novih sadržaja ima toliko da bi mogli stati u jedan poveći patch, a ne u nazovi igru koja ima tri mini kampanje koje se prelaze za jedno popodne. Blasphemy!
Elem, da se vratim na Opposing Fronts. Mehanika igre skoro da uopšte nije menjana, mada je potrebno malo navikavanja na specifičnosti Britanaca, odnosno Nemaca. Što se novih jedinica tiče, pošto očigledno nisu mogli da pronađu nešto od WWII mašinerije što već nismo videli, pribegli su svojoj mašti, pa tako imamo prilike da vozimo nemački halftrack koji nekim tajnim zracima presreće neprijateljske linije snabdevanja i preko potrebne zalihe usmerava na vaš konto. Britancima je očito namenjena uloga Terrana iz Starcrafta, pa tako oni poseduju mobilne građevine, koje u slučaju nužde mogu preseliti na novu lokaciju (i to gotovo istom brzinom kao u Blizzard-ovoj legendi). Ovo su samo najočiglednije stvari koje nemaju veze sa zdravim razumom, a načinjene su zbog pomenutih ustupaka u multiplayeru ne bi li se igra što više ubrzala i postala više nalik frenetičnom Warhammeru. AI je blagi užas i kao da je skriptovan da se ne trudi da vam previše zagorča život. U jednoj od misija u nemačkoj kampanji imte za zadatak da zauzmete sve kontrolne tačke duž puta, koji prolazi i kroz omanji grad. Kada ispunite zadatak kreće brutalna britanska kontraofanziva koja će vam prosto oduvati sve snage, prodreti do gradskog trga i tu se zaustaviti. Iako su mi preostale dve nebranjene kontrolne tačke duž puta, kompjuter se se neće cimati da ih zauzme i meni je ostalo samo da sačekam da istekne tajmer i tako završim misiju.
Umesto da mi ova ekspanija donese nova 3-4 dana uživanja u sadržaju, dobio sam bledu kopiju prethodne igre koju sam lagano igrao preko dva meseca i na kraju je završio čisto da je ispoštujem, a ne iz nekog užitka. Iz ovog razloga nisam želeo ni da instaliram Tales of Valor nego sam dva diska jednostavno pohranio u arhivu, da čekaju neka bolja vremena kada možda zaboravim na skoro totalni promašaj pod nazivom Opposing Fronts. Nakon tako lepih utisaka o originalu koje sam imao prošle godine, danas bi se moje mišljenje o celokupnoj Company of Heroes franšizi moglo svesti na stihove iz pesme poznatog estradnog "umetnika" Seje Kalača: "Ala, ala, ala to ne valja, sve si meni ti dalja i dalja"...

Roswell, WinUAE i ostale belosvetske zavere

Htedoh da na ovom blogu napišem nešto o dogodovštinama našeg omiljenog servisera računara i vlasnika prevodilačke agencije iz Zvornika, ali vidim da me je Nikola pretekao i to još pre nekoliko dana. Elem, postoji još zapisa koje većina verovatno nije uspela da vidi, a koji su po meni možda i više zabrinjavajući nego dotično upozorenje "Svetu Kompjutera". Poruka je citirana u celosti (italik slova), naravno uz izostavljanje ličnih imena...

E sad cu ja lepo da vam kazem svoje cenjeno misljenje o ovde prilozenom Amiginom emulatoru (ako je to uopste ikakav i emulator, posto PDF uputstvo ne moze da se otvori u STANDARDNOM AdobeAcrobatReaderu V4.0, a EXE fajl od "emulatora" prvo trazi Windows XP (nece "ni da cuje" da se pokrene na Win98), a kada se pokrene na WinXP, onda se "zali" da mu fali d3d9.dll (???) i da, zaboga, zbog toga ne moze da "nastavi sa radom")

Za neupucene: OVO JE KLASICNO PONASANJE RACUNARSKIH VIRUSA!!!

Na ovom forumu je vec bilo slucajeva da su posetioci ostavljali EXE fajlove uz raznorazna obrazlozenja kako su, toboze, navedeni EXE fajlovi "korisni" jer omogucavaju ovo ili pak omogucavaju "ono", a Norton AntiVirus, koji se tako bezdusno i kolektivno PLJUJE po ovom forumu - za iste, gore navedene EXE fajlove prijavljuje sasvim jasno i koncizno da je u pitanju VIRUS!
S tim u vezi ja SUMNJAM da je OVDE ovaj Amigin emulator za PC u stvari ikakav emulator, ko zna kakav je ovo program, koji nece da se nikako pokrene na racunaru:

Maticna ploca: GygaByte,
CPU: Cirixstead 266Mhz
RAM: SDRAM, 2 modula po 64MB, 128MB total
HDD: 20GB, 2 particije, Multiboot
Grafika: Nvidia Diamond Viper 16MB
Floppy, CD RW, Audio (SoundBlaster16 AWE)
OS: Win98/WinXP (MultiBoot), (WinXP = SP1)
Ostalo: RealTec LAN, Norton System Works2000 / Norton PREMIERE registered, in FullTimeAutoProtect mode

Napominjem da je gore navedena konfiguracija VISE NEGO ZADOVOLJAVAJUCA za SVE MOJE POTREBE i da stoga smatram istu kao PROSEK, i NECU da KUPUJEM "JACU" samo da bi mogao da se "IGRAM NA NJOJ"!!!
Ovde navedeni toboze-emulator Amige niti je mogao da se pokrene na mojoj konfiguraciji (ni na Win98 ni na WinXP-u), niti je imao ikakav zdravorazuman install.
S tim u vezi, a sa osvrtom na istorijat sumnjivosti EXE (i drugih vrsta) attachmenta koji se mogu naci "za preuzimanje" sa OVOG foruma, ja izrazavam JAVNO CUDJENJE zbog cega administracija Vaseg foruma dozvoljava, tolerise, i jednom recju - zasto ne uklanja ovakve i slicne attachmente?!

Pazi bre, sam PDF je sumnjiv!?!
Jedina sreca u nesreci je to sto, preuzimanjem i pokusavanjem instalacije ovog EXE fajla, koliko bar mogu da vidim, nisam naneo nikakvu stetu svom racunaru (to bi kao trebalo da mi bude uteha?)
Pitam se da li je iko drugi uspeo da otvori, u svom PDF citacu - prilozeni PDF ("uputstvo na srpskom jeziku")?
I ako nije - onda zasto je cutao? Zasto nije rekao da ovde "smrdi guma"?!

Kakav to emulator STAROG racunara, kao sto je to bila AMIGA - TRAZI PC Pentium IV?!
Koliko ja znam - Amiga je bila na svega nekoliko megaherca (CPU)
Sadasnji savremeni racunari, pa cak i konfiguracija koju sam ja ovde naveo, bi trebali da "lete" emulirajuci Amigin stari kompjutercic!!!

Cisto poredjenja radi, razmotrite Euphoric!
Euphoric je PC emulator Oric Atmos / Oric Nova racunara sa 64KB ram memorije i procesorom na 1Mhz.
Euphoric kao emulator radi (najniza PC platforma) na 386 racunarima sa monohromnim grafickim karticama, a sto se "najvise" racunarske konfiguracije tice - koliko ja znam - nema limita!
Ili, jednostavnije receno, Euphoric ce emulirati Oric racunar na apsolutno bilo kakvom racunaru, IZUZEV 286 i NIZE OD!!!
Euphoric dolazi uz UREDAN Windows installer, koji kaze sta ce uraditi, saceka da korisnik klikne "Next", potom uradi to sto je rekao da ce uraditi (unzipuje fajlove), i omoguci ucitavanje virtuelnih kaseta od Oric Nove na dvoklik misa u Windowsu.
Euphoric dolazi uz DEBELU dokumentaciju na 4 strana jezika, PDF, WORD i PLAIN TEXT - sve prilozeno lepo i uredno!
Euphoricov Installer NIKAD nece reci nesto poput: "Vas sistem je zastareo", ili "A required DLL was not found".

A ovde, ovaj prilozeni, NAVODNO Amigin "emulator" nece ni da se pokrene na JAKOJ Pentium-II masini!
Sta ja to trebam da imam da se "igram" Amige; KREJ-kompjuter mozda?!?
Ili - sta bi to onda trebalo da se ima u kuci od racunara da se emulira ENIAC?
EINAC se moze emulirati na obicnom DIGITRONU posto nije ni bio nista drugo nego DIGITRON na TRI SPRATA!

Jos jedanput - izrazavam javno cudjenje prema ovde prilozenom toboze-Amiginom emulatoru, kao i cudljivoscu upravljacke politike ovog foruma, koja isto to dozvoljava (a - s druge strane - Norton OBAVEZNO mora da PLJUJE u svim postovima AntiVirusne zastite)!?!

Vasi komentari na ovo mi nisu potrebni.
Necu ih citati niti "nadgledati" ovaj post - nikad vise!

Prosto mi je žao kada ovako vidim čoveka koji jednostavno smatra da je posisao svu pamet ovog sveta, te u slučaju kada naleti na nešto ne razume i ne može da se izbori sa tim, poseže za sindromom "kiselog grožđa". On proglašava ultimativni emulator Amiga familije računara na PC-u virusom samo zato što ne uspeva da ga pokrene na, možda i najvećem failu Micro$ofta, Windowsu 98. Štaviše u svoju teoriju zavere upliće i autora uputstva na srpskom jeziku jer, zaboga taj .pdf se ne može otvoriti na Acrobat Readeru 4.0! Da, da on je sigurno u dosluhu sa Tony Willenom, čiji su planovi o svetskoj dominaciji pomoću virusa inftriranog u .exe fajl emulatora upravo raskrinkani. Žalosno je što taj čovek nije jednostavno pročitao readme fajl koji dolazi u kompletu sa emulatorom pre nego što je u svojoj glavi iskonstruisao gorepomenutu gomilu nebuloza. Tada bi verovatno primetio pasus u kome je jasno naglašeno sledeće:

WinUAE 1.4.6 (02.02.2008)
=========================

1.4.6 will be the last version that runs on Windows 98/ME. Following versions will require Windows 2000 or newer.

Ovo pisanije nije namenjeno da bi se ismevao dotični gospodin, namenjen je svima onima koji misle da su najpametniji na svetu i da ako oni ne znaju kako da reše problem, smatraju da ga niko drugi ne može rešiti. Nije sramota ne znati, nije sramota gvirnuti u uputstvo (what the hell pa to mu j i osnovna namena), nije sramota pitati nekoga za pomoć ukoliko nešto ne umete sami da odradite. Sramota je, tačnije tragično je, pretvoriti se u tako svojeglavog čoveka koji drži pola foruma na ignore listi jer su se bednici drznuli da mu protivreče.

BTW nije vam potreban superkompjuter da biste pokrenuli WinUAE, dovoljna je i Pentium dvojka, sa 128 MB RAM-a na kojoj se nekako vrti Windows XP. Jedini problem a koji sam naišao koristeći ovu konfiguraciju za emulaciju jeste isprekidan zvuk, što se možda može pripisati i tajvanskoj zvučnoj kartici šnj kvaliteta ukombinovanoj sa ništa manje kvalitetnom Soyo matičnom pločom.

Puzzle Quest: Challenge of the Warlords

Da mi je neko nekada pričao da ću tako da se primim na neku od tzv. "malih" igara nikada mu ne bih poverovao. OK, slažem se da među njima svakako ima zanimljivih ostvarenja vrednih pažnje, ali ovo je ipak previše. Do sada sam na sklapanje tri ista dragulja/novčića/whatever u nizu jednostavno odmahivao glavom. More Bejeweled klonova me jednostavno nije zanimalo. A onda je jedan nepoznati tim iz Australije došao na brilijantnu ideju da svo to sklapanje nizova na tabli učini mnogo, mnogo sočnijim. Pozajmili su dobro poznati setting iz Warlordsa i od jedne igrice za decu i domaćice napravili pravi pravcati RPG. Sve je i dalje zasnovano na običnom uklapanju tri ista tokena, ali sada je sve tako neverovatno dobro!

Zaplet je vrlo dobro poznat svima koji su igrali bar neku igru iz bogatog Warlords opusa - vekovna borba između dobra i zla, pri čemu na braniku Etherie stoji vaš avatar sa ciljem da porazi zlog Gospodara Baneta (Lord Bane).
Na samom početku igre očekuje nas izbor klase našeg avatara: knight, warrior, druid ili wizard.Veći deo igre odvija se na velikoj mapi kraljevstva Etherie po kojoj pomerate vašeg lika od čvoršta do čvorišta.Ti čvorovi na mapi mogu biti gradovi, tornjevi, pećine, tamnice ili neki drugi objekti od značaja. Svakako najznačajniji su gradovi u kojima možete uzimati questove, kupovati ili prodavati opremu kod trgovca, oslušnuti tračeve u lokalnoj krčmi i slično. Prihvatanjem questa i odlaskom na naznačenu lokaciju počinje borba. Centralni deo ekrana tokom borbe zauzima tabla sa tokenima u četiri boje koji predstavljaju magijsku energiju - manu (zeleni/earth, crveni/fire, žuti/air i plavi/water). Na tabli su razbacani još i novčići koji, logično, donose novac i ljubičaste zvezdice čijim sakupljanjem dobijate experience poene, preko potrebne za levelovanje lika. Međutim, najbitniji element na tabli su svakako lobanje - kada spojite tri ili više lobanja u nizu vašem protivniku ćete oduzeti određen broj hit poena (hp). Da, dobro ste pročitali, i vi i vaš oponent imate određenu količinu hp-a, te je za pobedu dovoljno svesti protvnikov hp na nulu. Lobanje nisu jedini način oduzimanja hp-a protivniku - tu su i magije koje mogu biti ofanzivne i defanzivne. Ali za bacanje magija potrebna je određena količina mane, koju obnavljate nizanjem već pomenutih tokena u odgovarajućoj boji. Potezi se izvode naizmenično, s tim da ukoliko spojite 4 ili 5 istih objekata na tabli dobijate pravo da igrate još jednom. Bestijarium je ogroman, te će te ukrstiti koplja sa vukovima, slepim miševima, zmijama, škorpijama, minotaurima, elementalima, zmajevima, raznim nemrtvim kreaturama, orkovima, trolovima i drugim karakondžulama na koje smo navikli u RPG naslovima.

Kakva bi to RP igra bila da ne poseduje inventar lika. Postoje četiri slota za opremu: oružje, oklop, šlem i trinket, koji podrazumeva različito prstenje, talismane, medaljone. Pažljivo birajte opremu jer će vam bonusi koje ona nosi često pomoći da savladate naizgled mnogo jače protivnike od vas. Tu su i verni pratioci na koje ćete nailaziti tokom putšestvija po i koji će vam se pridružiti u avanturi. Za razliku od pravih RP igara, oni ovde ne učestvuju direktno u borbi, već isključivo daju bonuse prilikom bitaka sa određenim tipom protivnika. Kada sakupite nešto novca možete se baciti i u izgradnju sopstvene citadele. Tako možete napraviti tamnicu u kojima ćete držati zarobljene protivnike. Naime, kada nekog protivnika pobedite više puta dobijate mogućnost da odigrate mini igru u kojoj je cilj očistiti celu tablu od tokena. Ako vam to pođe za rukom protivnik biva zatočen u tamnici, gde ga možete "ispitivati" i od njega naučiti nove magije (to "ispitivanje" se opet sastoji od igranja slične mini igre). Tu je i štala (omogućava hvatanje različitih satrapa, koji će vam poslužiti kao prevozno sredstvo ubrzavajući vam putaovanje po mapi i donoseći bonuse) ili recimo kovačnica, koja uz pomoć specijalnih runa (na skoro svakoj lokaciji postoji mogućnost obračuna sa čuvarima istih) proizvodi specijalne magijske predmete i još nekoliko sličnih zanimacija. Neverovatno je kako jedna tako naizgled jednostavna igrica (da, upravo to - igrica) otkriva takvu kompleksnost, koja vas jednostavno vuče da igrate dalje. I ova igra poseduje onaj fluid, mojo ili kako već hoćete to da nazovete, koji će vas neprestano terati dalje, naterati vas da razmišljate u just one more turn fazonu i tako, borbu po borbu, nećete ni primetiti da su prvi jutarnji autobusi već krenuli. Igra poseduje i solidan replay value jer izborom druge klase i drugačijim buildom lika možete je odigrati na potpuno deseti način, recimo oslanjajući se više na sopstvene spellove nego na mahnito jurcanje za tri lobanje u nizu. AI protivnika solidno varira od slučaja do slučaja. Obični protivnici će katkada praviti propuste i prevideti da su mogli da spoje niz lobanja, ostavljajući vam tako "lake poene", mada je interesanto da nikada neće propustiti priliku da spoji 4 ili više tokena u nizu i tako dobije extra turn. Sa druge strane bossovi su prosto nemilosrdni, ne ostavljajući vam nimalo prostora za grešku, a uz to vrlo agresivno koriste svoje jake ofanzivne magije. Jedina zamerka koju sam primetio nakon višemesečnog igranja (da, igra me drži još od decembra prošle godine) jeste nekonzistentost muzičke podloge tokom borbi. Melodije se često smenjuju naglo, bez ikakvog prelaza što meni zvuči prilično rogobatno i baca senku na inače perfektan proizvod.

Nakon neverovatnog uspeha igre na svim frontovima (portovana je na sve moguće platforme u opticaju) bilo je za očekivati da Infinite Interactive odluči da napravi nastavak. Naravno ovoga puta više nemaju ulogu autsajdera i upravo zbog toga sam bio poprilično skeptičan po pitanju nastavka. Setting je promenjen, fantasy svet je zamenjen dalekom budućnošću, te smo tako ovog proleća dobili: Puzzle Quest: Galactrix. Ovoga puta priča nema markirnu pozadinu, a gradove i tamnice zamenjuju svemiske stanice i asteroidi, konje i helebarde - razne letelice i fotonski topovi. I sama mehanika igre je malo zakomplikovana jer su i tabla i tokeni sada šetougaonog oblika i novi objekti više ne padaju samo odozgo, već dolaze iz onog pravca iz koga ste povukli prethodni token. Možda ja jednostavno nisam preveliki fan SF-a, ali mi je onaj stari Puzzle Quest za dva koplja (odnosno pulsna lasera) bolji od ove nove tvorevine.

Frogster = Incompetence

Da, bez imalo premišljanja bih između ova dva pojma mogao staviti znak jednakosti. Nemački Frogster, firma koju je tajvanski Runewaker odabrao da obavi posao oko lokalizacije njihove igre Radiant Arcana verovatno je i najveći skup nesposobnjakovića na jednom mestu. Tajvancima (će da budem politički korektan, pa da ih ne nazovem Kinezima :P) svaka čast, napravili su solidnu free2play igru, ali su se gadno zajebali prilikom izbora partnera. Šta drugo reći za igru koja sa svakom novom zakrpom dobija sve više i više bagova. Ranije je i bilo ok, te zakrpe i održavanje servera na nedeljnom nivou su donosile različite izmene kod klasa (neke su nerfovali, neki su postali IMBA) i sistema borbe, ali otkada je igra zvanično izašla iz beta faze - UŽAS. Svaka nedeljna zakrpa sa sobom donese neki fatal error zbog koga se u toku dana mora obavljati "unexpected server maintenance". Mrzi me da nabrajam njihove brljotine, spisak bi bio predugačak, ali dovoljno je pomenuti današnje sranje kada određen broj ljudi nije mogao da se uloguje na svoje naloge. I to iz čista mira, nije bilo nikakvih zakrpa ili padova servera. A da ne spominjem zvanične izjave PR-a (poznatijem pod nadimkom Kretensky) kako će server biti ponovo online za 15 minuta. Pa se nakon 15 minuta pojavi obaveštenje da će sve biti pušteno u rad u narednih pola sata. OK, prođe pola sata, dignuti su serveri - problem zbog koga su srušeni serveri je i dalje tu. Onda se opet dotična individua javlja sa pričom biće gotovo do pola 12, da bi najnovija vest bila - ne znamo kad će biti gotovo. Sve ovo ostavlja utisak nestručnosti i loše komunikacije sa javnošću tj. igračima (a na bilo kakvo spominjanje firme u lošem svetlu na zvaničnom forumu pljušte opomene i banane).
Tako da ako neko ovo planira da počne da igra u dogledno vreme neka se naoruža jakim živcima jer će mu trebati! A i meni dođe da malo odvrnem ventil pa onda - FUCK YOU FROGSTER!!!!

The only fat you need is Chow Yun-Fat!

Hail to the king, baby! - da malo citiram Djuka, koji nam ipak neće dobacivati svoje dubokoumne dosetke u rezoluciji većoj od 640 x 480 piksela. Chow Yun-Fat to upravo jeste, vicekralj hongkongškog akcionog filma, zajedno sa režiserom većine svojih filmova iz tog perioda - Jhon Woo-om.
Baš sam pre nekih 3-4 meseca od drugara dobio DivX kopiju jednog od njegovih filmova, što me je nateralo da pročeprkam internetom i pronađem većinu filmova koje sam, kao osnovac, prosto gutao. Ako me sećanje ne vara, ti filmovi su emitovani na Trećem kanalu, odakle sam ih ja i snimio i nakon toga redovno gledao sigurno jednom mesečno. Slobodno mogu reći da su Jackie Chen (iako njegovi filmovi nisu bili ni približno toliko brutalni) i Yun-Fat (tada nisam ni znao kako se zove glumac već sam ga zvao Tekila) definitivno bili moji favoriti dok se ostala klinčadija mahom palila na gospodu Stallone-a, Schwartzenegger-a i Van Damme-a.
I tako sam ponovo odgledao Hard Boiled, sva tri dela A Better Tommorow, The Killer, Full Contact i Peace Hotel. Nema ničeg opuštenijeg od gledanja plaćenog ubice/policajca koji sa dve berete (koje su verovatno upokovane za unlimited ammo) seje smrt i prosipa hektolitre krvi i drobi gde god se pojavi. Gorepomenuta trojica izgledaju kao smerne opatice u poređenju sa inspektorom Tekilom, njegovom najpoznatijom ulogom koja je 15-ak godina nakon filma inspirisala Midway da napravi igru Stranglehold sa njim kao glavnim akterom. Radnja se uglavnom svodi na to da je on nešto zajebao ili su njega zajebali, pa je neko zagino, pa on sad kreće da im se najebe keve. Dead toll se u svakom filmu broji stotinama, a sve žrtve kao da imaju master degree iz teatralnog umiranja. Ako tome još dodamo da svaki njegov metak pronađe svoju metu, da negativcima treba po 30 sekundi da repetiraju i podignu sačmaru, naivnu glumu i neke fore u pokušaju koje su očigledno samo Kinezima smešne, gotovo ceo film ćete provesti sa blagim osmehom na licu i komentarima tipa "Ma daaaaaaj!" na svakih nekoliko minuta. I definitivno preporučujem gledanje ovih filmova bez engleske sinhronizacije, jer dijalozi na kineskom daju dodatnu draž filmovima. Yun-Fat se kasnije otisnuo preko bare u Holivud, gde je isprva pokušao da nastavi sa žanrom kome duguje popularnost, ali film Replacement Killers nije prošao preterano zapaženo kod zapadne publike. Muka čoveka na sve natera, pa se on tako prešaltao na neke mirnodopskije uloge, tako da videh da je lik snimio i film u kome glumi Konfučija o.O
O ovome sam još ranije hteo da "bacim koje slovo na monitor", ali sam pre neki dan video da na B92 ide serijal njegovih filmova, što me se samo nateralo da se trgnem iz letargije i konačno napišem nešto na ovu temu (a bogami i nešto na blogu). Elem, imate još vremena da sutra (znači, sreda 3.6.2009. godine) u 21:00 pogledate Hard Boiled, koji su ovi naši nesrećnici preveli kao "Živ pečen"! ZOMG!

Guyon`s canal syndrome

Hmmm... odavno se nisam bavio pisanjem na blogu, malo zbog problema iz naslova, malo više zbog nedostatka vremena za igranje, a samim tim i inspiracije za pisanje. Elem, odlučih se da napišem ovaj post u nadi da će neko ovo pročitati i da će mu ostati negde u malom mozgu, da se ne zajebe kao ja.
Sve je počelo kada sam kompjuter privremeno iselio iz svoje sobe, što mi i nije prestavljalo neki problem obzirom da koristim laptop. Ali problem je što sa sobom nisam poneo i svoju stolicu sa naslonom. Nije to nikakva specijalna stolica, u pitanju je najobičnija drvena stolica. Nju sam privremeno zamenio nekom imitacijom barske stolica koja nije imala naslon. Jednostavno bio sam lenj, u kuhinji se nalazilo još dve stolice identične onoj iz moje sobe, ali eto mrzelo me je da jednu donesem već sam uzeo ovu koja mi je bila pri ruci. Ni to ne bi bio problem da ja ne volim da se prilikom rada za kompom lepo zavalim. A sada naslona nije bilo. Kako sam tih dana imao dosta posla koji nije preterano zahtevao upotrebu tastature leva ruka mi je bila slobodna. A odmah do mene se nalazi orman sa otvorenim delom baš negde u visini moje leve ruke. Idealno mesto da je smestim i "zavalim" se u stolicu, prenoseći tako na šaku celu težinu tela. Baš zgodno - ma naslon mi nije ni trebao. I tako su prošla 2-3 dana. Povremeno bih osetio da mi je šaka malo utrnula, sklonio bih je sa ormana i kroz nekoliko minuta utrnulost bi prošla. Nakon toga ruka se mahinalno vraća u stari položaj, uopšte se ne obazirući na "opomene" u vidu trnaca.
I tako, 4 dana nakon prinudnog preseljenja na novu lokaciju i višečasovnog opterećivanja šake leve ruke, utrnuli su mi mali i domali prst. Nisam tome pridavao neki značaj, rekoh proći će me kad prespavam, sigurno sam malo nažuljao šaku. Ali ujutru trnci nisu prošli i ja sam se pomalo zabrinuo. Kada baš i nisam neki fan čika u belom (oni su mi uvek poslednja opcija), odlučih se da konsultujem Dr. Google, te ukucah simptome u polje za pretraživanje. Sve je odgovaralo sindromu Gijonovog kanala, tj. uklještenju ulnarnog nerva u predelu ručnog zgloba. Oboljenje se u literaturi naziva i "bolest biciklista" jer je česta kod ovih sportista zbog dužeg pritiska ručnog zgloba na upravljač bicikla, a karakteristična je i za dizače tegova, ljude koji koriste pneumatske čekiće... A eto, ja sam to zaradio sedeći za kompom o.O I to samo zato što me je mrzelo da uzmem normalnu stolicu sa naslonom.
I tako, evo prođoše već 2 nedelje ja se još patim sa svojom "bolešću". Već sam skoro potpuno oguglao na čudan feeling u malom prstu leve ruke, ali ponekad ume i prilično da me iznervira. Trebalo bi da me prođe za nekih mesec-dva, jer je prvenstvena terapija otklanjanje uzroka pritiska na zglob i mirovanje. Ako me do tada ne prođe sledi fizikalna terapija, ako to ne uspe... bah neću ni da razmišljam o tome.
Dakle, ako već morate da svakodnevno provodite dosta vremena sedeći za računarom pazite gde se oslanjate. Koristite udobnu stolicu sa naslonom, izbegavajte oslanjanje laktova i zglobova o razne ćoškove i ivice i povremeno pravite pauze u radu koje ćete koristiti za malo razgibavanja. I neka vas ne mrzi da sami sebi ugodite!

The Last Remnant

Ljubitelji japanskih RPG-a na PC-u koji nisu u posedu neke od novijih konzola (ako takvih uopšte i ima) bili su prinuđeni na dugačak post ili igranje konzolnih naslova preko nekog od emulatora. Sve u cilju širenja potencijalnog tržišta Square Enix je odlučio da podari PC igračima jednu ovakvu igru, i to nekih 6 meseci nakon XBOX360 premijere, dok se PS3 verzija očekuje za još koji mesec.

Lično sam umereni fan TRPG-a (tactical role playing game), s` tim da Final Fantasy serijal iz nekog razloga ne mogu da smislim, dok uopšte nisam gadljiv na neke starije naslove poput Bahamut Lagoon ili Chrono Trigger.

Ukratko priča u igri revolvira oko Rusha Sykesa, dečaka koji ima VIP roditelje koji se bave proučavanjem remnanta. Remnanti su neka vrsta magičnih artefakata ogromnih moći koji postaju vezani (bound) za onoga ko ih pronađe i ostaju pod kontrolom "vlasnika" sve do njegove smrti. Jednog dana, čudno leteće stvorenje otima Rushovu sestru Irinu, te se ovaj zaklinje da će učiniti sve da je pronađe. Igrom slučaja u pomoć će mu priteći vladar zemlje Athlum - Lord David, ali nestrpljivi Rush nema vremena da se bakće sa vladarom kojem je očuvanje stabilnosti u zemlji na prvom mestu, tako da se njihovi putevi brzo razilaze. Dečak sam nastavlja svoju potragu, tražeći po krčmama tragove koji ga mogu odvesti do otete sestre i šireći svoju družinu najamnicima i avanturistima koji sreće na svojim putešestvijima...

Iako će vam se isprva možda učiniti da vas igra "baca u vatru" bez ikakve pripreme i objašnjenja, ubrzo shvatate da je ta početna borba ustvari sastavni deo podužeg introa, te da prvih sat vremena igre predstavlja pravi interaktivni tutorijal koji će vas upoznati sa većinom elemenata igre. Ipak pojedini segmenti ostaju potpuno nepokriveni, što se pogotovo odnosi na, ionako konfuzan, sistem rapoređivanja likova u unije i izbor odgovarajuće formacije. Tokom borbi komandovaćete jednom ili više unija, grupica koje se sastoje od jednog ili više likova. Svaka unija ima jedinstven HP koji se dobija prostim zbirom hit poena pojedinih likova u njoj, i kada padne na nulu - svi likovi u okviru nje su mrtvi. Nema preterano taktiziranja tokom borbe: imate izbor da li da protivnika napadnete koristeći borbene ili mistične moći (vremenom ćete prokljuviti kojim protivnicima "prija" tretman određenom vrstom moći), propustite turn u cilju podizanja HP-a nekom od tehnika na raspolaganju i to bi bilo to.

Jedino bi trebalo gledati da pokušate da protivnika napadnete sa boka, jer to utiče na drastično povećanje morala vaših snaga, koje pod njegovim uticajem nanose više štete protivniku. Naravno, istu taktiku može upotrebiti i AI bestijarium, pa dobro čuvajte bokove.

Imajući na umu da je ovo ipak port sa "kutije", upravljanje mišem je prilično nezgrapno odrađeno, tako da je najbolje koristiti džojped ili u krajnjem slučaju tastaturu (WASD tastere za kretanje, a strelice za kontrolu kamere). Pohvalno je što su u potpunosti izbačeni slučajni susreti sa protivnicima na world mapi, koji ionako ubrzo umesto planiranog izvora zabave postanu izvor frustracija. Ono što je meni zasmetalo jeste često ubacivanje cutscena, čime je umnogome narušena fluidnost radnje. Ako se tome dodaju još i prilično duga učitavanja prilikom tih čestih prebacivanja - imamo ozbiljan problem. Među mane se mogu svrstati i neinspirativni sporedni questovi, te mali framerate koji nećete značajno uvećati ni snižavanjem grafičkih podešavanja na minimum.

Kao što rekoh, za ljubitelje japanske škole role play igara ovo je prava poslastica, dar sa neba, zahvaljujući kojem će Square Enix kovati u nebesa, dok je prava istina prilično daleko od toga. Ovo je prosečno izdanje ovog podžanra koga, osim u grafičkom pogledu, prevazilaze mnoge igre za već vremešni Playstation 2.

Džojstik eliminator

Zabranjeno voće je uvek najslađe. Oduvek je nazanimljivije bilo raditi one stvari koje su vam na neki način bile zabranjene, a isto važi i za igranje video igara. Ne, ne govorim o igrama sa nekim adult sadržajima (mada su i one spadale u istu kategoriju) niti o previše nasilnim i brutalnim igrama (u to vreme nije bilo farse pod akronimom ESRB pa je Švarceneger tamanio nebrojene neprijatelje kao Commando, a Martin Šin nesmetano klao Vijetkongovce u Platoonu). Zabranjeno voće u mom slučaju je bio jedan sport, odnosno kraljica sportova - atletika!

Da atletika, sa dve igre koje su bile jasno markirane u spisku na poleđini kutije kasete i čije je pominjanje obično bilo praćeno sa strogim rečima: "Nemoj da te guja ujede, pa da igraš ovo", ili "Ako te uhvatim da igraš ovo, dve nedelje nećeš prići kompjuteru". Bili su to omraženi Activision-ov Decathlon i nešto manje igrani Daily Thompson`s Decathlon u produkciji Ocean-a. Desetoboji su bile omražene igre svakog roditelja čije je dete, posle višečasovnog igranja ovih igara, sa suzama u očima pokazivalo džojstik koji više nije reagovao na komande.

U čemu je štos? E pa, štos je u tome što je prilikom igranja disciplina u desetoboju bilo potrebno besomučno drmusati palicu džojstika levo-desno, ne bi li vaš atletski avatar što brže istrčao deonicu ili uhvatio što bolji zalet za skok u dalj i izbačaj koplja, kladiva ili kugle. Retko koja "palica za igru" je uspevala da preživi maltretiranje klinca koji je zapeo da obori svetski rekord na 100 metara. Pogotovo što su u SFRJ bili popularni jeftiniji džojstici koji nisu imali mikroprekidače, već krstić sa limovima čijim bi se kontaktom sa štampanom pločom ostvarivalo kretanje u željenom smeru. A ti limčići očigledno nisu bili predviđeni za ovakvo iživljavanje, pa ste ubrzo umesto džojstika dobijali zvečku - sa odlomljenim limčićem koji čagrlja svaki put kada protresete džojstik.

I sam sam prošao kroz sve nedaće desetoboja. Igra nije bila nešto naročito zanimljiva, ali sama činjenica da mi je zabranjena, davala joj je posebnu draž. Učitavao bih Decathlon svaki put kada bi moji zadremali ili se zabavljali sa nekim gostima u dnevnoj sobi, svaki put na brzinu, da istrčim 110 metara sa preponama, čisto da me želja mine. Naravno, posledice mojih dela me nisu zaobišle, tako da sam i ja na kraju završio ispred oca, sa neispravnim džojstikom u rukama. A sredinom osamdesetih šanse da u Loznici kupite novi džojstik za C64 su bile približne onim za pronalaženje rezervnih delova za Dodge Charger - znači ravne nuli. Trebalo je čekati da se ode do Beograda, a to je sigurno značilo 2-3 meseca bez igranja. Pa ko će to izdržati!

I tako smo se odlučili za domaću radinost. Malo kalaja, malo lemljenja i limčić je ponovo bio na svom mestu. Ali avaj, kao i sva rešenja u domaćoj radinosti, i ovo je bilo po principu "drži vodu, dok majstori odu" - zalemljeno mesto je vrlo lako ponovo pucalo, čak i pri igranju nekih "normalnih" igara. I tako sam se ja redovno počeo pojavljivati sa pokvarenim džojstikom, ćale je to lemio, čak i od nešto jačeg bakarnog lima izrezao potpuno novi krstić i ugradio ga u palicu. Kasnije mu je valjda dosadilo da to stalno radi, pa je i mene puštao da se "poigram" sa lemilicom, mada su moji lemovi bili nespretni i trajali dosta kraće od njegovih. I tako smo par godina lomili i lemili, od više upokojenih džojstika sastavljali jedan ispravan, dok se konačno nije smilovao i kupio mi novi QuickShot II džojstik sa mikroprekidačima (za koji se takođe ispostavilo da nije večan, te je popustio pod mojim nastrajima, ali tek zaboden u game port Amige). I danas, svaki put kada zavirim u ormar i ugledam kesu sa ostacima svih mojih džojstika, setim se Decathlona i magične privlačnosti koju je posedovao.

Svega ovoga su bili pošteđeni samo srećni vlasnici Kempston džojstika, kod kojih je bilo lakše slomiti vlastitu ruku, nego izvaliti palicu iz kućišta koje je, u slučaju nužde, moglo poslužiti i kao hladno oružje.

Avantura za džojped

Zaista mi je teško da sakrijem zaprepašćenje činjenicom koju sam otkrio pre neki dan: prešao sam igru Fahrenheit koristeći džojped. Pre tri godine sve se činilo kao "Sizifov posao", igrajući pomoću kombinacije miša i tastature akcione scene u kojima je u određenom vremenskom trenutku bilo potrebno pritisnuti odgovarajući taster proizvodile su ogromne količine besa i frustracije, ozbiljno preteći da unište moje mentalno zdravlje a možda i poneko parče hardvera. Činilo mi se kao da je režiser očekivao da se transfomišem u oktopoda koji će svojim munjevitim pipcima pritisnuti pravi taster kada zasvetli neka od boja na onim kružićima. Posle skoro dve nedelje urlikanja i lupanja po tastaturi koja "jebeno nije reagovala na jebeno P kad sam ga stisnuo na jebeno vreme" igra je obrisana sa hard diska, CD stavljen u kesicu i brižno pohranjen u arhivu sa napomenom: "preći kada budem imao živaca" iliti prevedeno na normalan jezik - nikada.

A onda, više od tri godine kasnije - otkrovljenje! Čitajući neke tekstove o igrama za prvu Micro$oft-ovu "kutiju", naleteh na recenziju Fahrenhaita. I onda mi se javilo. Rešenje mi je svo vreme bilo tu, takoreći ispred nosa, ali ga ja jednostavno nisam video. Pečurkice na džojpedu. Dve analogne pečurkice, od kojih je svaka odgovarala jednom od onih šarenih kružića, tih prokletih kreacija koje su me sprečavale kroz ovaj interaktivni film ispričam svoju priču i konačno saznam njen završetak. Uz malo uhodavanja i vežbe brzo sam se navikao na ovaj način kontrole i sa uspehom prešao nekada frustrirajuće arkadne delove. Džojped se pokazao kao bolje rešenje i kada je trebalo trčati ili plivati jer se kombinacija L1/R1 tastera koji leže pod kažiprstom čini tako prirodnom.
Fahrenheit pripada žanru već zaboravljenih i tehnološki pregaženih interaktivnih filmova. Ove "igre" su na vrhunvu slave bile sredinom devedestih godina sa omasovljavanjem upotrebe CD medija. Igre poput Phantasmagorie, Black Dahlie neretko su zauzimale pet i više diskova i po mom mišljenju bile su jedan od razloga za sunovrat avanturističkog žanra koji je kulminirao početkom XXI veka. Niko se više nije bavio klasičnim P&C avanturama, koje su lagano kliznule iz mainstreama u tešku alternativu i postale žanr prepušten grupicama entuzijasta svesnih da im njihova kreacija neće doneti preteranu zaradu.
U ovoj igri ćete voditi tri glavna lika: Lucasa Cainea, programera u banci i dva policijska detektiva Carlu Valenti i Tylera Milesa. Jedne večeri, posednut nekom neppznatom silom, Lucas ubija nepoznatog čoveka u restoranu u centru New Yorka. Prenuvši se iz transa u kome se nalazio, shvata šta je učinio i beži sa mesta zločina u trenutku kada pristižu gorepomenuti detektivi.
Kroz kratke epizode, od po desetak i manje minuta, igra prati Lucasove napore da dokuči šta ga je navelo da počini monstruozni zločin. Igrač će u njegovoj koži proživljavati more i tripove (kako drugačije objasniti deo kada ga kroz kancelariju jure džinovske grinje?!?) i posmatrati kako mu se život bukvalno raspada. Ono što igri daje poseban draž jeste to da ćete istovremeno voditi i progonjenog i progonitelje, u isto vreme i zastaškavati i otkrivati dokaze. Tokom svoje istrage detektivi će doći do zaključka da je posredi samo jedno u nizu ritualnih ubistava koja se u New Yorku dešavaju već više godina. Pored problema tokom istrage, Carla i Tyler će se suočavati sa svojim ličnim problemima i fobijama. Ukratko, u igri vlada atmosfera koji bi teško dočarao i dobar film.
Ovo nije igra u kojoj je dovoljno samo kliknuti negde da bi se izvršila neka radnja. Ovde je potrebno pokretima miša oponašati stvarne pokrete, recimo prilikom otvaranja vrata. Tu dolazimo i do onih, nekada neprijatnih, arkadnih sekvenci u kojima je sada dovoljno gurnuti pečurkicu u pravom smeru u pravom trenutku. Mnogo elegantnije nego da pod prstima imate osam tastera i vrebate trenutak kada treba stisnuti neki od njih. Jedna od najbolje uklopljenih scena jeste situacija kada vodeći Carlu igrač treba da pronađe kasetu u mračnom i skučenom podrumu gde pravovremenim stiskanjem dugmića treba održavati pravilan ritam disanja.
Iako sam u prošlosti mnogo pljuvao po Fahrenheitu, novi sistem kontrole me je naterao da promenim mišljenje. Treba imati na umu da je ovo ipak igra pravljena za konzole i da je pokušaj da se prilagodi PC sistemu upravljanja pravi promašaj koji je oterao mnoge igrače koji nisu imali džojped ili ga se jednostavno nisu setili. Ukoliko spadate u potonju grupu, pronađite negde analogni upravljač i dajte igri još jednu šansu, definitivno nećete biti razočarani. Uostalom za sve postoji prvi put, pa i za igranje jedne avanture pomoću džojpeda.

60. cirkus na točkovima

U nedelju 29.3. trkom u Australiji počinje jubilarna 60. po redu sezona Formule 1. Sezona koja će proteći u znaku sveopšte ekonomske krize koja nije zaobišla ni najveće svetske proizvođače automobila i velikih promena u izgledu bolida.
Ekonomska kriza je krivac i odsustva spektakularnih transfera vozača u međusezoni, tako da ovoga puta gotovo da nije ni bilo izmena u vozačkom kadru. Jedini rookie je Švajcarac Sebastien Buemi u ekipi Torro Rosso. Prošlogodišnje najprijatnije iznenađenje Sebastian Vettel prekomandovan je u Red Bull Racing, odakle je istisnuo veterana Davida Coultharda koji se preselio među test vozače. I ove sezone ćemo gledati deset timova, mada se lako moglo desiti da ih bude svega devet. Honda je još u decembru prošle godine najavila da se povlači iz F1, ali je nekadašnji tehnički direktor McLarena Ross Brawn u poslednjem času preuzeo ekipu i registrovao je pod imenom Brawn GP.
I kalendar je poprilično istumban, te će se ove sezone voziti 17. Grand Prix-a. Još ranije je Velika nagrada Kanade svoje mesto ustupila trci na novoj Tilkeovoj stazi Yas Marina u Emiratima. Sve u cilju selidbe najbržeg cirkusa na bliski i daleki Istok ovo će biti prva sezona u poslednjih 50. godina bez trke na severnoameričkom kontinentu. Organizatori Velike nagrade Francuske još su tokom prošle sezone najavili da ne nameravaju da učestvuju u novoj sezoni iz ekonomskih razloga.
Promena u pravilima je zaista bilo dosta, a mnoga od njih nisu usvojena među kojima je i predlog da se uvede budget cap, po kome bi sve ekipe imale isti godišnji budžet što je naišlo na ogromno negodovanje većih ekipa. Posle 11 godina na velika vrata se vraćaju tzv. "slik" pneumatici, odnosno pneumatici bez šare. Aerodinamika na bolidima je takođe pretrpela ogromne promene. Prednje krilo je sada dosta niže i šire, što je zabrinulo mnoge vozače koji trvde da će u periodu privikavanja biti dosta udesa, pogotovo na startu trke kada se bolidi nalaze tik jedni uz druge. Zadnji spojler je dobio u visini ali je zato dosta uži, pa mnogi sa pravom kažu da ćemo u ovoj sezoni imati možda i najružnije F1 bolide. Sve ove izmene su donete da bi se vozači podstakli na više preticanja i manje taktiziranja, sve u cilju povećanja zanimljivosti trka. Zbog sveobuhvatne štednje motor će od ove sezone morati da izdrži tri trke pre zamene, umesto dosadašnje dve. Jedna zanimljiva izmena još uvek nije obavezna (to će postati od sledeće sezone), a to je uvođenje KERS-a odnosno Kinetic Energy Recovery System. Naime prilikom kočenja, usled trenja između kočionih diskova i točka, kinetička energija kretanja se pretvarala u toplotu i gubila se u tom procesu. Sada će se deo te kinetičke energije pretvarati u električnu, koja će se smeštati u specijalnim akumulatorima. Vozač će imati mogućnost da pritiskom na dugme isprazni taj akumulator čime će dobiti kratki boost koji bi se koristio tokom preticanja na pravcu.
Istina je da me Formula 1 više ne fascinira kao pre desetak godina, ali ću svakako biti ispred TV-a u nedelju u 8 ujutro. Kako mi tako rano baš i ne prijaju pivo i kikiriki, biće to najverovatnije uz neko pecivo i jogurt...

RoM update

Prošlo je skoro 2 meseca otkako sam počeo da igram ovaj besplatni MMORPG. Igra polako, ali sigurno izlazi iz beta faze testiranja (koja naravno bez prolazi glavobolja u vidu konstantnih promena balansa među klasama) i za 19. mart je zakazan izlazak finalne verzije igre. Najbitnije je da neće biti brisanja likova iz bete, jer bi ih ovi CS useri zadavili zbog gomile evra ulupanih u charove. Iako još ništa nije zvanično potvrđeno, dobićemo novu teritoriju - Ravenfall i povećan level cap bar do 60. nivoa. A taman ću uspeti da sa primarnom klasom (warrior) za 3-4 dana nabacim 50. nivo, mislio sam da se malo pravim baja sa tier 5 sekirom koju pravim već nekih nedelju dana, ali moraću ponovo da se bacim na grind... Dva korisna sajta za sve igrače: prvi je getbuffed na kome se može naći kompletna baza podataka o svim mogućim i nemogućim predmetima u igri, zatim kvestovima, instancama i slično. Drugi sajt je curse na kome se nalazi dosta korisnih addon-ova koji dosta olakšavaju igranje. Od onih najpotrebnijih izdvojio bih: Advanced AH, yGather, pbinfo i Inv Viewer.

Demo scena

Krstareći tjubom podsetio sam se mnogih dobrih demoa iz doba Amige koje sam nekada imao snimljene na VHS kaseti (verovatno ih imam još uvek, ali je video rikorder crk`o još pre x godina) jer se nije imalo para čuvati ih na disketama, a i većina ih je bila za AGA čipset. Pomenuću samo 3 koja sam najčešće gledao/slušao, od toga dva od Spaceballsa i jedan od meni omiljenog Fairlighta...

Martovske zanimacije

Februar je na papiru dosta obećavao, ali malo se toga obistinilo. Veliki EA je premijere The Sims 3 i The Godfather 2 odložio zbog "nedostatka reklame", a Demigod je umesto u prodaju otišao u treću fazu beta testiranja. Burnout je ispao odličan, DoW2 je na tržište izašao prepun bagova, F.E.A.R. 2 je solidan, ali nit` smrdi nit` miriše. Mada, krajem meseca se pojavilo nekoliko zanimljivih naslova: engleska verzija igre Drakensang: The Dark Eye, old school party cRPG, ali sa nemačkim pravilima, pa je potrebno malo vremena za privikavanje, zatim još jedna WWII strategija - Men of War, delo ruskih programera koji stoje i iza Heroes: Soldiers of WWII. Još smo u domenu strategija, ali se sa čika Klensijem i igrom Endwar selimo u budućnost (ovo je za preskočiti). I na kraju jedan FPS Necrovision, sa frenetičnom akcijom poput one iz prvog Painkillera (igrati samo ako ste pasionirani FPS-ovac, ostali mogu da preskoče).

A šta nosi sledeći mesec? Pa, već prekosutra nas očekuje Empire: Total War, nastavak ultra-mega-giga popularne strategije koja kombinuje real time i potezni pristup igri. Posle antičkog Rima, srednjevekovne Evrope i Japana, došao je red i na odlazak u XVIII vek i prašenje sa musketama i topovima. Da ne zaboravim da ćemo po prvi put u TW serijalu videti i pomorske bitke.
http://www.totalwar.com

Ovog meseca na meniju imamo još jednu igri iz Klensijeve kujne - H.A.W.X. U pitanju je arkadna borbena simulacija letenja smeštena u blisku budućnost u kojoj ćete se naći u kokpitu aviona privatne najamničke korporacije koja umesto regularne vojske rešava probleme po belom svetu.
http://www.hawxgame.com

13. marta bi trebalo da se pojavi sledeće poglavlje Panzers sage - Cold War. WWII je završen, svet je polarizovan između istoka i zapada i najmanja varnica je potrebna da bi buknuo WWIII. Šta mislite ko će se naći na liniji fronta kada se to desi?
http://www.uk.atari.com/pc/codename-panzers-cold-war-295.html

Relic u slučaju CoH primenjuje istu politiku kao i kod DoW, tako da nas sredinom marta čeka druga po redu ekspanzija za "Četu heroja" - Tales of Valor. U igri su čak tri kampanje: američka, britanska i nemačka, mada im ništa ne bi falilo da su malo skoknuli do istočnog fronta i proverili čime se bavi Красная Армия.Originalni Company of Heroes mi je bio za jaku devetku, Opposing Fronts se provukao sa sedmicom, pa da vidim šta su sad smislili...
http://www.companyofheroesgame.com

Ali za obilazak ruskih stepa se pobrinuo Massive Entertainment pa će dugo odlagana ekspanzija za World in Conflict konačno ugledati svetlost dana sredinom marta. Nova kampanja, nove mape i Rusi kao playable frakcija, sve to u Soviet Assault!
http://www.worldinconflict.com

Francuski Ubisoft je očigledno pokupovao licence za sve aktuelne serije, pa tako posle CSI i Lost imaćemo prilike da igramo i Grey`s Anatomy. Uz cell shaded grafiku koju smo videli i u njujorškom izdanju CSI-a ne očekujemo previše, osim možda muvanja medicinskih sestara na dežurstvu...
http://www.ubi.com/US/Games/Info.aspx?pId=7534

20. marta će nas ponovo posetiti Vin Diesel. Na sledećeg Riddicka ćemo još malo da sačekamo, a do tada ćemo igrati The Wheelman. Nova igra Tigon Studios-a nas vodi na užarene ulice Barselone u ovoj akcionoj vožnji kojoj je u igračkom svetu uzor bio The Driver, a u filmskom Taxi i Transporter.
http://www.wheelmangame.com

Mogao je ovo biti lep mesec za avanturiste, ali je okršaj gospodina Holmesa sa Džekom Trbosekom odložen. Ali zato će ih veseli Nemci razgaliti sa petim nastavkom avantura čarobnjaka Simona. Četvrti deo se nije pošteno ni ohladio, a već nastavak. Ne treba biti vidovita Zorka da bi se došlo do zaključka da je posredi prosečna avantura sa karakterističnim nemačkim humorom u kojoj će gostovati i vanzemljaci.
http://www.nisamnasaosajt.com

I za kraj jedna igra po filmu - Wanted: Weapons of Fate. U cipelama Wesley Gibsona sleduje nam TPS akcija nafilovana bullet time efektima. Dobro je što igra uopšte neće pratiti radnju filma već se faktički nastavlja na film.
http://thewanted.warnerbros.com

Fail of the Argonauts

O moćni Bogovi da li ste se gore visoko na Olimpu, opijeni slatkim nektarom prepustili bahanalijama, pa ste dopustili da se nova pošast proširi među nama, gejmerskim smrtnicima. Ime joj je akcioni RPG, a njen najsvežiji izdanak se perfidno kiti vašim perjem, izrabljujući vaša imena i koristeći vaše sinove kao glavne protagoniste.
Dobro ste pročitali naslov posta, dotična igra jednostavno ne zaslužuje da ponese naziv Rise of the Argonauts. Originalni antički mit o Jasonu, Argonautima i njihovoj potrazi za zlatnim runom očito da nije predstavljao dovoljno dobar scenario za momke iz Liquida, te je isti prekrojen i unakažen do neprepoznatljivosti. Nemoguća misija, tj. potraga za zlatnim runom, na koju Pelija šalje Jasona da ga ovaj nebi ubio i tako svrgnuo uzurpatora sa prestola nije bila dobra potka za igru. Ne, današnji Jasoni to jednostavno ne bi prihvatili već bi se, bez mnogo premišljanja, latili mača i skratili za glavu čoveka koji ih je naterao u izgnanstvo, a njihove roditelje držao u zatočeništvu. Sada je u priču ubačena zlokobna sekta Crnih Jezika, za koju se godinama smatralo da je potpuno istrebljena, čiji agent ubija Jasonovu verenicu Alkimedu na dan njihovog venčanja. Prve nebuloze već počinju da isplivavaju na površinu jer je po mitologiji Alkimeda bila Jasonova majka! Zar je bilo toliko teško pronaći neko drugo ime? Ma dajte, ko će bre da čita sve one grčke bljuvotine, dosta smo se napatili čitajući i ovaj jedan mit, pa ćemo sva imena da pokupimo odatle. Jason je odlučan da se ne preda bez borbe, pa će učiniti da sve ne bi li svoju ljubu vratio na ovaj svet. Tako kreće u potragu za čuvenim proročištem u Delfima koje mu možda može pomoći. Odlazeći iz Jolkusa on postavlja svog ujaka Pelaja kao namesnika, ne sluteći da upravo on stoji iza ubistva njegove voljene.

Tokom igre uslediće prava šarada sa likovima iz grčke mitologije koji su potpuno izvučeni iz svog mitološkog konteksta i ubačeni tamo gde je developerima odgovaralo. Tako je Ahil, jedan od najvećih junaka antičke Grčke, ovde predstavljen kao gladijator, šoumen koji se bori za novac i naklonost publike u arenama, noseći nekakvo koplje sa dva sečiva koje kao da je izašlo iz nekog jRPG-a, a ne ispod Hefestovog čekića. Njegov najbolji prijatelj Patrokle je njegov beskrupulozni menadžer i vlasnik arene u Mikeni u koju se bacaju jadnici koji nemaju od čega da plate porez. Bog medicine i zaštitnik lekara Asklepije ovde je najobičniji hirurg koji obitava u memljivim hodnicima arene krpeći one koji su imali sreće da prežive pokolj, dok se najveće skretanje sa kursa zdravog razuma može primetiti u slučaju Dedala. On je igri predstavljen kao crnac, ingeniozni kovač, nekakav antički ekvivalent džejmsbondovskog Kjua. I na kraju Medeja, ćerka kolhetskog kralja bez čije pomoći Jason ne bi uspeo da se domogne zlatnog runa, oličena je kao ezoterična čarobnica, i sama nekada pripadnik sekte, koja se iz lične osvete priključuje družini na brodu Argo.
RotA teško može da se nazove role play igrom, čak i pod rogobatnim nazivom "akcioni RPG" teško može da prođe. Jedina dodirna tačka sa ovim žanrom jeste dodeljivanje tzv. "poena naklonosti" nekom od bogova u čast (Atina, Apolon, Hermes i Aris), nakon čega iz "drveta" skilova možete odabrati neku od božanskih moći. Ovo malo podseća na bronzane/srebrne/zlatne talente iz Witchera, ali u daleko uprošćenijoj formi. Te poene stičete ispunjavanjem nazovi questova (zato što quest log ne postoji, već će tačke od interesa, na kojima se ti nazovi questovi nalaze, biti obeležene na mapi) ili na neki drugi način (za ubijenih 10, 20, 50 protivnika i slično). Naklonost bogova stiče se i izborom njihovih odgovora u dijalozima. Naime prilikom dijaloga imate do četiri ponuđena odgovora od kojih će vam svaki doneti naklonost drugog božanstva. Ovo zvuči zanimljivo, ali nažalost sva četiri odgovora vode potpuno istom ishodu. Ovo sam baš probao prilikom susreta sa jonskim najamnicima na ulazu u Mikenu. Bez obzira da li sam im se obraćao podrugljivim ili poniznim tonom rezultat je uvek isti - doći će do kavge koju će mikenski ofocor prekinuti. Jadno, zaista jadno. Igra ne poseduje ni inventar već ćete višak oružja moći da odložite na brodu Argo koji će tokom igre služiti kao base of operations (nešto kao Ebon Hawk u KotOR-u). Kad smo već kod oružja postoje mač, buzdovan i koplje koje možete menjati tokom borbe pritiskom na taster, i uz oklop predstavljaju četiri predmeta u igri koje možete menjati, tj. dobijati poboljšane verzije.
Sad malo o kontrolama. Kada sam na uvodnom skrinu igri video natpis Press Start to continue došlo mi je da zapevam Console mioooooo! Šalu na stranu, kontrole su tokom borbe definitivno prilagođene džojpedu, jer kako neko očekuje da ću u žaru borbe da kliknem denim dugmetom miša, skrolujem točkić na gore i istovremeno držim pritisnut desni shift taster da bi izveo tamo neki kombo. Uostalom šta će mi i komboi u RPG-u? Opet poređenje sa Witcherom, koji je uspeo da arkadne borbe ne učini previše arkadnim, ovde sve previše liči na Devil May Cry. Pa da, Argonauti nisu RPG - ovo je najobičnija rail tabačina. Samo se krećete pravo, ograničeni ogromnim zidovima koji vam ubijaju i najmanju želju da krenete nekom od malobrojnih stranputica koje se najčešće nigde ni ne vode. Usput tamanite skriptovane buljuke neprijatelja koji iskaču na tačno predviđenim lokacijama. Još kada sam provalio da je u trećoj borbi u areni Ahil klasična kraljica, za koga treba pronaći pattern u kretanju, te mlatnuti ga tek kada počne da se klanja razularenoj publici - definitivno sam batalio igru. Radije ću da uključim MAME emulator i pustim neki Final Fight ili Double Dragon, više ću se zabaviti, to je sigurno.

Jedino gde ova igra zaista briljira jeste kvalitet prezentacije. Počev od grafike i prelepo dizajniranih predela po kojima se krećete, solidne animacije likova (nisam zadovoljan jedino kvalitetom facijalne animacije), preko odlično prezentovanih in game filmića do dobre glasovne glume. Muzika je takođe na zavidnom nivou, mada mi se čini da bi motivi više odgovarali igri baziranoj na bliskoistočnoj, a ne grčkoj mitologiji. Animacija tokom borbe izuva, naročito završni udarci kojima sečete protvnika mačem ili mu topuzom razmrskate lobanju, sve propraćeno hektolitrima crvene tečnosti. Kids are sure to stare at this for hours! Ali džabe im perfektna prezentacija kada je igra šuplja, kada nema šta da pokaže ispod tolike šminke. Čini mi se da je Jasonu bilo lakše da se iscima do današnje Gruzije i pronađe zlatno runo, nego danas objasniti prosečnom fanboyu, koji ne vidi dalje od slova Y u imenu proizvođača svog omiljenog zabavnog hardvera, kako prezentacija ne čini jednu igru.

Dakle, ako niste probali igru i nemojte. Najbolje je potpuno ignorisati je, kao da se nikada nije ni pojavila, pa nam možda i neće biti potrebi bogovi sa početka priče, da bi ovaj groteskni žanr izumro.