The Last Remnant

Ljubitelji japanskih RPG-a na PC-u koji nisu u posedu neke od novijih konzola (ako takvih uopšte i ima) bili su prinuđeni na dugačak post ili igranje konzolnih naslova preko nekog od emulatora. Sve u cilju širenja potencijalnog tržišta Square Enix je odlučio da podari PC igračima jednu ovakvu igru, i to nekih 6 meseci nakon XBOX360 premijere, dok se PS3 verzija očekuje za još koji mesec.

Lično sam umereni fan TRPG-a (tactical role playing game), s` tim da Final Fantasy serijal iz nekog razloga ne mogu da smislim, dok uopšte nisam gadljiv na neke starije naslove poput Bahamut Lagoon ili Chrono Trigger.

Ukratko priča u igri revolvira oko Rusha Sykesa, dečaka koji ima VIP roditelje koji se bave proučavanjem remnanta. Remnanti su neka vrsta magičnih artefakata ogromnih moći koji postaju vezani (bound) za onoga ko ih pronađe i ostaju pod kontrolom "vlasnika" sve do njegove smrti. Jednog dana, čudno leteće stvorenje otima Rushovu sestru Irinu, te se ovaj zaklinje da će učiniti sve da je pronađe. Igrom slučaja u pomoć će mu priteći vladar zemlje Athlum - Lord David, ali nestrpljivi Rush nema vremena da se bakće sa vladarom kojem je očuvanje stabilnosti u zemlji na prvom mestu, tako da se njihovi putevi brzo razilaze. Dečak sam nastavlja svoju potragu, tražeći po krčmama tragove koji ga mogu odvesti do otete sestre i šireći svoju družinu najamnicima i avanturistima koji sreće na svojim putešestvijima...

Iako će vam se isprva možda učiniti da vas igra "baca u vatru" bez ikakve pripreme i objašnjenja, ubrzo shvatate da je ta početna borba ustvari sastavni deo podužeg introa, te da prvih sat vremena igre predstavlja pravi interaktivni tutorijal koji će vas upoznati sa većinom elemenata igre. Ipak pojedini segmenti ostaju potpuno nepokriveni, što se pogotovo odnosi na, ionako konfuzan, sistem rapoređivanja likova u unije i izbor odgovarajuće formacije. Tokom borbi komandovaćete jednom ili više unija, grupica koje se sastoje od jednog ili više likova. Svaka unija ima jedinstven HP koji se dobija prostim zbirom hit poena pojedinih likova u njoj, i kada padne na nulu - svi likovi u okviru nje su mrtvi. Nema preterano taktiziranja tokom borbe: imate izbor da li da protivnika napadnete koristeći borbene ili mistične moći (vremenom ćete prokljuviti kojim protivnicima "prija" tretman određenom vrstom moći), propustite turn u cilju podizanja HP-a nekom od tehnika na raspolaganju i to bi bilo to.

Jedino bi trebalo gledati da pokušate da protivnika napadnete sa boka, jer to utiče na drastično povećanje morala vaših snaga, koje pod njegovim uticajem nanose više štete protivniku. Naravno, istu taktiku može upotrebiti i AI bestijarium, pa dobro čuvajte bokove.

Imajući na umu da je ovo ipak port sa "kutije", upravljanje mišem je prilično nezgrapno odrađeno, tako da je najbolje koristiti džojped ili u krajnjem slučaju tastaturu (WASD tastere za kretanje, a strelice za kontrolu kamere). Pohvalno je što su u potpunosti izbačeni slučajni susreti sa protivnicima na world mapi, koji ionako ubrzo umesto planiranog izvora zabave postanu izvor frustracija. Ono što je meni zasmetalo jeste često ubacivanje cutscena, čime je umnogome narušena fluidnost radnje. Ako se tome dodaju još i prilično duga učitavanja prilikom tih čestih prebacivanja - imamo ozbiljan problem. Među mane se mogu svrstati i neinspirativni sporedni questovi, te mali framerate koji nećete značajno uvećati ni snižavanjem grafičkih podešavanja na minimum.

Kao što rekoh, za ljubitelje japanske škole role play igara ovo je prava poslastica, dar sa neba, zahvaljujući kojem će Square Enix kovati u nebesa, dok je prava istina prilično daleko od toga. Ovo je prosečno izdanje ovog podžanra koga, osim u grafičkom pogledu, prevazilaze mnoge igre za već vremešni Playstation 2.

Džojstik eliminator

Zabranjeno voće je uvek najslađe. Oduvek je nazanimljivije bilo raditi one stvari koje su vam na neki način bile zabranjene, a isto važi i za igranje video igara. Ne, ne govorim o igrama sa nekim adult sadržajima (mada su i one spadale u istu kategoriju) niti o previše nasilnim i brutalnim igrama (u to vreme nije bilo farse pod akronimom ESRB pa je Švarceneger tamanio nebrojene neprijatelje kao Commando, a Martin Šin nesmetano klao Vijetkongovce u Platoonu). Zabranjeno voće u mom slučaju je bio jedan sport, odnosno kraljica sportova - atletika!

Da atletika, sa dve igre koje su bile jasno markirane u spisku na poleđini kutije kasete i čije je pominjanje obično bilo praćeno sa strogim rečima: "Nemoj da te guja ujede, pa da igraš ovo", ili "Ako te uhvatim da igraš ovo, dve nedelje nećeš prići kompjuteru". Bili su to omraženi Activision-ov Decathlon i nešto manje igrani Daily Thompson`s Decathlon u produkciji Ocean-a. Desetoboji su bile omražene igre svakog roditelja čije je dete, posle višečasovnog igranja ovih igara, sa suzama u očima pokazivalo džojstik koji više nije reagovao na komande.

U čemu je štos? E pa, štos je u tome što je prilikom igranja disciplina u desetoboju bilo potrebno besomučno drmusati palicu džojstika levo-desno, ne bi li vaš atletski avatar što brže istrčao deonicu ili uhvatio što bolji zalet za skok u dalj i izbačaj koplja, kladiva ili kugle. Retko koja "palica za igru" je uspevala da preživi maltretiranje klinca koji je zapeo da obori svetski rekord na 100 metara. Pogotovo što su u SFRJ bili popularni jeftiniji džojstici koji nisu imali mikroprekidače, već krstić sa limovima čijim bi se kontaktom sa štampanom pločom ostvarivalo kretanje u željenom smeru. A ti limčići očigledno nisu bili predviđeni za ovakvo iživljavanje, pa ste ubrzo umesto džojstika dobijali zvečku - sa odlomljenim limčićem koji čagrlja svaki put kada protresete džojstik.

I sam sam prošao kroz sve nedaće desetoboja. Igra nije bila nešto naročito zanimljiva, ali sama činjenica da mi je zabranjena, davala joj je posebnu draž. Učitavao bih Decathlon svaki put kada bi moji zadremali ili se zabavljali sa nekim gostima u dnevnoj sobi, svaki put na brzinu, da istrčim 110 metara sa preponama, čisto da me želja mine. Naravno, posledice mojih dela me nisu zaobišle, tako da sam i ja na kraju završio ispred oca, sa neispravnim džojstikom u rukama. A sredinom osamdesetih šanse da u Loznici kupite novi džojstik za C64 su bile približne onim za pronalaženje rezervnih delova za Dodge Charger - znači ravne nuli. Trebalo je čekati da se ode do Beograda, a to je sigurno značilo 2-3 meseca bez igranja. Pa ko će to izdržati!

I tako smo se odlučili za domaću radinost. Malo kalaja, malo lemljenja i limčić je ponovo bio na svom mestu. Ali avaj, kao i sva rešenja u domaćoj radinosti, i ovo je bilo po principu "drži vodu, dok majstori odu" - zalemljeno mesto je vrlo lako ponovo pucalo, čak i pri igranju nekih "normalnih" igara. I tako sam se ja redovno počeo pojavljivati sa pokvarenim džojstikom, ćale je to lemio, čak i od nešto jačeg bakarnog lima izrezao potpuno novi krstić i ugradio ga u palicu. Kasnije mu je valjda dosadilo da to stalno radi, pa je i mene puštao da se "poigram" sa lemilicom, mada su moji lemovi bili nespretni i trajali dosta kraće od njegovih. I tako smo par godina lomili i lemili, od više upokojenih džojstika sastavljali jedan ispravan, dok se konačno nije smilovao i kupio mi novi QuickShot II džojstik sa mikroprekidačima (za koji se takođe ispostavilo da nije večan, te je popustio pod mojim nastrajima, ali tek zaboden u game port Amige). I danas, svaki put kada zavirim u ormar i ugledam kesu sa ostacima svih mojih džojstika, setim se Decathlona i magične privlačnosti koju je posedovao.

Svega ovoga su bili pošteđeni samo srećni vlasnici Kempston džojstika, kod kojih je bilo lakše slomiti vlastitu ruku, nego izvaliti palicu iz kućišta koje je, u slučaju nužde, moglo poslužiti i kao hladno oružje.