Gaming Maniac

Obala Jecaja

2009-09-07T20:54:00.001+02:00

Baš kao što su i obećali, Frogsterovci su u avgustu otvorili novu zonu pod imenom Weeping Coast. Istina je da su čekali bukvalno do samog kraja, tačnije po poslednjeg utorka u avgustu (utorak je inače maintenance day, kada se serveri gase i kada se obično implementira i poneki patch), ali na kraju je sve ispalo vrlo dobro jer je samo jedan od preko 200 questova bagovan. Level cap je podignut na 52, te je svakom ozbiljnijem igraču potrebno 5-6 dana da bi dostigao 52/52, naravno bez resetovanja dejlija pomoću dijamanata. No i pored otvaranja nove zone, ovaj patch je doneo jednu mnogo bolju stvar a to je konačno raskrštavanje sa memory leak problemom koji je zadavao muke igračima već duže od mesec dana. Naime igra bi redovno pucala nakon teleporta između zona jer bi jednostavno „pojela“ i preko 1.5 GB memorije. Najsmešnije od svega je bilo objašnjenje developera u kom su igrači zamoljeni da se strpe i smanje detalje u igri na minimum kako bi eventualno proredili pucanje igre.
Otvorena je i nova 6 man instanca – Heart of the Ocean iako je namenjena za 55. nivo koji bi trebalo da dođe zajedno sa drugim poglavljem igre sredinom septembra. Ima 5 bosseva koji su od 56-58 nivoa, a svi boss dropovi su za 55. nivo tako da se za sada mogu koristiti samo statsi sa njih. Na Macantacht serveru još niko nije uspeo da očisti celu instancu, četvrti i peti boss su još uvek nepremostivi za jače gilde na serveru, pa i za Balkaniju. Na nemačkim serverima su pre neki dan uspešno savladali i poslednjeg bossa u instanci – Mehduzzu.Druga zanimljivost je open world instanca Varanas Nightmare u kojoj se može naći do 150 ljudi i koja ustvari predstavlja konačni obračun sa Demon Lordom, glavnim bajom iz prvog poglavlja igre. Koliko znam, još uvek niko nije pokušao da proba sa organizovanjem raida, jer su i sami mobovi preteški – imaju po 750k HP-a.
Naravno da ima mesta i za pokude, a tu pre svega mislim na glupe i neinspirativne questove (naravno ne treba očekivati Baldur`s Gate, ali 50 % njih se sastoje u prenošenju predmeta do NPC-a koji je na 10 sekundi od quest givera). Dalje, nagrade u questovima su statovi 10. nivoa, koji su do pre desetak dana koštali po 3-4 miliona na AH, da bi se sad njihova cena srozala na jedva 200-300k po komadu. Deljenje ovako dobrih statova šakom i kapom samo znači da će se u skorije vreme pojaviti ogroman broj noobova sa koliko-toliko kvalitetnom opremom koju su sastavili samo pomoću nagrada u questovima i koji bukvalno nisu ni ušli u neku od instanci.
No daleko veći problem se javio većem broju igrača koji su naprasno ostali bez svoje opreme. Frogster je ubrzo reagovao i zamenio nestalu opremu, ali problem je što je nestala oprema bila high durability (daje dodatnih 20% na sve statse) i potpuno transmutovana sa najjačim žutim statsima, dok je igračima vraćena čista, random dura oprema. Kako su neki od njih na opremu uložili i više stotina evra, određen broj igrača je jednostavno napustio igru do daljenjeg, a pominju se i neke tužbe protiv RuneWakera i Frogstera.
Nama ostaje da sačekamo 15. septembar kada izlazi 2. chapter: The Elven Prophecy, koji bi trebalo da donese još dve nove zone – Savage Lands i Volcania, kao i dizanje level capa na 55.

Railroads

2009-08-21T13:47:00.003+02:00

Navodno je gospodin Meier inspiraciju za pravljenje rimejka jedne od svojih najuspelijih upravljačkih simulacija dobio prilikom posete muzeju železničkih minijatura u Frankfurtu. No, ja ipak smatram da su razlozi ipak daleko prozaičniji i da se iza svega jednostavno krije želja da se izmuze još koji dolar/evro iz odavno suve drenovine.
Sid Meier`s Railroads (ime Railroad Tycoon je korišćeno samo u slučaju prve Microproseove igre, dok su sledeća dva nastavka razvijana pod okriljem PopTop Softwarea) navodno bi trebao biti nastavak Railroad Tycoon trojke, ali izgovoriti tako nešto bila bi prevelika uvreda za dev tim koji je radio RT3. Skok sa RT3 na Railroads nije skok sa konja na magarca, to je nešto mnogo, mnogo gore. Ovo čak nije ni rimejk originalnog Railroad Tycoona jer je ta igra bila daleko kompleksnija od ove abominacije koju danas imamo pred sobom.
Prva i osnovna greška je što Firaxis uporno gura Gamebryo engine u sve svoje igre. To je možda lepo pasovalo Civ četvorci koji je u suštini potezna igra bez previše dinamike, ali ovoj igri jednostavno ne pristaje. Mape nisu u stanju da prikažu dovoljno prostranstvo potrebno za ovakvu igru, tako da gradovi izgledaju zguženo na mapi i suviše su blizu jedni drugih. Sa druge strane se primećuje disproporcija između dužine i visine, pa planinski masivi prosto neprirodno štrče iz okolnog terena. Nesrećno je odrađen i kompletan sistem izgradnje pruga. Dok trasu vodimo po terenu sve je u redu, međutim prelaskom na brdovit teren javljaju se neobične tvorevine na vijaduktima, stanice koje maltene vise u vazduhu i slične nebuloze. Ako se tome još doda činjenica da ukoliko želite da svojim šinama pređete preko protivničkih igra automatski pravi nekakav čudan nadvožnjak, dolazimo do zaključka da mapa nakon pola sata igranja izgleda kao tvorevina sedmogodišnjaka koji se predozirao čokoladicama, te je višak energije iskalio na trodimenzonalnom modelu terena. Od složenog ekonomskog modela ponude i potražnje na koji smo navikli u RT3 nema ni traga ni glasa. U tom pogledu igra je na nivou svog prethodnika s` početka devedesetih godina prošlog veka, a što se tiče finansijskog poslovanja i mešetarenja na berzi čak i ispod tog nivoa. Na medium nivou težine jednostavno je nemoguće napraviti železnicu koja ne donosi profit! Jedina primetna novina (osim 3D grafike) jesu aukcije prilikom kupovine industrijskih postrojenja i nadmetanja za prava na upotrebu pojedinih patenata. Ukoliko pobedite imate pravo da koristite benefite tog patenta u narednih 10 godina nakon čega on prelazi u public domain.

Sledeća stavka za oplakivanje je broj i zanimljivost scenarija. Svega 5-6 single player scenarija i još toliko za multi je neoprostiv propust. Ako vam još kažem da se sva tri zadatka po svakom scenariju mogu kompletirati za oko sat vremena (opet na medium težini) dobijamo upravljačku simulaciju koju je moguće izgustirati za jedno popodne.
Railroads je možda i krunski dokaz srozavanja Sida Meiera od jednog od najeminentnijih ličnosti igračke scene u najgoreg ljigavca koji će se na svaki način truditi da prejebe igrača i da mu za dobru kintu uvali staru, prežvakanu stvar umotanu u šareni papir sa mašnicom. Kolika je nula od čoveka Meier postao dovoljno govori činjenica da je muzika koja prati scenario u Velikoj Britaniji ista ona koju smo čuli u rimejku Pirata kada se nađemo u nekoj engleskoj luci. Nažalost njegove igre se sada mogu svrstavati na istu policu sa tvorevinama PopCapa ili Big Fish Gamesa, mada i one često imaju mnogo više inovacija od Meierovih najnovijih eskapada u svet igara.

Century of Warfare

2009-08-19T13:15:00.002+02:00

Da li se iko od mlađih generacija seća da su nekada davno, pre MP3 plejera, kompakt diskova, čak i pre audio kaseta ljudi uživali slušajući muziku sa gramofonskih ploča? Sličnu analogiju možemo napraviti i u svetu igara i zapitati se: Da li se iko od mlađih generacija seća heksagonalnih poteznih strategija? Nekada mainstream žanr, danas potpuno zaboravljen i tehnološki prevaziđen pod najezdom generičkih real time naslova, osuđen da u njemu uživaju samo najveći zaluđenici, poput audiofila koji u mraku svoje sobe slušaju opuštajuća pucketanja dok gramofonska igla prelazi preko parčeta izgrebanog vinila.
Barjak najboljeg nekada je ponosno nosio Strategic Simulations Inc. Kroz osamdesete i dobar deo devedesetih godina prošlog veka. A onda je došlo do finansijskih problema, SSI je prvo merdžovan sa drugim kompanijama, izbacio je još par dobrih igara (Panzer General i još par spinoff igara) i zauvek nestao sa igračke scene. Tu negde sredinom devedesetih, već na pola koplja spuštena zastava pada u ruke Talonsofta, koji se svim silama bori za revitalizaciju već oronulog žanra te izdaje svoju poznatu Front seriju i The Operational Art of War. Kada je i ovaj borac posustao, početkom 21.veka rađa se novi „poslednji Mohikanac“ - Matrix Games čije hex strategije danas predstavljaju pravu Meku za malobrojne ljubitelje ovog žanra.
I tako sam pre par nedelja naleteo na igru koja predstavlja labudovu pesmu Talonsofta, pre nego što je TOAW franšiza prešla u ruke Matrixovaca. The Operational Art of War: Century of Warfare predstavlja jednu zaokruženu celinu koja na jednom mestu sažima celokupan opus rada Norma Kogera tvorca ovog serijala (ujedno i poslednja TOAW igra u kojoj je on imao udela). Vek ratovanja u sebi sadrži apsolutno sve scenarije iz prethodnih igara kao i nekolicinu novih. Scenariji obrađuju gotovo svaki značajniji sukob XX veka, počev od Balkanskih ratova, većih operacija u I i II svetskom ratu, intervencija u Koreji i Vijetnamu, bliskoistočnih sukoba, pa sve do Paname, „Pustinjske oluje“ u Iraku i Kosova. Pored ovih istorijskih scenarija prisutan je i određen broj fiktivnih poput američke invazije na Kubu, napada komunističke Severne Koreje na južnog suseda i sukoba snaga NATO i Varšavskog pakta na prostorima Evrope.
Century of Warfare je uz Panzer General 2 igra koju svakako treba posedovati u svojoj kolekciji, ako ni zbog čega drugog, ono zbog nostalgije za prošlim vremenom. Eh da umalo da zaboravim, igra bez problema radi na savremenim operativnim sistemima!

Tropico 3

2009-08-18T19:01:00.002+02:00

Verovatno nisu retki oni koji Tropico smatraju jednom od najboljih upravljačkih simulacija ikada. Ideja da se nađete u ulozi el presidentea karipske banana republike prestavljala je pravo osveženje i doprinela svrstavanju Tropica u kultne igre. Drugi deo je potpuno promenio koncepciju, vratio nas par vekova unazad i stavio u ulogu vođe pirata koji mora da organizuje napade na brodove i vodi brigu o mikromenadžmentu svoje piratske naseobine. U međuvremenu je PopTop Software prvo bio kupljen od strane Take 2 Interactive da bi nešto kasnije bio ugašen, a većina zaposlenih je pripojena Firaxisu. Činilo se da se saga o tropskom ostrvcetu nikada neće nastaviti. A onda je prava na ime Tropico otkupio ne pretrano poznati nemački izdavač Kalypso i posao oko izrade trećeg nastavka poverio bugarskom studiju Haemimont Games.

Vest o novom nastavku jedne od mojih omiljenih igara dočekao sam sa popriličnom dozom skepticizma pre svega jer su mi dobro poznati plodovi saradnje ovog izdavača i dev studija. Haemimont Games je pre svega poznat po svom serijalu city building igara smeštenih u rimsko doba (Glory of the Roman Empire, Imperium Romanum, Grand Ages: Rome) koje se baš i ne mogu pohvaliti nekim većim uspehom i kod kritike i kod publike. Pregledom šturih informacija na oficijelnom sajtu igre mogao sam da zaključim da će ovo biti replika prvog dela igre u novom 3D ruhu. Developeri se nisu trudili da izmišljaju „toplu vodu“, te bi mehanika igre trebalo da ostane potpuno ista. Međutim bombastično se najavljuje kampanja od 15 misija, a svako koje igrao makar jednu od Haemimontovih ranijih igara zna šta da očekuje. Debilnu kampanju koja više liči na neki tutorijal enormnih proporcija koji sa svakom „misijom“ uvodi po neku novu građevinu, a od igrača zahteva da je pravilno iskoristi kako bi ispunio postavljeni zadatak. Od novina koje donosi novi 3D endžin jeste i mogućnost da se u ulozi moćnog predsednika spustite među običan plebs i prošetate ulicama vaše kreacije.

Iako je do izlaska igre ostalo oko mesec dana, na sajtu se mogu videti samo screenshotovi i jedan teaser trejler koji uopšte ne otkriva mehaniku igre već u prvi plan stavlja nabudženu grafiku krcatu bloom efektima. Ako ova igra bude imala i 70% šmeka koji je imao original ja ću biti zadovoljan. Jeste da Bugari imaju Zlatne Pjasce, ali to ipak nisu Mali i Veliki Antili, zar ne ;)

Prokleti checkpointi

2009-07-28T00:28:00.002+02:00

Uvek sam ih mrzeo, a kako vreme prolazi mrzim ih sve više! Prošla su vremena kada pozicija nije imala na šta da se upiše pa je igra generisala šifre u vidu kombinacija brojki i slova u kojima je bio zapisan vaš bodovni saldo, broj života, količina municije i ostale vitalne informacije na početku svakog nivoa. Prošla su vremena štednje prostora na memorijskoj kartici, hell danas i jebene konzole imaju hard diskove. Ja gotovo nikad nemam vremena da za bilo koju igru u kontinuitetu odvojim sat vremena, retko kad i pola sata. U najvećem broju slučajeva dešava se da uz igru provedem 10-15 minuta i onda moram da prekinem. I naravno da bivam isfrustriran kada shvatim da igra ima glupavi sistem snimanja po checkpointima i da ne mogu da snimim poziciju kada ja to poželim. Razumem ja checkpointe kada služe isključivo za respawn nakon pogibije, igrač i treba da tim vraćanjem unazad bude "kažnjen" za gubitak života, ali da ovako moram da gledam u pasulj i nagađam da li će sledeći checkpoint biti za pet ili pedeset minuta - jednostavno ne želim! Još uvek su bolna sećanja na Diablo 2 i njegov neverovatno odvratni sistem snimanja napretka, u kome sam potrošio sate na bezumno tamanjenje creepova koje sam već jednom ubio, ali nisam imao dovoljno slobodnog vremena naraspolaganju da dovršim ceo jedan act. Slično mi se desilo pre nekih mesec dana sa igrom Dungeon Siege 2. Igra primenjuje skoro identičan princip kao Diablo, hteo sam da poludim kada sam shvatio da ponovo moram da krčim put duž putića samo zato što nisam imao više vremena da joj se posvetim kada sam je poslednji put igrao. Odmah je pao jedan surovi uninstall. Prekjuče uzmem da igram Overlord 2 i opet ista situacija. Igra obećava, niste svaki dan u ulozi zloće, a minioni su jebena priča za sebe (kao da vodim armiju malih Cartmana sa sobom), poželeo sam to da odigram. I onda ubrzo shvatim da su developeri najobičniji magarci i da ja zaista treba da bacam vudu mađiju ne bih li pronikao u to kada ću naleteti na sledeći checkpoint. Nekada je odmah tu, maltene iza ćoška, a ponekad se putovanje do njega znatno otegne. Nemam ja para za ovo planinarenje, rekoh, i opet pade uninstall. Šteta, a igra je baš počela da mi se dopada :( A sve što sam želeo je jedan lepi, mali quick save.
Ovime sam možda i odškrinuo vrata jednom od iskonskih gejmerskih pitanja: "Da li je snimanje pozicije ustvari varanje?" Call me a cheater, ali ja ću da snimam poziciju kad god je to moguće!

The Truth is Out There

2009-07-26T12:57:00.002+02:00

Zahvaljući Mladenovoj intervenciji od pre nekih mesec-dva, na sajt Adventure Legends postavljeni su ispravni .iso imidži 6. i 7. diska igre X Files. U pitanju je interaktivni film u izdanju Fox Interactive-a izašao u jeku popularnosti ove SF serije, tamo negde tokom 1998. godine. Nažalost, igra je prošla prilično nezapaženo, pre svega zbog lošeg tajminga - avanture, a posebno podžanr interaktivnih filmova, tada jednostavno više nisu bile mainstream. Da je u pitanju bio shooter u kome agent Fox Mulder napucava talase VI-a (kao u jednoj od epizoda serije), ne sumnjam da bi uz solidne performanse igra bila pun pogodak. Nebitno, sve je to već ancient history...
Za sve one koji se već lože da će svojim mišem moći upravljati dvojcem Mulder - Scully sledi hladan tuš - u ulozi ste običnog FBI prašinara kome u ruke pada zadatak da pronađe duo iz serije, kojima se gubi svaki trag.
Radnja igre odvija se na tlu američke savezne države Washington kada Assistant Director Walter Skinner dolazi u tamošnju ispostavu kako bi dobio pomoć u pronalaženju dvoje nestalih agenata. Zadatak pada u ruke mladom agentu Craig Willimoreu, tj. vama.

Izvođenje je standardno kao i u gotovo svim interaktivnim filmovima. Kretanje po statičnim digitalizovanim scenama obavlja se kliktanjem u uglove ekrana, dok su dijalozi u potpunosti digitalizovani kao i međuanimacije sa živim glumcima (u igri "glumi" većina važnijih likova iz serije) kojih u igri ima ukupno oko 6 časova. Do informacija od važnosti za napredak u igri dolazite dijalozima sa likovima, detaljnim pregledom scena (kursor će se promeniti kada njime pređete preko tzv. hot spota), ali i preko vašeg Apple PDA uređaja (pomoću koga se vrši i kretanje između lokacija). Kako bi agent Willimore što više sličio Foxu, tokom istrage će mu se pridružiti šarmantna koleginica iz policije Mary Astadourian. Između njih dvoje postoji jaka latentna privlačnost, nalik onoj između FBI agenata koja se provlači kroz celu seriju. Igra nije preterano teška i lagano je gustiram, posvetim joj maksimum sat vremena na nekih 4-5 dana. Naravno, kao glavne mane ostaju relativno kratke uloge glavnih protagonista serije na šta i sam naziv igre implicira, ali je Fox Interactive očigledno balansirao sa budžetom te se glavne face pojavljuju tek toliko da se kaže da su tu.
Kako je igra izdata već daleke 1998. godine nameće se pitanje kompatibilnosti sa modernijim operativnim sistemima. Instalacije igre na XP-u će proteći skoro bez ikakvih problema, uz obavezan klik na ignore kada vas igra obavesti da na disku nema dovoljno mesta za instalaciju. Kako igra dolazi na čak 9 CD-ova preporučio bih vam da odaberete full instalaciju što će vas sačuvati od bespotrebnog žongliranja sa diskovima. Filmovi u igri se puštaju u Apple-ovom QuickTime plejeru i on predstavlja najveći izvor muka tokom igranja. Uz igru se instalira verzija 3 ovog plejera koja jednostavno neće da radi pod Win XP-om. Ukoliko na svom računaru imate najnoviju verziju QuickTime plejera opet će nastati problem jer će sada igra odbijati da radi sa njim (česta pucanja igre prilikom pokretanja animacija). Kao rešenje ove peripetije preporučujem da negde na netu pronađete i instalirate verziju 4 ovog plejera koja bi trebalo da zadovolji i zahteve igre i zahteve operativnog sistema. Takođe, ne zaboravite da na XFiles.exe fajlu postavite compatibility mode na Windows 95.
Obavezno nabavite igru, krenite u avanturu i ne zaboravite - Trust no one!

Stop za kinesko zlato

2009-07-03T00:43:00.004+02:00

Kineska vlada se, nakon višegodišnjeg ignorisanja problema, konačno odlučila da zvanično stane na kraj farmerima zlata u MMO igrama. U jednom od dekreta je jasno naglašeno da se virtualna valuta može razmenjivati isključivo za virtualna dobra i usluge, tj. jedino unutar samih igara. Svaka prodaja virtualnog zlata za pravi novac će se ubuduće smatrati krivičnim delom. Ova odluka će svakako biti veliki udarac za "industriju" koja godišnje obrće nekoliko milijardi juana (poređenja radi, milijardu juana iznosi negde oko 146 miliona američkih dolara) i koja zadnjih godina beleži godišnji rast od skoro 20 %.

Prema istraživanjima Univerziteta u Mančesteru, sprovedenim prošle godine, 80 do 85 % farmera zlata u MMO igrama dolazi upravo iz Kine. Proces je vrlo jednostavan i uključuje hiljade "radnika" koji farmuju in game valute dononoćni igrajući MMO naslove za malu nadoknadu, da bi se kasnije ta virtualna valuta, preko specijalizovanih sajtova i PayPal naloga, prodavala za pravi novac.
Gold farming već duži niz godina izaziva žustre polemike u zapadnoj javnosti, ne samo zbog toga što predstavlja neki vid varanja i exploita u MMO igrama, već i zbog činjenice da mnogi poslodavci kineskih farmera zlata upravo dolaze iz Koreje i SAD-a, koji izrabljuju slabo plaćenu radnu snagu radi ličnog bogaćenja.
Ne znam da li je MMO svet bez spam botova koji vam šapuću na uvce ili na zone chatu nude 1kk ingame gold for only 9.99$ samo najobičnija utopija, ali jednostavno želim da verujem da će ovaj potez imati nekog uticaja makar na smanjenje ove vrste delatnosti, ako ne i na njegovo potpuno iskorenjivanje.

WWII meets Warhammer

2009-07-02T20:47:00.002+02:00

Trebalo mi je više od godinu dana da nabavim ekspanziju za možda i najbolju WWII real time strategiju u poslednjih par godina - Company of Heroes. Ni original se nije doimao preterano realno (Shermani ispadoše uber tenkovi), no i pored tih par propusta sam itekako uživao vodeći Jenkije kroz milion puta prežvakano iskrcavanje u Normandiji.

Za ekspanziju Opposing Front bi se komotno mogao upotrebiti i podnaslov Tommies vs Jerries jer nudi dve kampanje: britansku i nemačku. U ulozi Britanaca (potpomognutih kanadskim odredima) ćete učestvovati u operacijama na tlu Francuske nakon D Day-a, koje su fokusirane na oslobađanje grada Caena. Nemci će imati daleko defanzivniju ulogu u pokušaju da odbiju savezničku Market Garden operaciju (najveći padobranski desant u istoriji) i otežaju im napredovanje ka Berlinu. Dve kampanje, svaka sa odprilike 7-8 misija, predstavljaju solidnu količinu novog single player sadržaja koji nije za podcenjivanje.
Ipak se Relic i ovde držao postulata koji je uveo sa ekspanzijama za njihov drugi, ništa manje uspešan RTS serjal, Warhammer 40k. Pokušavajući da tri frakcije učini totalno različitim, uz istovremeno održavanje idealnog balansa među njima (što je mnogo teže nego u slučaju vanzemaljskih rasa WH univeruma) Relic je načinio katastrofalnu grešku pokušavajući da primeni sličan recept na obe igre. I to sve kako bi multiplayer mečevi bili zanimljiviji i dinamičniji, čime bi automatski bio obezbeđen duži životni vek igre, uz obavezno podgrevanje situacije izbacivanjem šatro ekspanzija u određenim vremenskim intervalima. Novopridošla Tales of Valor ekspanzija nimalo ne odstupa od gorenavedenog. U skoro 9GB podataka, novih sadržaja ima toliko da bi mogli stati u jedan poveći patch, a ne u nazovi igru koja ima tri mini kampanje koje se prelaze za jedno popodne. Blasphemy!
Elem, da se vratim na Opposing Fronts. Mehanika igre skoro da uopšte nije menjana, mada je potrebno malo navikavanja na specifičnosti Britanaca, odnosno Nemaca. Što se novih jedinica tiče, pošto očigledno nisu mogli da pronađu nešto od WWII mašinerije što već nismo videli, pribegli su svojoj mašti, pa tako imamo prilike da vozimo nemački halftrack koji nekim tajnim zracima presreće neprijateljske linije snabdevanja i preko potrebne zalihe usmerava na vaš konto. Britancima je očito namenjena uloga Terrana iz Starcrafta, pa tako oni poseduju mobilne građevine, koje u slučaju nužde mogu preseliti na novu lokaciju (i to gotovo istom brzinom kao u Blizzard-ovoj legendi). Ovo su samo najočiglednije stvari koje nemaju veze sa zdravim razumom, a načinjene su zbog pomenutih ustupaka u multiplayeru ne bi li se igra što više ubrzala i postala više nalik frenetičnom Warhammeru. AI je blagi užas i kao da je skriptovan da se ne trudi da vam previše zagorča život. U jednoj od misija u nemačkoj kampanji imte za zadatak da zauzmete sve kontrolne tačke duž puta, koji prolazi i kroz omanji grad. Kada ispunite zadatak kreće brutalna britanska kontraofanziva koja će vam prosto oduvati sve snage, prodreti do gradskog trga i tu se zaustaviti. Iako su mi preostale dve nebranjene kontrolne tačke duž puta, kompjuter se se neće cimati da ih zauzme i meni je ostalo samo da sačekam da istekne tajmer i tako završim misiju.
Umesto da mi ova ekspanija donese nova 3-4 dana uživanja u sadržaju, dobio sam bledu kopiju prethodne igre koju sam lagano igrao preko dva meseca i na kraju je završio čisto da je ispoštujem, a ne iz nekog užitka. Iz ovog razloga nisam želeo ni da instaliram Tales of Valor nego sam dva diska jednostavno pohranio u arhivu, da čekaju neka bolja vremena kada možda zaboravim na skoro totalni promašaj pod nazivom Opposing Fronts. Nakon tako lepih utisaka o originalu koje sam imao prošle godine, danas bi se moje mišljenje o celokupnoj Company of Heroes franšizi moglo svesti na stihove iz pesme poznatog estradnog "umetnika" Seje Kalača: "Ala, ala, ala to ne valja, sve si meni ti dalja i dalja"...

Roswell, WinUAE i ostale belosvetske zavere

2009-06-29T00:17:00.003+02:00

Htedoh da na ovom blogu napišem nešto o dogodovštinama našeg omiljenog servisera računara i vlasnika prevodilačke agencije iz Zvornika, ali vidim da me je Nikola pretekao i to još pre nekoliko dana. Elem, postoji još zapisa koje većina verovatno nije uspela da vidi, a koji su po meni možda i više zabrinjavajući nego dotično upozorenje "Svetu Kompjutera". Poruka je citirana u celosti (italik slova), naravno uz izostavljanje ličnih imena...

E sad cu ja lepo da vam kazem svoje cenjeno misljenje o ovde prilozenom Amiginom emulatoru (ako je to uopste ikakav i emulator, posto PDF uputstvo ne moze da se otvori u STANDARDNOM AdobeAcrobatReaderu V4.0, a EXE fajl od "emulatora" prvo trazi Windows XP (nece "ni da cuje" da se pokrene na Win98), a kada se pokrene na WinXP, onda se "zali" da mu fali d3d9.dll (???) i da, zaboga, zbog toga ne moze da "nastavi sa radom")

Za neupucene: OVO JE KLASICNO PONASANJE RACUNARSKIH VIRUSA!!!

Na ovom forumu je vec bilo slucajeva da su posetioci ostavljali EXE fajlove uz raznorazna obrazlozenja kako su, toboze, navedeni EXE fajlovi "korisni" jer omogucavaju ovo ili pak omogucavaju "ono", a Norton AntiVirus, koji se tako bezdusno i kolektivno PLJUJE po ovom forumu - za iste, gore navedene EXE fajlove prijavljuje sasvim jasno i koncizno da je u pitanju VIRUS!
S tim u vezi ja SUMNJAM da je OVDE ovaj Amigin emulator za PC u stvari ikakav emulator, ko zna kakav je ovo program, koji nece da se nikako pokrene na racunaru:

Maticna ploca: GygaByte,
CPU: Cirixstead 266Mhz
RAM: SDRAM, 2 modula po 64MB, 128MB total
HDD: 20GB, 2 particije, Multiboot
Grafika: Nvidia Diamond Viper 16MB
Floppy, CD RW, Audio (SoundBlaster16 AWE)
OS: Win98/WinXP (MultiBoot), (WinXP = SP1)
Ostalo: RealTec LAN, Norton System Works2000 / Norton PREMIERE registered, in FullTimeAutoProtect mode

Napominjem da je gore navedena konfiguracija VISE NEGO ZADOVOLJAVAJUCA za SVE MOJE POTREBE i da stoga smatram istu kao PROSEK, i NECU da KUPUJEM "JACU" samo da bi mogao da se "IGRAM NA NJOJ"!!!
Ovde navedeni toboze-emulator Amige niti je mogao da se pokrene na mojoj konfiguraciji (ni na Win98 ni na WinXP-u), niti je imao ikakav zdravorazuman install.
S tim u vezi, a sa osvrtom na istorijat sumnjivosti EXE (i drugih vrsta) attachmenta koji se mogu naci "za preuzimanje" sa OVOG foruma, ja izrazavam JAVNO CUDJENJE zbog cega administracija Vaseg foruma dozvoljava, tolerise, i jednom recju - zasto ne uklanja ovakve i slicne attachmente?!

Pazi bre, sam PDF je sumnjiv!?!
Jedina sreca u nesreci je to sto, preuzimanjem i pokusavanjem instalacije ovog EXE fajla, koliko bar mogu da vidim, nisam naneo nikakvu stetu svom racunaru (to bi kao trebalo da mi bude uteha?)
Pitam se da li je iko drugi uspeo da otvori, u svom PDF citacu - prilozeni PDF ("uputstvo na srpskom jeziku")?
I ako nije - onda zasto je cutao? Zasto nije rekao da ovde "smrdi guma"?!

Kakav to emulator STAROG racunara, kao sto je to bila AMIGA - TRAZI PC Pentium IV?!
Koliko ja znam - Amiga je bila na svega nekoliko megaherca (CPU)
Sadasnji savremeni racunari, pa cak i konfiguracija koju sam ja ovde naveo, bi trebali da "lete" emulirajuci Amigin stari kompjutercic!!!

Cisto poredjenja radi, razmotrite Euphoric!
Euphoric je PC emulator Oric Atmos / Oric Nova racunara sa 64KB ram memorije i procesorom na 1Mhz.
Euphoric kao emulator radi (najniza PC platforma) na 386 racunarima sa monohromnim grafickim karticama, a sto se "najvise" racunarske konfiguracije tice - koliko ja znam - nema limita!
Ili, jednostavnije receno, Euphoric ce emulirati Oric racunar na apsolutno bilo kakvom racunaru, IZUZEV 286 i NIZE OD!!!
Euphoric dolazi uz UREDAN Windows installer, koji kaze sta ce uraditi, saceka da korisnik klikne "Next", potom uradi to sto je rekao da ce uraditi (unzipuje fajlove), i omoguci ucitavanje virtuelnih kaseta od Oric Nove na dvoklik misa u Windowsu.
Euphoric dolazi uz DEBELU dokumentaciju na 4 strana jezika, PDF, WORD i PLAIN TEXT - sve prilozeno lepo i uredno!
Euphoricov Installer NIKAD nece reci nesto poput: "Vas sistem je zastareo", ili "A required DLL was not found".

A ovde, ovaj prilozeni, NAVODNO Amigin "emulator" nece ni da se pokrene na JAKOJ Pentium-II masini!
Sta ja to trebam da imam da se "igram" Amige; KREJ-kompjuter mozda?!?
Ili - sta bi to onda trebalo da se ima u kuci od racunara da se emulira ENIAC?
EINAC se moze emulirati na obicnom DIGITRONU posto nije ni bio nista drugo nego DIGITRON na TRI SPRATA!

Jos jedanput - izrazavam javno cudjenje prema ovde prilozenom toboze-Amiginom emulatoru, kao i cudljivoscu upravljacke politike ovog foruma, koja isto to dozvoljava (a - s druge strane - Norton OBAVEZNO mora da PLJUJE u svim postovima AntiVirusne zastite)!?!

Vasi komentari na ovo mi nisu potrebni.
Necu ih citati niti "nadgledati" ovaj post - nikad vise!

Prosto mi je žao kada ovako vidim čoveka koji jednostavno smatra da je posisao svu pamet ovog sveta, te u slučaju kada naleti na nešto ne razume i ne može da se izbori sa tim, poseže za sindromom "kiselog grožđa". On proglašava ultimativni emulator Amiga familije računara na PC-u virusom samo zato što ne uspeva da ga pokrene na, možda i najvećem failu Micro$ofta, Windowsu 98. Štaviše u svoju teoriju zavere upliće i autora uputstva na srpskom jeziku jer, zaboga taj .pdf se ne može otvoriti na Acrobat Readeru 4.0! Da, da on je sigurno u dosluhu sa Tony Willenom, čiji su planovi o svetskoj dominaciji pomoću virusa inftriranog u .exe fajl emulatora upravo raskrinkani. Žalosno je što taj čovek nije jednostavno pročitao readme fajl koji dolazi u kompletu sa emulatorom pre nego što je u svojoj glavi iskonstruisao gorepomenutu gomilu nebuloza. Tada bi verovatno primetio pasus u kome je jasno naglašeno sledeće:

WinUAE 1.4.6 (02.02.2008)
=========================

1.4.6 will be the last version that runs on Windows 98/ME. Following versions will require Windows 2000 or newer.

Ovo pisanije nije namenjeno da bi se ismevao dotični gospodin, namenjen je svima onima koji misle da su najpametniji na svetu i da ako oni ne znaju kako da reše problem, smatraju da ga niko drugi ne može rešiti. Nije sramota ne znati, nije sramota gvirnuti u uputstvo (what the hell pa to mu j i osnovna namena), nije sramota pitati nekoga za pomoć ukoliko nešto ne umete sami da odradite. Sramota je, tačnije tragično je, pretvoriti se u tako svojeglavog čoveka koji drži pola foruma na ignore listi jer su se bednici drznuli da mu protivreče.

BTW nije vam potreban superkompjuter da biste pokrenuli WinUAE, dovoljna je i Pentium dvojka, sa 128 MB RAM-a na kojoj se nekako vrti Windows XP. Jedini problem a koji sam naišao koristeći ovu konfiguraciju za emulaciju jeste isprekidan zvuk, što se možda može pripisati i tajvanskoj zvučnoj kartici šnj kvaliteta ukombinovanoj sa ništa manje kvalitetnom Soyo matičnom pločom.

Puzzle Quest: Challenge of the Warlords

2009-06-28T00:10:00.005+02:00

Da mi je neko nekada pričao da ću tako da se primim na neku od tzv. "malih" igara nikada mu ne bih poverovao. OK, slažem se da među njima svakako ima zanimljivih ostvarenja vrednih pažnje, ali ovo je ipak previše. Do sada sam na sklapanje tri ista dragulja/novčića/whatever u nizu jednostavno odmahivao glavom. More Bejeweled klonova me jednostavno nije zanimalo. A onda je jedan nepoznati tim iz Australije došao na brilijantnu ideju da svo to sklapanje nizova na tabli učini mnogo, mnogo sočnijim. Pozajmili su dobro poznati setting iz Warlordsa i od jedne igrice za decu i domaćice napravili pravi pravcati RPG. Sve je i dalje zasnovano na običnom uklapanju tri ista tokena, ali sada je sve tako neverovatno dobro!

Zaplet je vrlo dobro poznat svima koji su igrali bar neku igru iz bogatog Warlords opusa - vekovna borba između dobra i zla, pri čemu na braniku Etherie stoji vaš avatar sa ciljem da porazi zlog Gospodara Baneta (Lord Bane).
Na samom početku igre očekuje nas izbor klase našeg avatara: knight, warrior, druid ili wizard.Veći deo igre odvija se na velikoj mapi kraljevstva Etherie po kojoj pomerate vašeg lika od čvoršta do čvorišta.Ti čvorovi na mapi mogu biti gradovi, tornjevi, pećine, tamnice ili neki drugi objekti od značaja. Svakako najznačajniji su gradovi u kojima možete uzimati questove, kupovati ili prodavati opremu kod trgovca, oslušnuti tračeve u lokalnoj krčmi i slično. Prihvatanjem questa i odlaskom na naznačenu lokaciju počinje borba. Centralni deo ekrana tokom borbe zauzima tabla sa tokenima u četiri boje koji predstavljaju magijsku energiju - manu (zeleni/earth, crveni/fire, žuti/air i plavi/water). Na tabli su razbacani još i novčići koji, logično, donose novac i ljubičaste zvezdice čijim sakupljanjem dobijate experience poene, preko potrebne za levelovanje lika. Međutim, najbitniji element na tabli su svakako lobanje - kada spojite tri ili više lobanja u nizu vašem protivniku ćete oduzeti određen broj hit poena (hp). Da, dobro ste pročitali, i vi i vaš oponent imate određenu količinu hp-a, te je za pobedu dovoljno svesti protvnikov hp na nulu. Lobanje nisu jedini način oduzimanja hp-a protivniku - tu su i magije koje mogu biti ofanzivne i defanzivne. Ali za bacanje magija potrebna je određena količina mane, koju obnavljate nizanjem već pomenutih tokena u odgovarajućoj boji. Potezi se izvode naizmenično, s tim da ukoliko spojite 4 ili 5 istih objekata na tabli dobijate pravo da igrate još jednom. Bestijarium je ogroman, te će te ukrstiti koplja sa vukovima, slepim miševima, zmijama, škorpijama, minotaurima, elementalima, zmajevima, raznim nemrtvim kreaturama, orkovima, trolovima i drugim karakondžulama na koje smo navikli u RPG naslovima.

Kakva bi to RP igra bila da ne poseduje inventar lika. Postoje četiri slota za opremu: oružje, oklop, šlem i trinket, koji podrazumeva različito prstenje, talismane, medaljone. Pažljivo birajte opremu jer će vam bonusi koje ona nosi često pomoći da savladate naizgled mnogo jače protivnike od vas. Tu su i verni pratioci na koje ćete nailaziti tokom putšestvija po i koji će vam se pridružiti u avanturi. Za razliku od pravih RP igara, oni ovde ne učestvuju direktno u borbi, već isključivo daju bonuse prilikom bitaka sa određenim tipom protivnika. Kada sakupite nešto novca možete se baciti i u izgradnju sopstvene citadele. Tako možete napraviti tamnicu u kojima ćete držati zarobljene protivnike. Naime, kada nekog protivnika pobedite više puta dobijate mogućnost da odigrate mini igru u kojoj je cilj očistiti celu tablu od tokena. Ako vam to pođe za rukom protivnik biva zatočen u tamnici, gde ga možete "ispitivati" i od njega naučiti nove magije (to "ispitivanje" se opet sastoji od igranja slične mini igre). Tu je i štala (omogućava hvatanje različitih satrapa, koji će vam poslužiti kao prevozno sredstvo ubrzavajući vam putaovanje po mapi i donoseći bonuse) ili recimo kovačnica, koja uz pomoć specijalnih runa (na skoro svakoj lokaciji postoji mogućnost obračuna sa čuvarima istih) proizvodi specijalne magijske predmete i još nekoliko sličnih zanimacija. Neverovatno je kako jedna tako naizgled jednostavna igrica (da, upravo to - igrica) otkriva takvu kompleksnost, koja vas jednostavno vuče da igrate dalje. I ova igra poseduje onaj fluid, mojo ili kako već hoćete to da nazovete, koji će vas neprestano terati dalje, naterati vas da razmišljate u just one more turn fazonu i tako, borbu po borbu, nećete ni primetiti da su prvi jutarnji autobusi već krenuli. Igra poseduje i solidan replay value jer izborom druge klase i drugačijim buildom lika možete je odigrati na potpuno deseti način, recimo oslanjajući se više na sopstvene spellove nego na mahnito jurcanje za tri lobanje u nizu. AI protivnika solidno varira od slučaja do slučaja. Obični protivnici će katkada praviti propuste i prevideti da su mogli da spoje niz lobanja, ostavljajući vam tako "lake poene", mada je interesanto da nikada neće propustiti priliku da spoji 4 ili više tokena u nizu i tako dobije extra turn. Sa druge strane bossovi su prosto nemilosrdni, ne ostavljajući vam nimalo prostora za grešku, a uz to vrlo agresivno koriste svoje jake ofanzivne magije. Jedina zamerka koju sam primetio nakon višemesečnog igranja (da, igra me drži još od decembra prošle godine) jeste nekonzistentost muzičke podloge tokom borbi. Melodije se često smenjuju naglo, bez ikakvog prelaza što meni zvuči prilično rogobatno i baca senku na inače perfektan proizvod.

Nakon neverovatnog uspeha igre na svim frontovima (portovana je na sve moguće platforme u opticaju) bilo je za očekivati da Infinite Interactive odluči da napravi nastavak. Naravno ovoga puta više nemaju ulogu autsajdera i upravo zbog toga sam bio poprilično skeptičan po pitanju nastavka. Setting je promenjen, fantasy svet je zamenjen dalekom budućnošću, te smo tako ovog proleća dobili: Puzzle Quest: Galactrix. Ovoga puta priča nema markirnu pozadinu, a gradove i tamnice zamenjuju svemiske stanice i asteroidi, konje i helebarde - razne letelice i fotonski topovi. I sama mehanika igre je malo zakomplikovana jer su i tabla i tokeni sada šetougaonog oblika i novi objekti više ne padaju samo odozgo, već dolaze iz onog pravca iz koga ste povukli prethodni token. Možda ja jednostavno nisam preveliki fan SF-a, ali mi je onaj stari Puzzle Quest za dva koplja (odnosno pulsna lasera) bolji od ove nove tvorevine.

Frogster = Incompetence

2009-06-20T22:47:00.002+02:00

Da, bez imalo premišljanja bih između ova dva pojma mogao staviti znak jednakosti. Nemački Frogster, firma koju je tajvanski Runewaker odabrao da obavi posao oko lokalizacije njihove igre Radiant Arcana verovatno je i najveći skup nesposobnjakovića na jednom mestu. Tajvancima (će da budem politički korektan, pa da ih ne nazovem Kinezima :P) svaka čast, napravili su solidnu free2play igru, ali su se gadno zajebali prilikom izbora partnera. Šta drugo reći za igru koja sa svakom novom zakrpom dobija sve više i više bagova. Ranije je i bilo ok, te zakrpe i održavanje servera na nedeljnom nivou su donosile različite izmene kod klasa (neke su nerfovali, neki su postali IMBA) i sistema borbe, ali otkada je igra zvanično izašla iz beta faze - UŽAS. Svaka nedeljna zakrpa sa sobom donese neki fatal error zbog koga se u toku dana mora obavljati "unexpected server maintenance". Mrzi me da nabrajam njihove brljotine, spisak bi bio predugačak, ali dovoljno je pomenuti današnje sranje kada određen broj ljudi nije mogao da se uloguje na svoje naloge. I to iz čista mira, nije bilo nikakvih zakrpa ili padova servera. A da ne spominjem zvanične izjave PR-a (poznatijem pod nadimkom Kretensky) kako će server biti ponovo online za 15 minuta. Pa se nakon 15 minuta pojavi obaveštenje da će sve biti pušteno u rad u narednih pola sata. OK, prođe pola sata, dignuti su serveri - problem zbog koga su srušeni serveri je i dalje tu. Onda se opet dotična individua javlja sa pričom biće gotovo do pola 12, da bi najnovija vest bila - ne znamo kad će biti gotovo. Sve ovo ostavlja utisak nestručnosti i loše komunikacije sa javnošću tj. igračima (a na bilo kakvo spominjanje firme u lošem svetlu na zvaničnom forumu pljušte opomene i banane).
Tako da ako neko ovo planira da počne da igra u dogledno vreme neka se naoruža jakim živcima jer će mu trebati! A i meni dođe da malo odvrnem ventil pa onda - FUCK YOU FROGSTER!!!!

The only fat you need is Chow Yun-Fat!

2009-06-02T22:16:00.002+02:00

Hail to the king, baby! - da malo citiram Djuka, koji nam ipak neće dobacivati svoje dubokoumne dosetke u rezoluciji većoj od 640 x 480 piksela. Chow Yun-Fat to upravo jeste, vicekralj hongkongškog akcionog filma, zajedno sa režiserom većine svojih filmova iz tog perioda - Jhon Woo-om.
Baš sam pre nekih 3-4 meseca od drugara dobio DivX kopiju jednog od njegovih filmova, što me je nateralo da pročeprkam internetom i pronađem većinu filmova koje sam, kao osnovac, prosto gutao. Ako me sećanje ne vara, ti filmovi su emitovani na Trećem kanalu, odakle sam ih ja i snimio i nakon toga redovno gledao sigurno jednom mesečno. Slobodno mogu reći da su Jackie Chen (iako njegovi filmovi nisu bili ni približno toliko brutalni) i Yun-Fat (tada nisam ni znao kako se zove glumac već sam ga zvao Tekila) definitivno bili moji favoriti dok se ostala klinčadija mahom palila na gospodu Stallone-a, Schwartzenegger-a i Van Damme-a.
I tako sam ponovo odgledao Hard Boiled, sva tri dela A Better Tommorow, The Killer, Full Contact i Peace Hotel. Nema ničeg opuštenijeg od gledanja plaćenog ubice/policajca koji sa dve berete (koje su verovatno upokovane za unlimited ammo) seje smrt i prosipa hektolitre krvi i drobi gde god se pojavi. Gorepomenuta trojica izgledaju kao smerne opatice u poređenju sa inspektorom Tekilom, njegovom najpoznatijom ulogom koja je 15-ak godina nakon filma inspirisala Midway da napravi igru Stranglehold sa njim kao glavnim akterom. Radnja se uglavnom svodi na to da je on nešto zajebao ili su njega zajebali, pa je neko zagino, pa on sad kreće da im se najebe keve. Dead toll se u svakom filmu broji stotinama, a sve žrtve kao da imaju master degree iz teatralnog umiranja. Ako tome još dodamo da svaki njegov metak pronađe svoju metu, da negativcima treba po 30 sekundi da repetiraju i podignu sačmaru, naivnu glumu i neke fore u pokušaju koje su očigledno samo Kinezima smešne, gotovo ceo film ćete provesti sa blagim osmehom na licu i komentarima tipa "Ma daaaaaaj!" na svakih nekoliko minuta. I definitivno preporučujem gledanje ovih filmova bez engleske sinhronizacije, jer dijalozi na kineskom daju dodatnu draž filmovima. Yun-Fat se kasnije otisnuo preko bare u Holivud, gde je isprva pokušao da nastavi sa žanrom kome duguje popularnost, ali film Replacement Killers nije prošao preterano zapaženo kod zapadne publike. Muka čoveka na sve natera, pa se on tako prešaltao na neke mirnodopskije uloge, tako da videh da je lik snimio i film u kome glumi Konfučija o.O
O ovome sam još ranije hteo da "bacim koje slovo na monitor", ali sam pre neki dan video da na B92 ide serijal njegovih filmova, što me se samo nateralo da se trgnem iz letargije i konačno napišem nešto na ovu temu (a bogami i nešto na blogu). Elem, imate još vremena da sutra (znači, sreda 3.6.2009. godine) u 21:00 pogledate Hard Boiled, koji su ovi naši nesrećnici preveli kao "Živ pečen"! ZOMG!

Guyon`s canal syndrome

2009-05-12T20:23:00.001+02:00

Hmmm... odavno se nisam bavio pisanjem na blogu, malo zbog problema iz naslova, malo više zbog nedostatka vremena za igranje, a samim tim i inspiracije za pisanje. Elem, odlučih se da napišem ovaj post u nadi da će neko ovo pročitati i da će mu ostati negde u malom mozgu, da se ne zajebe kao ja.
Sve je počelo kada sam kompjuter privremeno iselio iz svoje sobe, što mi i nije prestavljalo neki problem obzirom da koristim laptop. Ali problem je što sa sobom nisam poneo i svoju stolicu sa naslonom. Nije to nikakva specijalna stolica, u pitanju je najobičnija drvena stolica. Nju sam privremeno zamenio nekom imitacijom barske stolica koja nije imala naslon. Jednostavno bio sam lenj, u kuhinji se nalazilo još dve stolice identične onoj iz moje sobe, ali eto mrzelo me je da jednu donesem već sam uzeo ovu koja mi je bila pri ruci. Ni to ne bi bio problem da ja ne volim da se prilikom rada za kompom lepo zavalim. A sada naslona nije bilo. Kako sam tih dana imao dosta posla koji nije preterano zahtevao upotrebu tastature leva ruka mi je bila slobodna. A odmah do mene se nalazi orman sa otvorenim delom baš negde u visini moje leve ruke. Idealno mesto da je smestim i "zavalim" se u stolicu, prenoseći tako na šaku celu težinu tela. Baš zgodno - ma naslon mi nije ni trebao. I tako su prošla 2-3 dana. Povremeno bih osetio da mi je šaka malo utrnula, sklonio bih je sa ormana i kroz nekoliko minuta utrnulost bi prošla. Nakon toga ruka se mahinalno vraća u stari položaj, uopšte se ne obazirući na "opomene" u vidu trnaca.
I tako, 4 dana nakon prinudnog preseljenja na novu lokaciju i višečasovnog opterećivanja šake leve ruke, utrnuli su mi mali i domali prst. Nisam tome pridavao neki značaj, rekoh proći će me kad prespavam, sigurno sam malo nažuljao šaku. Ali ujutru trnci nisu prošli i ja sam se pomalo zabrinuo. Kada baš i nisam neki fan čika u belom (oni su mi uvek poslednja opcija), odlučih se da konsultujem Dr. Google, te ukucah simptome u polje za pretraživanje. Sve je odgovaralo sindromu Gijonovog kanala, tj. uklještenju ulnarnog nerva u predelu ručnog zgloba. Oboljenje se u literaturi naziva i "bolest biciklista" jer je česta kod ovih sportista zbog dužeg pritiska ručnog zgloba na upravljač bicikla, a karakteristična je i za dizače tegova, ljude koji koriste pneumatske čekiće... A eto, ja sam to zaradio sedeći za kompom o.O I to samo zato što me je mrzelo da uzmem normalnu stolicu sa naslonom.
I tako, evo prođoše već 2 nedelje ja se još patim sa svojom "bolešću". Već sam skoro potpuno oguglao na čudan feeling u malom prstu leve ruke, ali ponekad ume i prilično da me iznervira. Trebalo bi da me prođe za nekih mesec-dva, jer je prvenstvena terapija otklanjanje uzroka pritiska na zglob i mirovanje. Ako me do tada ne prođe sledi fizikalna terapija, ako to ne uspe... bah neću ni da razmišljam o tome.
Dakle, ako već morate da svakodnevno provodite dosta vremena sedeći za računarom pazite gde se oslanjate. Koristite udobnu stolicu sa naslonom, izbegavajte oslanjanje laktova i zglobova o razne ćoškove i ivice i povremeno pravite pauze u radu koje ćete koristiti za malo razgibavanja. I neka vas ne mrzi da sami sebi ugodite!

The Last Remnant

2009-04-20T22:03:00.003+02:00

Ljubitelji japanskih RPG-a na PC-u koji nisu u posedu neke od novijih konzola (ako takvih uopšte i ima) bili su prinuđeni na dugačak post ili igranje konzolnih naslova preko nekog od emulatora. Sve u cilju širenja potencijalnog tržišta Square Enix je odlučio da podari PC igračima jednu ovakvu igru, i to nekih 6 meseci nakon XBOX360 premijere, dok se PS3 verzija očekuje za još koji mesec.

Lično sam umereni fan TRPG-a (tactical role playing game), s` tim da Final Fantasy serijal iz nekog razloga ne mogu da smislim, dok uopšte nisam gadljiv na neke starije naslove poput Bahamut Lagoon ili Chrono Trigger.

Ukratko priča u igri revolvira oko Rusha Sykesa, dečaka koji ima VIP roditelje koji se bave proučavanjem remnanta. Remnanti su neka vrsta magičnih artefakata ogromnih moći koji postaju vezani (bound) za onoga ko ih pronađe i ostaju pod kontrolom "vlasnika" sve do njegove smrti. Jednog dana, čudno leteće stvorenje otima Rushovu sestru Irinu, te se ovaj zaklinje da će učiniti sve da je pronađe. Igrom slučaja u pomoć će mu priteći vladar zemlje Athlum - Lord David, ali nestrpljivi Rush nema vremena da se bakće sa vladarom kojem je očuvanje stabilnosti u zemlji na prvom mestu, tako da se njihovi putevi brzo razilaze. Dečak sam nastavlja svoju potragu, tražeći po krčmama tragove koji ga mogu odvesti do otete sestre i šireći svoju družinu najamnicima i avanturistima koji sreće na svojim putešestvijima...

Iako će vam se isprva možda učiniti da vas igra "baca u vatru" bez ikakve pripreme i objašnjenja, ubrzo shvatate da je ta početna borba ustvari sastavni deo podužeg introa, te da prvih sat vremena igre predstavlja pravi interaktivni tutorijal koji će vas upoznati sa većinom elemenata igre. Ipak pojedini segmenti ostaju potpuno nepokriveni, što se pogotovo odnosi na, ionako konfuzan, sistem rapoređivanja likova u unije i izbor odgovarajuće formacije. Tokom borbi komandovaćete jednom ili više unija, grupica koje se sastoje od jednog ili više likova. Svaka unija ima jedinstven HP koji se dobija prostim zbirom hit poena pojedinih likova u njoj, i kada padne na nulu - svi likovi u okviru nje su mrtvi. Nema preterano taktiziranja tokom borbe: imate izbor da li da protivnika napadnete koristeći borbene ili mistične moći (vremenom ćete prokljuviti kojim protivnicima "prija" tretman određenom vrstom moći), propustite turn u cilju podizanja HP-a nekom od tehnika na raspolaganju i to bi bilo to.

Jedino bi trebalo gledati da pokušate da protivnika napadnete sa boka, jer to utiče na drastično povećanje morala vaših snaga, koje pod njegovim uticajem nanose više štete protivniku. Naravno, istu taktiku može upotrebiti i AI bestijarium, pa dobro čuvajte bokove.

Imajući na umu da je ovo ipak port sa "kutije", upravljanje mišem je prilično nezgrapno odrađeno, tako da je najbolje koristiti džojped ili u krajnjem slučaju tastaturu (WASD tastere za kretanje, a strelice za kontrolu kamere). Pohvalno je što su u potpunosti izbačeni slučajni susreti sa protivnicima na world mapi, koji ionako ubrzo umesto planiranog izvora zabave postanu izvor frustracija. Ono što je meni zasmetalo jeste često ubacivanje cutscena, čime je umnogome narušena fluidnost radnje. Ako se tome dodaju još i prilično duga učitavanja prilikom tih čestih prebacivanja - imamo ozbiljan problem. Među mane se mogu svrstati i neinspirativni sporedni questovi, te mali framerate koji nećete značajno uvećati ni snižavanjem grafičkih podešavanja na minimum.

Kao što rekoh, za ljubitelje japanske škole role play igara ovo je prava poslastica, dar sa neba, zahvaljujući kojem će Square Enix kovati u nebesa, dok je prava istina prilično daleko od toga. Ovo je prosečno izdanje ovog podžanra koga, osim u grafičkom pogledu, prevazilaze mnoge igre za već vremešni Playstation 2.

Džojstik eliminator

2009-04-18T21:15:00.004+02:00

Zabranjeno voće je uvek najslađe. Oduvek je nazanimljivije bilo raditi one stvari koje su vam na neki način bile zabranjene, a isto važi i za igranje video igara. Ne, ne govorim o igrama sa nekim adult sadržajima (mada su i one spadale u istu kategoriju) niti o previše nasilnim i brutalnim igrama (u to vreme nije bilo farse pod akronimom ESRB pa je Švarceneger tamanio nebrojene neprijatelje kao Commando, a Martin Šin nesmetano klao Vijetkongovce u Platoonu). Zabranjeno voće u mom slučaju je bio jedan sport, odnosno kraljica sportova - atletika!

Da atletika, sa dve igre koje su bile jasno markirane u spisku na poleđini kutije kasete i čije je pominjanje obično bilo praćeno sa strogim rečima: "Nemoj da te guja ujede, pa da igraš ovo", ili "Ako te uhvatim da igraš ovo, dve nedelje nećeš prići kompjuteru". Bili su to omraženi Activision-ov Decathlon i nešto manje igrani Daily Thompson`s Decathlon u produkciji Ocean-a. Desetoboji su bile omražene igre svakog roditelja čije je dete, posle višečasovnog igranja ovih igara, sa suzama u očima pokazivalo džojstik koji više nije reagovao na komande.

U čemu je štos? E pa, štos je u tome što je prilikom igranja disciplina u desetoboju bilo potrebno besomučno drmusati palicu džojstika levo-desno, ne bi li vaš atletski avatar što brže istrčao deonicu ili uhvatio što bolji zalet za skok u dalj i izbačaj koplja, kladiva ili kugle. Retko koja "palica za igru" je uspevala da preživi maltretiranje klinca koji je zapeo da obori svetski rekord na 100 metara. Pogotovo što su u SFRJ bili popularni jeftiniji džojstici koji nisu imali mikroprekidače, već krstić sa limovima čijim bi se kontaktom sa štampanom pločom ostvarivalo kretanje u željenom smeru. A ti limčići očigledno nisu bili predviđeni za ovakvo iživljavanje, pa ste ubrzo umesto džojstika dobijali zvečku - sa odlomljenim limčićem koji čagrlja svaki put kada protresete džojstik.

I sam sam prošao kroz sve nedaće desetoboja. Igra nije bila nešto naročito zanimljiva, ali sama činjenica da mi je zabranjena, davala joj je posebnu draž. Učitavao bih Decathlon svaki put kada bi moji zadremali ili se zabavljali sa nekim gostima u dnevnoj sobi, svaki put na brzinu, da istrčim 110 metara sa preponama, čisto da me želja mine. Naravno, posledice mojih dela me nisu zaobišle, tako da sam i ja na kraju završio ispred oca, sa neispravnim džojstikom u rukama. A sredinom osamdesetih šanse da u Loznici kupite novi džojstik za C64 su bile približne onim za pronalaženje rezervnih delova za Dodge Charger - znači ravne nuli. Trebalo je čekati da se ode do Beograda, a to je sigurno značilo 2-3 meseca bez igranja. Pa ko će to izdržati!

I tako smo se odlučili za domaću radinost. Malo kalaja, malo lemljenja i limčić je ponovo bio na svom mestu. Ali avaj, kao i sva rešenja u domaćoj radinosti, i ovo je bilo po principu "drži vodu, dok majstori odu" - zalemljeno mesto je vrlo lako ponovo pucalo, čak i pri igranju nekih "normalnih" igara. I tako sam se ja redovno počeo pojavljivati sa pokvarenim džojstikom, ćale je to lemio, čak i od nešto jačeg bakarnog lima izrezao potpuno novi krstić i ugradio ga u palicu. Kasnije mu je valjda dosadilo da to stalno radi, pa je i mene puštao da se "poigram" sa lemilicom, mada su moji lemovi bili nespretni i trajali dosta kraće od njegovih. I tako smo par godina lomili i lemili, od više upokojenih džojstika sastavljali jedan ispravan, dok se konačno nije smilovao i kupio mi novi QuickShot II džojstik sa mikroprekidačima (za koji se takođe ispostavilo da nije večan, te je popustio pod mojim nastrajima, ali tek zaboden u game port Amige). I danas, svaki put kada zavirim u ormar i ugledam kesu sa ostacima svih mojih džojstika, setim se Decathlona i magične privlačnosti koju je posedovao.

Svega ovoga su bili pošteđeni samo srećni vlasnici Kempston džojstika, kod kojih je bilo lakše slomiti vlastitu ruku, nego izvaliti palicu iz kućišta koje je, u slučaju nužde, moglo poslužiti i kao hladno oružje.

Avantura za džojped

2009-03-31T10:02:00.002+02:00

Zaista mi je teško da sakrijem zaprepašćenje činjenicom koju sam otkrio pre neki dan: prešao sam igru Fahrenheit koristeći džojped. Pre tri godine sve se činilo kao "Sizifov posao", igrajući pomoću kombinacije miša i tastature akcione scene u kojima je u određenom vremenskom trenutku bilo potrebno pritisnuti odgovarajući taster proizvodile su ogromne količine besa i frustracije, ozbiljno preteći da unište moje mentalno zdravlje a možda i poneko parče hardvera. Činilo mi se kao da je režiser očekivao da se transfomišem u oktopoda koji će svojim munjevitim pipcima pritisnuti pravi taster kada zasvetli neka od boja na onim kružićima. Posle skoro dve nedelje urlikanja i lupanja po tastaturi koja "jebeno nije reagovala na jebeno P kad sam ga stisnuo na jebeno vreme" igra je obrisana sa hard diska, CD stavljen u kesicu i brižno pohranjen u arhivu sa napomenom: "preći kada budem imao živaca" iliti prevedeno na normalan jezik - nikada.

A onda, više od tri godine kasnije - otkrovljenje! Čitajući neke tekstove o igrama za prvu Micro$oft-ovu "kutiju", naleteh na recenziju Fahrenhaita. I onda mi se javilo. Rešenje mi je svo vreme bilo tu, takoreći ispred nosa, ali ga ja jednostavno nisam video. Pečurkice na džojpedu. Dve analogne pečurkice, od kojih je svaka odgovarala jednom od onih šarenih kružića, tih prokletih kreacija koje su me sprečavale kroz ovaj interaktivni film ispričam svoju priču i konačno saznam njen završetak. Uz malo uhodavanja i vežbe brzo sam se navikao na ovaj način kontrole i sa uspehom prešao nekada frustrirajuće arkadne delove. Džojped se pokazao kao bolje rešenje i kada je trebalo trčati ili plivati jer se kombinacija L1/R1 tastera koji leže pod kažiprstom čini tako prirodnom.
Fahrenheit pripada žanru već zaboravljenih i tehnološki pregaženih interaktivnih filmova. Ove "igre" su na vrhunvu slave bile sredinom devedestih godina sa omasovljavanjem upotrebe CD medija. Igre poput Phantasmagorie, Black Dahlie neretko su zauzimale pet i više diskova i po mom mišljenju bile su jedan od razloga za sunovrat avanturističkog žanra koji je kulminirao početkom XXI veka. Niko se više nije bavio klasičnim P&C avanturama, koje su lagano kliznule iz mainstreama u tešku alternativu i postale žanr prepušten grupicama entuzijasta svesnih da im njihova kreacija neće doneti preteranu zaradu.
U ovoj igri ćete voditi tri glavna lika: Lucasa Cainea, programera u banci i dva policijska detektiva Carlu Valenti i Tylera Milesa. Jedne večeri, posednut nekom neppznatom silom, Lucas ubija nepoznatog čoveka u restoranu u centru New Yorka. Prenuvši se iz transa u kome se nalazio, shvata šta je učinio i beži sa mesta zločina u trenutku kada pristižu gorepomenuti detektivi.
Kroz kratke epizode, od po desetak i manje minuta, igra prati Lucasove napore da dokuči šta ga je navelo da počini monstruozni zločin. Igrač će u njegovoj koži proživljavati more i tripove (kako drugačije objasniti deo kada ga kroz kancelariju jure džinovske grinje?!?) i posmatrati kako mu se život bukvalno raspada. Ono što igri daje poseban draž jeste to da ćete istovremeno voditi i progonjenog i progonitelje, u isto vreme i zastaškavati i otkrivati dokaze. Tokom svoje istrage detektivi će doći do zaključka da je posredi samo jedno u nizu ritualnih ubistava koja se u New Yorku dešavaju već više godina. Pored problema tokom istrage, Carla i Tyler će se suočavati sa svojim ličnim problemima i fobijama. Ukratko, u igri vlada atmosfera koji bi teško dočarao i dobar film.
Ovo nije igra u kojoj je dovoljno samo kliknuti negde da bi se izvršila neka radnja. Ovde je potrebno pokretima miša oponašati stvarne pokrete, recimo prilikom otvaranja vrata. Tu dolazimo i do onih, nekada neprijatnih, arkadnih sekvenci u kojima je sada dovoljno gurnuti pečurkicu u pravom smeru u pravom trenutku. Mnogo elegantnije nego da pod prstima imate osam tastera i vrebate trenutak kada treba stisnuti neki od njih. Jedna od najbolje uklopljenih scena jeste situacija kada vodeći Carlu igrač treba da pronađe kasetu u mračnom i skučenom podrumu gde pravovremenim stiskanjem dugmića treba održavati pravilan ritam disanja.
Iako sam u prošlosti mnogo pljuvao po Fahrenheitu, novi sistem kontrole me je naterao da promenim mišljenje. Treba imati na umu da je ovo ipak igra pravljena za konzole i da je pokušaj da se prilagodi PC sistemu upravljanja pravi promašaj koji je oterao mnoge igrače koji nisu imali džojped ili ga se jednostavno nisu setili. Ukoliko spadate u potonju grupu, pronađite negde analogni upravljač i dajte igri još jednu šansu, definitivno nećete biti razočarani. Uostalom za sve postoji prvi put, pa i za igranje jedne avanture pomoću džojpeda.

60. cirkus na točkovima

2009-03-27T09:17:00.002+01:00

U nedelju 29.3. trkom u Australiji počinje jubilarna 60. po redu sezona Formule 1. Sezona koja će proteći u znaku sveopšte ekonomske krize koja nije zaobišla ni najveće svetske proizvođače automobila i velikih promena u izgledu bolida.
Ekonomska kriza je krivac i odsustva spektakularnih transfera vozača u međusezoni, tako da ovoga puta gotovo da nije ni bilo izmena u vozačkom kadru. Jedini rookie je Švajcarac Sebastien Buemi u ekipi Torro Rosso. Prošlogodišnje najprijatnije iznenađenje Sebastian Vettel prekomandovan je u Red Bull Racing, odakle je istisnuo veterana Davida Coultharda koji se preselio među test vozače. I ove sezone ćemo gledati deset timova, mada se lako moglo desiti da ih bude svega devet. Honda je još u decembru prošle godine najavila da se povlači iz F1, ali je nekadašnji tehnički direktor McLarena Ross Brawn u poslednjem času preuzeo ekipu i registrovao je pod imenom Brawn GP.
I kalendar je poprilično istumban, te će se ove sezone voziti 17. Grand Prix-a. Još ranije je Velika nagrada Kanade svoje mesto ustupila trci na novoj Tilkeovoj stazi Yas Marina u Emiratima. Sve u cilju selidbe najbržeg cirkusa na bliski i daleki Istok ovo će biti prva sezona u poslednjih 50. godina bez trke na severnoameričkom kontinentu. Organizatori Velike nagrade Francuske još su tokom prošle sezone najavili da ne nameravaju da učestvuju u novoj sezoni iz ekonomskih razloga.
Promena u pravilima je zaista bilo dosta, a mnoga od njih nisu usvojena među kojima je i predlog da se uvede budget cap, po kome bi sve ekipe imale isti godišnji budžet što je naišlo na ogromno negodovanje većih ekipa. Posle 11 godina na velika vrata se vraćaju tzv. "slik" pneumatici, odnosno pneumatici bez šare. Aerodinamika na bolidima je takođe pretrpela ogromne promene. Prednje krilo je sada dosta niže i šire, što je zabrinulo mnoge vozače koji trvde da će u periodu privikavanja biti dosta udesa, pogotovo na startu trke kada se bolidi nalaze tik jedni uz druge. Zadnji spojler je dobio u visini ali je zato dosta uži, pa mnogi sa pravom kažu da ćemo u ovoj sezoni imati možda i najružnije F1 bolide. Sve ove izmene su donete da bi se vozači podstakli na više preticanja i manje taktiziranja, sve u cilju povećanja zanimljivosti trka. Zbog sveobuhvatne štednje motor će od ove sezone morati da izdrži tri trke pre zamene, umesto dosadašnje dve. Jedna zanimljiva izmena još uvek nije obavezna (to će postati od sledeće sezone), a to je uvođenje KERS-a odnosno Kinetic Energy Recovery System. Naime prilikom kočenja, usled trenja između kočionih diskova i točka, kinetička energija kretanja se pretvarala u toplotu i gubila se u tom procesu. Sada će se deo te kinetičke energije pretvarati u električnu, koja će se smeštati u specijalnim akumulatorima. Vozač će imati mogućnost da pritiskom na dugme isprazni taj akumulator čime će dobiti kratki boost koji bi se koristio tokom preticanja na pravcu.
Istina je da me Formula 1 više ne fascinira kao pre desetak godina, ali ću svakako biti ispred TV-a u nedelju u 8 ujutro. Kako mi tako rano baš i ne prijaju pivo i kikiriki, biće to najverovatnije uz neko pecivo i jogurt...

RoM update

2009-03-12T13:50:00.002+01:00

Prošlo je skoro 2 meseca otkako sam počeo da igram ovaj besplatni MMORPG. Igra polako, ali sigurno izlazi iz beta faze testiranja (koja naravno bez prolazi glavobolja u vidu konstantnih promena balansa među klasama) i za 19. mart je zakazan izlazak finalne verzije igre. Najbitnije je da neće biti brisanja likova iz bete, jer bi ih ovi CS useri zadavili zbog gomile evra ulupanih u charove. Iako još ništa nije zvanično potvrđeno, dobićemo novu teritoriju - Ravenfall i povećan level cap bar do 60. nivoa. A taman ću uspeti da sa primarnom klasom (warrior) za 3-4 dana nabacim 50. nivo, mislio sam da se malo pravim baja sa tier 5 sekirom koju pravim već nekih nedelju dana, ali moraću ponovo da se bacim na grind...

Dva korisna sajta za sve igrače: prvi je getbuffed na kome se može naći kompletna baza podataka o svim mogućim i nemogućim predmetima u igri, zatim kvestovima, instancama i slično. Drugi sajt je curse na kome se nalazi dosta korisnih addon-ova koji dosta olakšavaju igranje. Od onih najpotrebnijih izdvojio bih: Advanced AH, yGather, pbinfo i Inv Viewer.

Demo scena

2009-03-06T01:30:00.003+01:00

Krstareći tjubom podsetio sam se mnogih dobrih demoa iz doba Amige koje sam nekada imao snimljene na VHS kaseti (verovatno ih imam još uvek, ali je video rikorder crk`o još pre x godina) jer se nije imalo para čuvati ih na disketama, a i većina ih je bila za AGA čipset. Pomenuću samo 3 koja sam najčešće gledao/slušao, od toga dva od Spaceballsa i jedan od meni omiljenog Fairlighta...

Martovske zanimacije

2009-03-01T22:04:00.003+01:00

Februar je na papiru dosta obećavao, ali malo se toga obistinilo. Veliki EA je premijere The Sims 3 i The Godfather 2 odložio zbog "nedostatka reklame", a Demigod je umesto u prodaju otišao u treću fazu beta testiranja. Burnout je ispao odličan, DoW2 je na tržište izašao prepun bagova, F.E.A.R. 2 je solidan, ali nit` smrdi nit` miriše. Mada, krajem meseca se pojavilo nekoliko zanimljivih naslova: engleska verzija igre Drakensang: The Dark Eye, old school party cRPG, ali sa nemačkim pravilima, pa je potrebno malo vremena za privikavanje, zatim još jedna WWII strategija - Men of War, delo ruskih programera koji stoje i iza Heroes: Soldiers of WWII. Još smo u domenu strategija, ali se sa čika Klensijem i igrom Endwar selimo u budućnost (ovo je za preskočiti). I na kraju jedan FPS Necrovision, sa frenetičnom akcijom poput one iz prvog Painkillera (igrati samo ako ste pasionirani FPS-ovac, ostali mogu da preskoče).

A šta nosi sledeći mesec? Pa, već prekosutra nas očekuje Empire: Total War, nastavak ultra-mega-giga popularne strategije koja kombinuje real time i potezni pristup igri. Posle antičkog Rima, srednjevekovne Evrope i Japana, došao je red i na odlazak u XVIII vek i prašenje sa musketama i topovima. Da ne zaboravim da ćemo po prvi put u TW serijalu videti i pomorske bitke.
http://www.totalwar.com

Ovog meseca na meniju imamo još jednu igri iz Klensijeve kujne - H.A.W.X. U pitanju je arkadna borbena simulacija letenja smeštena u blisku budućnost u kojoj ćete se naći u kokpitu aviona privatne najamničke korporacije koja umesto regularne vojske rešava probleme po belom svetu.
http://www.hawxgame.com

13. marta bi trebalo da se pojavi sledeće poglavlje Panzers sage - Cold War. WWII je završen, svet je polarizovan između istoka i zapada i najmanja varnica je potrebna da bi buknuo WWIII. Šta mislite ko će se naći na liniji fronta kada se to desi?
http://www.uk.atari.com/pc/codename-panzers-cold-war-295.html

Relic u slučaju CoH primenjuje istu politiku kao i kod DoW, tako da nas sredinom marta čeka druga po redu ekspanzija za "Četu heroja" - Tales of Valor. U igri su čak tri kampanje: američka, britanska i nemačka, mada im ništa ne bi falilo da su malo skoknuli do istočnog fronta i proverili čime se bavi Красная Армия.Originalni Company of Heroes mi je bio za jaku devetku, Opposing Fronts se provukao sa sedmicom, pa da vidim šta su sad smislili...
http://www.companyofheroesgame.com

Ali za obilazak ruskih stepa se pobrinuo Massive Entertainment pa će dugo odlagana ekspanzija za World in Conflict konačno ugledati svetlost dana sredinom marta. Nova kampanja, nove mape i Rusi kao playable frakcija, sve to u Soviet Assault!
http://www.worldinconflict.com

Francuski Ubisoft je očigledno pokupovao licence za sve aktuelne serije, pa tako posle CSI i Lost imaćemo prilike da igramo i Grey`s Anatomy. Uz cell shaded grafiku koju smo videli i u njujorškom izdanju CSI-a ne očekujemo previše, osim možda muvanja medicinskih sestara na dežurstvu...
http://www.ubi.com/US/Games/Info.aspx?pId=7534

20. marta će nas ponovo posetiti Vin Diesel. Na sledećeg Riddicka ćemo još malo da sačekamo, a do tada ćemo igrati The Wheelman. Nova igra Tigon Studios-a nas vodi na užarene ulice Barselone u ovoj akcionoj vožnji kojoj je u igračkom svetu uzor bio The Driver, a u filmskom Taxi i Transporter.
http://www.wheelmangame.com

Mogao je ovo biti lep mesec za avanturiste, ali je okršaj gospodina Holmesa sa Džekom Trbosekom odložen. Ali zato će ih veseli Nemci razgaliti sa petim nastavkom avantura čarobnjaka Simona. Četvrti deo se nije pošteno ni ohladio, a već nastavak. Ne treba biti vidovita Zorka da bi se došlo do zaključka da je posredi prosečna avantura sa karakterističnim nemačkim humorom u kojoj će gostovati i vanzemljaci.
http://www.nisamnasaosajt.com

I za kraj jedna igra po filmu - Wanted: Weapons of Fate. U cipelama Wesley Gibsona sleduje nam TPS akcija nafilovana bullet time efektima. Dobro je što igra uopšte neće pratiti radnju filma već se faktički nastavlja na film.
http://thewanted.warnerbros.com

Fail of the Argonauts

2009-02-24T13:02:00.000+01:00

O moćni Bogovi da li ste se gore visoko na Olimpu, opijeni slatkim nektarom prepustili bahanalijama, pa ste dopustili da se nova pošast proširi među nama, gejmerskim smrtnicima. Ime joj je akcioni RPG, a njen najsvežiji izdanak se perfidno kiti vašim perjem, izrabljujući vaša imena i koristeći vaše sinove kao glavne protagoniste.
Dobro ste pročitali naslov posta, dotična igra jednostavno ne zaslužuje da ponese naziv Rise of the Argonauts. Originalni antički mit o Jasonu, Argonautima i njihovoj potrazi za zlatnim runom očito da nije predstavljao dovoljno dobar scenario za momke iz Liquida, te je isti prekrojen i unakažen do neprepoznatljivosti. Nemoguća misija, tj. potraga za zlatnim runom, na koju Pelija šalje Jasona da ga ovaj nebi ubio i tako svrgnuo uzurpatora sa prestola nije bila dobra potka za igru. Ne, današnji Jasoni to jednostavno ne bi prihvatili već bi se, bez mnogo premišljanja, latili mača i skratili za glavu čoveka koji ih je naterao u izgnanstvo, a njihove roditelje držao u zatočeništvu. Sada je u priču ubačena zlokobna sekta Crnih Jezika, za koju se godinama smatralo da je potpuno istrebljena, čiji agent ubija Jasonovu verenicu Alkimedu na dan njihovog venčanja. Prve nebuloze već počinju da isplivavaju na površinu jer je po mitologiji Alkimeda bila Jasonova majka! Zar je bilo toliko teško pronaći neko drugo ime? Ma dajte, ko će bre da čita sve one grčke bljuvotine, dosta smo se napatili čitajući i ovaj jedan mit, pa ćemo sva imena da pokupimo odatle. Jason je odlučan da se ne preda bez borbe, pa će učiniti da sve ne bi li svoju ljubu vratio na ovaj svet. Tako kreće u potragu za čuvenim proročištem u Delfima koje mu možda može pomoći. Odlazeći iz Jolkusa on postavlja svog ujaka Pelaja kao namesnika, ne sluteći da upravo on stoji iza ubistva njegove voljene.

Tokom igre uslediće prava šarada sa likovima iz grčke mitologije koji su potpuno izvučeni iz svog mitološkog konteksta i ubačeni tamo gde je developerima odgovaralo. Tako je Ahil, jedan od najvećih junaka antičke Grčke, ovde predstavljen kao gladijator, šoumen koji se bori za novac i naklonost publike u arenama, noseći nekakvo koplje sa dva sečiva koje kao da je izašlo iz nekog jRPG-a, a ne ispod Hefestovog čekića. Njegov najbolji prijatelj Patrokle je njegov beskrupulozni menadžer i vlasnik arene u Mikeni u koju se bacaju jadnici koji nemaju od čega da plate porez. Bog medicine i zaštitnik lekara Asklepije ovde je najobičniji hirurg koji obitava u memljivim hodnicima arene krpeći one koji su imali sreće da prežive pokolj, dok se najveće skretanje sa kursa zdravog razuma može primetiti u slučaju Dedala. On je igri predstavljen kao crnac, ingeniozni kovač, nekakav antički ekvivalent džejmsbondovskog Kjua. I na kraju Medeja, ćerka kolhetskog kralja bez čije pomoći Jason ne bi uspeo da se domogne zlatnog runa, oličena je kao ezoterična čarobnica, i sama nekada pripadnik sekte, koja se iz lične osvete priključuje družini na brodu Argo.
RotA teško može da se nazove role play igrom, čak i pod rogobatnim nazivom "akcioni RPG" teško može da prođe. Jedina dodirna tačka sa ovim žanrom jeste dodeljivanje tzv. "poena naklonosti" nekom od bogova u čast (Atina, Apolon, Hermes i Aris), nakon čega iz "drveta" skilova možete odabrati neku od božanskih moći. Ovo malo podseća na bronzane/srebrne/zlatne talente iz Witchera, ali u daleko uprošćenijoj formi. Te poene stičete ispunjavanjem nazovi questova (zato što quest log ne postoji, već će tačke od interesa, na kojima se ti nazovi questovi nalaze, biti obeležene na mapi) ili na neki drugi način (za ubijenih 10, 20, 50 protivnika i slično). Naklonost bogova stiče se i izborom njihovih odgovora u dijalozima. Naime prilikom dijaloga imate do četiri ponuđena odgovora od kojih će vam svaki doneti naklonost drugog božanstva. Ovo zvuči zanimljivo, ali nažalost sva četiri odgovora vode potpuno istom ishodu. Ovo sam baš probao prilikom susreta sa jonskim najamnicima na ulazu u Mikenu. Bez obzira da li sam im se obraćao podrugljivim ili poniznim tonom rezultat je uvek isti - doći će do kavge koju će mikenski ofocor prekinuti. Jadno, zaista jadno. Igra ne poseduje ni inventar već ćete višak oružja moći da odložite na brodu Argo koji će tokom igre služiti kao base of operations (nešto kao Ebon Hawk u KotOR-u). Kad smo već kod oružja postoje mač, buzdovan i koplje koje možete menjati tokom borbe pritiskom na taster, i uz oklop predstavljaju četiri predmeta u igri koje možete menjati, tj. dobijati poboljšane verzije.
Sad malo o kontrolama. Kada sam na uvodnom skrinu igri video natpis Press Start to continue došlo mi je da zapevam Console mioooooo! Šalu na stranu, kontrole su tokom borbe definitivno prilagođene džojpedu, jer kako neko očekuje da ću u žaru borbe da kliknem denim dugmetom miša, skrolujem točkić na gore i istovremeno držim pritisnut desni shift taster da bi izveo tamo neki kombo. Uostalom šta će mi i komboi u RPG-u? Opet poređenje sa Witcherom, koji je uspeo da arkadne borbe ne učini previše arkadnim, ovde sve previše liči na Devil May Cry. Pa da, Argonauti nisu RPG - ovo je najobičnija rail tabačina. Samo se krećete pravo, ograničeni ogromnim zidovima koji vam ubijaju i najmanju želju da krenete nekom od malobrojnih stranputica koje se najčešće nigde ni ne vode. Usput tamanite skriptovane buljuke neprijatelja koji iskaču na tačno predviđenim lokacijama. Još kada sam provalio da je u trećoj borbi u areni Ahil klasična kraljica, za koga treba pronaći pattern u kretanju, te mlatnuti ga tek kada počne da se klanja razularenoj publici - definitivno sam batalio igru. Radije ću da uključim MAME emulator i pustim neki Final Fight ili Double Dragon, više ću se zabaviti, to je sigurno.

Jedino gde ova igra zaista briljira jeste kvalitet prezentacije. Počev od grafike i prelepo dizajniranih predela po kojima se krećete, solidne animacije likova (nisam zadovoljan jedino kvalitetom facijalne animacije), preko odlično prezentovanih in game filmića do dobre glasovne glume. Muzika je takođe na zavidnom nivou, mada mi se čini da bi motivi više odgovarali igri baziranoj na bliskoistočnoj, a ne grčkoj mitologiji. Animacija tokom borbe izuva, naročito završni udarci kojima sečete protvnika mačem ili mu topuzom razmrskate lobanju, sve propraćeno hektolitrima crvene tečnosti. Kids are sure to stare at this for hours! Ali džabe im perfektna prezentacija kada je igra šuplja, kada nema šta da pokaže ispod tolike šminke. Čini mi se da je Jasonu bilo lakše da se iscima do današnje Gruzije i pronađe zlatno runo, nego danas objasniti prosečnom fanboyu, koji ne vidi dalje od slova Y u imenu proizvođača svog omiljenog zabavnog hardvera, kako prezentacija ne čini jednu igru.

Dakle, ako niste probali igru i nemojte. Najbolje je potpuno ignorisati je, kao da se nikada nije ni pojavila, pa nam možda i neće biti potrebi bogovi sa početka priče, da bi ovaj groteskni žanr izumro.

Age of Discovery II

2009-02-18T20:44:00.001+01:00

Evo, posle nešto duže pauze uspeo sam da vratim blog na noge. Prvo je usledila reinstalacija Windowsa, a potom i problem sa postovima na blogu prouzrokovan kombinacijom ScribeFire ekstenzije za FireFox i pejstovanja teksta iz Worda. Hvala Nikoli na trudu i vremenu koje je potrošio pomažući mi, sporni postovi su prvobitno obrisani, pa ponovo prekucani i sada je sve po starom. Bar se nadam...

Elem, rekao sam već jednom: Ko o čemu, ja o Colonizationu:) Pa i tako je danas jer bih hteo da predstavim jedan odličan mod za ovu igru - Age of Discovery 2. Ovako bi ustvari i trebalo da izgleda nova Kolonizacija, da se smorovi iz Firaxisa nisu odlučili na prosti reprint stare verzije.
Najuočljivija promena je dodavanje novih nacija, pre svega Portugala, čija je uloga u kolonizaciji Novog Sveta do sada nepravedno zanemarivana. Dodate su i još dve nove frakcije: Tortuga i pirati, što igru čini dosta zanimljivijom. Tu su i novi lideri, nove jedinice, nove mape, izmene raznih parametara od kojih je najbitnije da više nema konstantnog smaranja sa kraljem oko povećavanja poreza itd.
Kompletnu listu izmena možete pronaći u temi na CivFanatics forumu, gde možete i skinuti ovaj mod (trenutno najnovija verzija je 1.06 iz januara 2009.)

Ja sam ga ubacio i oduševio se. Kao što rekoh, ovako je nova Kolonizacija trebalo da izgleda!

Port Royale

2009-02-08T20:52:00.005+01:00

Nastavljamo sa serijom opisa igara piratske tematike. U ovom postu na tapetu je Port Royale, upravljačka simulacija koja se ipak malo više fokusira na izgradnju vaše male trgovačke imperije nego na borbu sa piratima.
Nemački Ascaron je svima vrlo dobro poznat po svom Patrician serijalu trgovačkih simulacija smeštenih u srednjevekovnu Evropu i doba Hanseatske lige, a i svom manje-više uspešnom izletu u RPG vode sa, sada već serijalom, Sacred. Okrenimo časovnik 2-3 veka unapred, hladno okruženje Severnog mora zamenimo sa toplim Karibima i naći ćemo se u igri Port Royale.
Dakle, preselili smo se u XVI i XVII vek u Karipski arhipelag, u vreme kada su pirati predstavljali najgoru noćnu moru kapetana svakog broda. Na početku igre vas očekuje standardna procedura koja se sastoji u izboru vremenskog perioda u kome će se odvijati vaša avantura, izboru nacionalnosti (Englez, Španac, Francuz ili Holanđanin), matičnog grada i vaše specijalnosti (ovoga puta birate između trgovine i borbe). Ostaje još samo da se odlučite da li ćete započeti sa više novca na računu ili sa prostranijim brodom i igra može da počne.
Na početku imate samo jedan brod, nešto novca i jedno skladište u izabranoj luci. Prvi cilj je steći što veću sumu novca, a ovde se to najlakše postiže trgovinom. Klikom na bilo koji grad na velikoj mapi ili klikom na bunar ukoliko se već nalazite u gradu dobićete podatke o stanovništvu, raspoloženju gradskih vlasti prema vama i vrstama robe koje se proizvode u tom gradu. Od građevina u gradu za sada vam je svakako najvažnija pijaca jer se na njoj odvija trgovanje. Pored cene, videćete i dostupnu količinu robe, a važi pravilo da što manje robe ima to je ona traženija, a samim tim i skuplja. Kupljenu robu možete prebaciti direktno na brod ili u skladište, naravno ako ga posedujete u dotičnom gradu. Od značaja je svakako i brodogradilište u kome možete kupiti nove brodove (samo u većim gradovima) ili popravljati oštećenja. U većim gradovima se nalaze i guvernerske kuće u kojima od guvernera (logično, zar ne) možete dobiti različite misije (prevoz važnih dokumenata ili robe, hvatanje poznatog pirata, snabdevanje gradova određenom robom), a možda će vam i ponuditi ruku svoje kćeri. Sve misije su vremenski ograničene i eventualni neuspeh će vam malo usporiti napredovanje ka višem činu, te neko vreme nećete dobijati misije od guvernera. U ostalim gradovima možete posetiti gradske kuće (preteča opštine) u kojima možete uložiti novac u banku ili podići kredit (uz nisku kamatu, vezanu za švajcarski franak), kupiti građevinsku dozvolu ili jednostavno investirati u odbranu grada kupovinom topova i plaćanjem vojnika. Ovo poslednje se može veoma isplatiti jer podižete svoj rejting, a istovremeno štitite svoju imovinu od piratskih napada. A kakav bi to karipski gradić bio da nema svoju krčmu „Kod šepavog gusara“? U birtijama se možete kockati, unajmiti kapetana za brod, dobiti misije od pojedinaca ili neke važne informacije, poput mapa sa blagom. Naposletku, svaki grad ima i crkvu, u kojoj možete blagosiljati brod (za određenu sumu naravno, pa ni good ol` God ne radi za džabe) kako bi posada bila zadovoljna ili dati dobrovoljni prilog radi već pomenutog dizanja rejtinga.
Zanimljivo je da s` početka nemate ucrtan nijedan grad na karti, već ih sve morate sami pronaći (na disku sa igrom se nalazi i mapa u .pdf formatu koju možete u svakom trenutku konsultovati u vezi položaja gradova). Putovanja od grada do grada znaju da potraju, ali se mogu ubrzati. Dok ne steknete znatniju količinu zlata osuđeni ste na kupovinu/prodaju robe po gradovima, da bi kasnije mogli i da podižete građevine za proizvodnju robe, nova skladišta, smeštaj za vaše radnike ili bolnice, čija je jedina svrha veličanje vašeg lika u očima proste raje. Obratite pažnju da je za proizvodnju nekih vrsta robe potrebna određena količina neke druge robe (tako je recimo, za proizvodnju ribe potrebna so, a za proizvodnju soli je potrebno drvo). Deo igre oko trgovine će vam najverovatnije brzo dosaditi, ali postoji mogućnost pravljenja automatskih trgovačkih ruta koje će vam umnogome olakšati posao.

Tokom putešestvija po Karibima sretaćete različite brodove, od običnih trgovaca koji će samo gledati svoja posla, do krvoločnih pirata koji će bezglavo jurišati na vaše brodove i njihov tovar. Svaki brod možete presresti (ukoliko uspete da ga stignete) i eventualno napasti. Ukoliko krenete da napadate brodove vaše nacije ili nacija sa kojima niste u ratu, ubrzo ćete postati persona non grata u svom matičnom gradu. Takođe nije moguće uplovljavati u luke nacija sa kojima ste „na nož“, ali je uvek moguće ušunjati se radi brze posete krčmi. Borba brodova se odvija na posebnom ekranu. U svakom trenutku igru možete pauzirati, na miru izdati naređenja vašim brodovima, a potom nastaviti bitku. Jačina nekog broda se pre svega ogleda u broju topova, koji mogu upotrebljavati tri tipa đuladi: za uništavanje trupa, jedara ili posade. Za razliku od konkurencije, ovde u borbi učestvuju svi brodovi koji se nalaze u eskadri koja napada. Iako možete direktno upravljati samo jednim brodom, ostalima lako izdajete naređenja u kom pravcu da plove, kakvu municiju da koriste i koliku distancu da drže u odnosu na protivničko brodovlje. Kada neprijateljski brod „smekšate“ topovskim salvama sa distance, potrebno je približiti se i ukrcati se na njega i savladati preostalu posadu da bi brod postao vaš. Pljačkanje brodova i njihovo zauzimanje je vrlo unosan posao, te bi bilo poželjno da u vašoj floti imate bar jednu eskadru koja se bavi isključivo tim poslom.
Trgovinom, borbama i uspešnim završavanjem misija stičete iskustvo pomoću koga zavređujete činove. Sa svakim unapređenjem otkriće vam se nova informacija u vezi vaše davno izgubljene sestre, a potraga za njom i čini okosnicu radnje u igri.
Port Royale poseduje lepu 2D grafiku kombinovanu sa trodimenzionalnim modelima brodova. Zvuk i muzička podloga su zadovoljavajući, ali ipak siromašni, tako da posle izvesnog vremena dosade. Igra jeste zabavna, ali potrebno je dosta vremena uložiti u nju da biste postigli nekakav vidljiv napredak, tako da je preporučujem samo zaljubljenicima u žanr, a ostalim savetujem da quick fix zabave potraže na drugom mestu.

Šta nas čeka u februaru...

2009-01-28T20:13:00.010+01:00

Iako početkom godine obično vlada zatišje u svetu igara, ove 2009. godine to nije slučaj. Izdavači su se baš provrednili, pa nas u ovom mesecu čeka devet igara vrednih pažnje...

Prva igra je, takoreći, odmah iza ćoška. 3. februara izlazi Burnout Paradise: The Ultimate Box. To je ustvari re-release prošlogodišnjeg konzolnog rejsing hita Criterion Gamesa uz nekoliko novih dodataka, a značajan je po tome što će ovo biti prvi izlet Burnout serijala u PC igračke vode. Po mom mišljenju - konačno jedan dobar potez EA Gamesa.

http://burnout.ea.com

Nešto kasnije, 10. februara očekuje nas još jedan talas straha jer izlazi zvanični nastavak popularne horor pucačine: F.E.A.R. 2: Project Origin. Nakon dve prosečne ekspanzije, Monolith je ponovo uzeo stvar u svoje ruke tako da možemo očekivati atmosferu na nivou prvog dela.

http://www.whatisfear.com/

Dan kasnije, 11. februara, izlazi prva u nizu mini ekspanzija za 4X svemirsku strategiju Sins of the Solar Empires - Entrenchments.

http://www.sinsofasolarempire.com/

I dalje smo kod naših omiljenih indie izdavača, jer Stardock 17. februara konačno izbacuje umalo prežaljeni Demigod. Chris Taylor i njegov Gas Powered Games su se dobrano namučili dok nisu pronašli izdavača za ovaj hibrid real time strategije i akcionog RPG-a.

http://www.demigodthegame.com/

A zatim 19. februara još jedna RTS poslastica jer izlazi Warhammer 40k: Dawn of War 2. Ne sumnjam da će Relic i ovoga puta pogoditi pravo u centar, jer su prethodna igra i sve tri zvanične ekspanzije za istu, bile veoma dobro prihvaćene među igračima.

http://www.dawnofwar2.com

Istog dana i malo radosti za avanturiste, jer izlazi simpatična point & click avantura sa crtanom grafikom - Ceville. Igrač će imati priliku da vodi tri različita lika: okrutnog tiranina iz naslova igre, plemenitog viteza Amrosiusa i devojčicu po imenu Lilly. Kao i u većini ovakvih bajkovitih igara cilj je zaustaviti zlo koje se pojavilo u kraljevini.

http://www.ceville-game.com/en/

EA se baš provredneo ovog februara, pa tako dvadesetog adana ovog meseca izlazi i treća iteracija njihove zlate koke, igre The Sims. Nema sumnje da će trojka nastaviti tradiciju prethodnika u redovnom obitavanju na listama najprodavanijih igara, a tagline pod kojim EA gura ovu igru je - još više slobode!

http://thesims3.ea.com/

I opet EA, jer je 24. februar dan izlaska drugog Kuma, tj. igre The Godfather II. Nakon mlakog prijema prvog dela igre, programeri EA Gamesa će pokušati da se iskupe šireći igru na više gradova i uvodeći nekakav "revolucionarni" Don`s view, pomoću koga ćete lakše upravljati svojom kriminalnom imperijom.

http://godfather2.ea.com/

I za sam kraj najkraćeg meseca u godini nas očekuje Grand Ages: Rome, koji u podnaslovu nosi dobro poznat naslov Imperium Romanum 2. Bugarski Haemimont Games očigledno ne shvata da nas je do sada smorio sa svojim city building igrama rimske tematike, pa i dalje teraju po svom. Naravno, igra će proći kao i prethodni delovi - skoro nezapaženo.

http://www.grandages.com/en/

Virus vreba u kopirnici

2009-01-20T01:54:00.002+01:00

Redovno pravilo je da kada odnesem nešto u kopirnicu da se isplotuje (hvala Bogu da sam sa tim konačno završio), i posle ubodem kući flešić u lap iskoči upozorenje od NOD-a da je prenosni disk zaražen nekim virusom. Meni to ne predstavlja prevelik problem, zbog uredno ažuriranih antivirus i antispajver programa (NOD32 + Malwarebaytes), ali ume ponekad da se neka gadost i provuče.

Jeste da su tu kopirnice dosta krive, veliki procenat onih manjih nema ažuriranu zaštitu ili nema nikakav program te namene (čak ni one besplatne, tako da cena svakako ne predstavlja problem). Ali najveći stepen krivice nose, kako ih ja zovem, casual vlasnici računara, koji o njima uopšte ne vode računa. Koliko sam samo puta od ljudi iz okruženja čuo rečenicu: „Komp mi je pun virusa, boli me dupe!“, a posle par minuta: „E, da ti dam fleš da mi prebaciš one filmove.“. Pazi da nećeš. Cimeru sam u zadnjih mesec dana dva puta čistio komp od neke csrcs.exe gamadi koju su mu preneli ti likovi koji svoje zaražene flash memorije šetaju od kompa do kompa. `Ladno Windows nije hteo normalno da se ugasi, samo nestanu ikonice, ostane wallpaper i tako stoji... hard disk miruje i ništa se dešava. Pomaže jedino vađenje baterije. A pre neki dan sam nahvatao kod sebe još jedan virus, i to vrlo podmukao. Gad obitava isključivo na fleševima i sebe smešta u autorun meni, kao prvog na listi, maskirajući se iza nove ikonice žutog foldera (a ona prava se nalazi na dnu, pa ako imate pun fleš različitih stvari možda ni ne primetite da imate dve iste ikonice). Ako neko ne obrati pažnju već mahinalno klikne na tu prvu ikonu – zarazio je komp.

Zato je za rizične posete kopirnicama zakon flash memorija koja može da se zaključava. Imam jedan antikvarski primerak Kingstona od čitavih 16 MB slobodnog prostora koji ima bravicu, tj. lock/unlock slajder. Ali u današnje vreme hiperprodukcije, kada fleševi od 2 GB koštaju koliko i dva pića u centru, jednostavno nema mesta ekstravagancijama kakav je ovaj slajder. Oni skuplji fancy modeli imaju nešto slično, ali ko je lud da se toliko iskešira kad fleš istog kapaciteta može kupiti i za upola manje novca.

Hm, ovaj tekst je napisan namenski, da bi se neki ljudi iz mog okruženja pronašli u njemu i možda počeli da se malo odgovornije ponašaju prema svom kompjuteru. Posmatrajte održavanje kompjutera kao održavanje lične higijene. Da li bi vam možda bilo prijatno da smrdljivi dođete u društvo i primetite da vas svi izbegavaju i prave gadljive face kada im se približite. E pa ja se upravo tako osećam kada mi mašeš sa tvojim vašljivim prenosnim hard diskom ispred nosa!

Runes of Magic

2009-01-18T00:57:00.001+01:00

Sa broadband internetom očigledno neizbežno idu i MMORPG igre. I tako je prva stvar koju sam svukao sa neta bio klijent za Runes of Magic, besplatni klon mnogo poznatijeg WoW-a. Za igru sam čuo iz januarskog broja SK-a, gde je opisana u okviru rubrike „Prvi Utisci“, ali sam se na igranje iste odlučio pre svega zahvaljujući pozitivnim kritikama na SK Forumu. Trenutno se igra open beta, tako da finalni proizvod još uvek nije zaokružen (na svakih par dana ubacuje se novi sadržaj putem patcheva), ali je u svakom slučaju igriv. Možda će nekom zasmetati činjenica da je za sada dostupna samo human rasa. Klijent je „težak“ ~ 3.6 GB i preporučujem da ga skidate sa Rapidshare-a ili preko torrenta, jer su oficijelni mirrori često prebukirani i može doći do pucanja downloada (ovo znam i iz ličnog iskustva). Nakon skidanja klijenta očekuje vas još i oko 200-300 MB pečeva, koji će igru apdejtovati na trenutnu verziju (2.0.0.185 u trenutku dok pišem ovaj tekst).

Zahvaljujući ljudima sa foruma (pre svega Pattonu) dosta brzo sam upao u gild Balkanija koji okuplja igrače sa ovih naših prostora. Igra je zaista verna kopija Blizzard-ovog MMORPG-a, kako u sadržinskom, tako i u grafičkom pogledu. Neko bi možda rekao da je grafika ružna i da igra izgleda kao da je izašla 2005. godine, ali meni iskreno to ne smeta, čak sam namerno smanjio nivo detalja, da ne bih doživeo eventualna seckanja.

Nisam se primio na igru kao mlad majmun, ali mi je svakako trenutno zamenila offline igranje, tj. u onih 3-4 sata koliko dnevno odvojim za igranje pičim samo nju. To je verovatno što sam po ovom pitanju najgora njubčina, pa ne razumem pola stvari koje momci pričaju u guild chatu, tako da se uglavnom držim po strani i gledam svoja posla (tamanim bube, prasiće, vukove i ostalu sitnu gamad). Svakodnevni kvestovi koji se uzimaju sa oglasne table nisu baš preterano inspirativni: sakupi x repova, zatim y cipelica i tako u nedogled (ustvari i nije, jer ovi generički kvestovi imaju dnevni limit od 10 komada). Ni kvestovi koje uzimate od NPC-ova nistu ništa maštovitiji: uglavnom se sve svodi na šetanje od lika do lika, uz povremeno ubijanje nekog ili nečeg. Party raidove još nisam okusio, pa ne mogu da pričam o tome, mada je to uvek bio i najzanimljviji deo MMORPG iskustva.

Pored činjenice da je besplatna (za pravi novac se mogu kupiti dijamanti, koji vam omogućavaju neke kozmetičke izmene lika, ali i povećanje inventara koji je u free verziji ograničen na 60 slotova), igru od ostatka ponude razlikuje i dual class sistem. Kada sa svojom primarnom klasom dostignete 10. nivo, imate mogućnost da odaberete i sekundarnu klasu, sa kojom krećete od nule. Ovo vam daje vrlo zanimljive mogućnosti da kombinacijom Warriora i Magea dobijete neku varijantu BattleMagea, koji će pored sirove snage u borbi umeti da koristi i magije (čija jačina zavisi od nivoa na kom je sekundarna klasa).

Jedina zamerka koju sam pronašao je ta što autori igre pokušavaju da plutaju između dva suprotna sveta: istočnjačkog i zapadnjačkog poimanja RPG-a. Taborea (svet u kome se igra odvija) mnogo liči na svet WoW-a, ali po kome šetaju likovi koji kao da su izašli iz nekog jRPG-a (sobarica u vašoj kući, na slici levo).

I tako, kao po običaju uzeo sam tenka (kombinaciju Warrior/Knight) i za ova tri dana uspeo da stignem do 16. nivoa za primarnu, odnosno 10. za sekundarnu klasu. Trenutno sam naleteo na neke prilično zajebane sub bossove, koje očigledno neću moći sam da savladam, pa ću morati nekoga da cimam za pomoć. Ako se neko zainteresuje, neka skine klijent, napravi lika, pa se vidimo u Taborei;)

Stig`o ćumur!

2009-01-15T01:55:00.003+01:00

Dobro, nije baš ćumur, ali je stigao ADSL :) Posle nešto više od godinu dana ponovo mogu da uživam u blagodetima broadband internet konekcije. Hvala Aci za preporuku provajdera, ova dva dana radi perfektno. Pa mogu samo da kažem, nek` potraje i nek` se i dalje ubrzava :)

Dnevnik jednog menadžera - Crvena Zvezda

2009-01-13T02:23:00.002+01:00

Čekao sam novi patch da bih ljudski mogao da počnem da igram FM09. Krajem decembra prošle godine, pojavio se i taj 9.2.0 patch (200+ MB bez značajnijeg updatea baze igrača, momci u SI Games jesu debelo zasrali u vanilla verziji, samo da bi se pojavila na tržištu u vreme na koje su nas navikli tokom prethodnih godina). Sa prošlogodišnjim izdanjem menadžera nisam imao živaca da igram sa našim klubovima jer su se igrači vukli kao puževi po terenu. Srećom, to ovde više nije slučaj, pa sam između Nove godine i Božića uspeo da odigram jednu sezonu sa Zvezdom.

U početku sam imao dosta problema sa postavljanjem taktike, jer sam ja navikao da igram u poprilično ofanzivnoj 4-3-3 formaciji, što ovde nije davalo nikakve rezultate. Napadači su strašno oslabljeni jer se većina golova postiže šutevima van šesnaesterca, pa se neretko dešava da čak i štoperi tokom sezone upišu više pogodaka od klasičnih špiceva. To je automatski značilo ojačavanje sredine terena nauštrb napada, tako da sam na kraju ostao samo sa jednim igračem napred. Probao sam zaista dosta taktika, što svojih, što tuđih, i na kraju ostao pri Vitalijevoj 4-1-4-1 taktici, koja baš i nije preterano izdašna što se golova tiče, ali makar donosi rezultat.

Kao i uvek – prvo sam duboko zaronio u fudbalsku pijacu. Kao i uvek, naši velikani imaju gomilu precenjenih igrača koji ne znaju da igraju, ali se zato za njih mogu uzeti dobre pare. Prijatno iznenađenje je i neverovatno veliko interesovanje stranih klubova za igrače iz naše lige, te se lako može desiti da prodate igrače i po četvorostruko većim sumama od realne cene. Globalnu zamerku bih mogao uputiti neobjašnjivim fluktuacijama cena igrača. Naime, često će se dešavati da igrač koji vredi oko 250k najednom vredi preko miliona, da bi se nedelju-dve kasnije „vratio“ na svoju uobičajenu cenu. Da li je to posledica verzije koju igram ili ozbiljan bug – nemam pojma, ali ume da mi zasmeta.

Dakle, prvi korak po dolasku na kormilo kluba iz Ljutica Bogdana bio je da se oslobodim viška igrača i napravim mesta za daleko talentovanije južnoameričke igrače. Klub su napustili: Boban Bajković (GK, Rennais, 450k), Nikola Trajković (MRC, Al-Hilal, 1.5M), Ibrahima Gueye (DC, Elfsborg, 1M), Grzegorz Bronowicki (WBL, Crystal Palace, 2.5M), Saša Radivojević (GK, Panionios, 400k), Ivan Ranđelović (GK, Stoke, 750k), Vukašin Dević (DC, Nimes, 250k), Betoligar Misdongarde (FC, Verona, 750k), a u zimskom prelaznom roku još i Pavle Ninkov (WBR, OB, 900k). Pošto niko nije želeo da ih kupi, Branimir Subašić i Nikola Lazetić su otišli na pozajmicu u Buyuksehir, odnosno Ergotelis.

Zahvaljujući početnom budžetu od 3M i novcem od prodaje igrača (iako mi je dozvoljeno da koristim samo 60 % novca od transfera, zbog dugova kluba), doveo sam sledeća pojačanja: Emilio Zelaya (FC, Central, 1.2M), Alejandro Bernal (DM, Deportivo Cali, 160k), Nemanja Pejčinović (DC, Rad, 425k), Braynner Garcia (WBR, Bucaramanga, 375k), Celso Borges (AMC, Saprissa, 900k), Matej Rapnik (DC, Hearts, 1.5M), Lazar Popović (FC, Čukarički, 220k), Binya (DM, Benfica, 240k), Giorgi Makaridze (GK, Dinamo Tbilisi, 650k), Jose Raphael Alamo (GK, Jaguares, 1.9M), Jonathan Cristaldo (FC, Velez, 600k), Rene Mihelić (AMLC, Maribor, 140k), German Voboril (WBL, San Lorenzo, 1M), Nikola Komazec (AML, Hajduk Rodić MB, 450k), Jose Daniel Guerrero (AMR, Atlante, 40k), Marin Tomasov (AMC, Zadar, 250k) i još nekoliko igrača iz Afrike i Azije za male pare, koji će konkurisati za prvi tim tek u nekoj od sledećih sezona. Kao slobodni igrači stigli su i: Goran Gavrančić (DC), Akram Nashat (AMC) i Perica Ognjenović (AMR). U zimskom prelaznom roku sam kupio još par igrača: Haris Handžić (FC, Sarajevo, 500k) i Robert Lewandowski (FC, Lech, 1.3M).

Kao što rekoh, bilo je dosta problema prilikom traženja prave taktike, ali pre svega u pripremnom periodu, te sam sezonu odigrao gotovo perfektno – sa samo jednim porazom. Taj jedini poraz sam doživeo na samom kraju sezone, od Partizana i to na Marakani rezultatom 1:0. Ali sve to sam im naplatio bukvalno za tri dana kada se igrale finale Lav Kupa Srbije, u kojem sam ljute rivale glatko dobio 3:0 i okitio se duplom krunom. Odličan uspeh predstavlja i činjenica da sam „grobare“ ostavio čitavih 15 bodova na tabeli, kao i to da imam veoma mlad prvi tim, sa prosekom godina jedva preko 24. Ne planiram nikoga od bitnijih igrača da prodam, para ima dovoljno (naskupilo se oko 6M evra u transfer budžetu), ali više imam problema sa malim budžetom za plate igrača, pa ću morati ozbiljno da porazgovaram sa upravom po tom pitanju. Brine me i konkurencija, tj. nedostatak iste, jer su naši klubovi pravi rasadnici igrača za Evropu, a uopšte se ne pojačavaju. Samo Partizan je u ovoj sezoni prodao 5-6 solidnih igrača, a doveli su samo jedno pojačanje i to vrlo sumljivog kvaliteta.

Sasvim sam zadovoljan i rezultatima u Evropi, tačnije u UEFA Kupu. U predkvalifikacijama su pali slovenački Interblock (4:1 kod kuće i poraz 4:3 u gostima) i Club Brugge (1:1 u gostima i minimalna pobeda 1:0 kod kuće). U nastavku takmičenja sam dobio solidno jaku grupu: AC Milan, Deportivo, Everton i Austria Wien. Očekivao sam da dobijem dve utakmice kada sam domaćin (Everton i Austria), a na gostovanji sam bio ubeđen da nema šta da tražim. Međutim, prva utakmica protiv Deportiva me je u potpunosti demantovala jer sam izvukao 2:2 na Riazoru. Ipak me je Everton vrlo brzo vratio na zemlju sa glatkim porazom od 4:1 kod kuće. Na gostovanju u Milanu je bilo više nego očigledno da će „rosoneri“ biti pobednici ovog takmičenja – poraz istim rezultatom 4:1. U poslednjoj utakmici samo me je pobeda protiv Austrije iz Beča vodila dalje. Nije bilo preterano teško uz verne navijače – ovoga puta ja sam slavio rezultatom 4:1 i tako dočekao proleće u Evropi. Tamo me je čekala Aston Villa, protiv koje smo se lavovski borili, ali obe utakmice izgubili sa 1:0. Nadam se da će biti bolje u novoj sezoni, gde se nadam trećem mestu u grupi u LŠ i prezimljavanju u UEFA Kupu.

Dok ovo pišem već sam duboko zagazio u narednu sezonu i za sada sam zadovoljan kako stvari teku. To bi značilo da ćete skoro sigurno čitati i nastavak ove Zvezdine storije...

Ahoy, yer scurvy pirate!

2009-01-11T12:35:00.000+01:00

Happy New Year... Har, Har, Har! Izvadite iz fioke davno zaboravljene jolly roger zastave i poveze za oči, izvadite papagaja iz kaveza i posadite ga na desno rame, jer u ovu godinu ulazimo sa igrama o piratima (da ne kažem piratskim igrama), a premijerni opis zavređuje niko drugi do rodonačelnik „žanra“ – Sid Meier`s Pirates!

Kratko podsećanje na istorijat popularnih „Pirata“ i originalnu igru iz daleke 1987. godine u verziji za C64, koju su mogli da igraju samo srećnici koji su posedovali disketnu jedinicu za „debeljka“ (koja nije bila ništa manje „debela“ od kompjutera). Ja sam morao da čekam da dobijem Amigu da bih osetio čuveni istočni vetar na licu i miris Kariba. U međuvremenu se pojavila i nova verzija - Pirates Gold koja, iako je donosila mnoga unapređenja, nije dostigla slavu originala.

Gospodinu Meieru ovo očigledno nije bio dovoljno, pa je odlučio da još jednom revitalizuje popularne Pirate (kad već nije u stanju da smisli ništa originalno i novo). I tako je krajem 2003. godine svetlost dana ugledala nova igra, istog imena kao i original – Sid Meier`s Pirates!

Na početku bih hteo da istaknem da, ako nameravate da se upustite u ovu piratsku avanturu, OBAVEZNO instalirate patch 1.0.2, jer je u protivnom ugođaj igranja drastično smanjen zbog bagova i nedovršenosti vanilla verzije.

Za one koji eventualno nisu upoznati (ako takvi uopšte i postoje), prvo ćemo protrčati kroz osnovne postavke igre, pa ćemo se tek onda baciti na ono što novo izdanje čini posebnim. U pitanju je izvrsna open-ended akciona avantura u kojoj se nalazite u ulozi kapetana gusarskog broda sredinom XVII veka. Za razliku od ostalog ološa koji plovi Karipskim morem vaši motivi za gusarenje su časni - potraga za zlim markizom Montalbanom koji je ubio vaše roditelje, a ostatak vaše uže i šire familije bacio u lance.

Kao i do sada, igru počinjete izborom nacionalnosti, specijalne veštine i perioda u kome ćete jurcati za markizom i izgubljenom rodbinom. Iako se na prvi pogled čini da su Španci najbolji izbor zbog velikog broja gradova pod njihovom kontrolom, imajte u vidu da njihovi brodovi uvek nose najviše zlata (a i ima ih najviše) a španska kruna neće blagonaklono gledati na vaše piratske eskapade, pa je logičnije odabrati Engleze, Francuze ili Holanđane, koji vam potapanje španskog brodovlja neće uzeti za zlo (čak će vas i nagrađivati ukoliko su u ratu sa Španijom). Oko izbora specijalne veštine takođe nema puno mudrovanja. Ukoliko ne planirate da igrate na najtežem nivou (gde se pod obavezno uzima skill at fencing), odaberite skill at navigation, što će vam znatno ubrzati plovidbu sa zapada ka istoku (u smeru suprotnom od duvanja vetra). Za kraj ostaje izbor nivoa težine, od kojih su prva tri smešno laka, peti je skoro nemoguć za igranje zbog munjevite brzine protivnika prilikom mačevanja, pa se izbor praktično svodi na četvrti nivo težine – Rogue.

Grafički, igri se nema šta zameriti – GameBryo je još tada dokazao da savršeno odrađuje posao, jer je ova igra bila svojevrsni test poligon za Firaxis-ovu narednu igru, za četvrtu iteraciju Civilizacije. Jedino bih imao zamerke na pomalo infantilni izgled igre, jer ovi pirati izgledaju kao da su upravo izašli iz Diznijeve radionice, a i „golobradi dječarac“ koga vodite mi izgleda suviše „gajbrašovski“. Tom utisku svakako doprinosi i odsustvo dijaloga u animiranim sekvencama, likovi ovde komuniciraju nekakvim mumlanjem i mimikom, te vam se u prvi mah može učiniti da ste pokrenuli nekakvu novu verziju Teletabisa, a ne igru o krvolocima sa Kariba.

Iako se radi o maltene preslikanoj originalnoj verziji, sitnih novih detalja ima na pretek. Kao prvo, gradovi više nisu jedina mesta od značaja na mapi sveta. Sada su tu i piratska skrovišta (možete nahuškati lokalne pirate da napadnu obližnji grad i tako smekšaju odbranu, olakšavajući vam posao kada napadnete posle njih), indijanska sela (važi ista priča kao za pirate) i jezuitske misije (možete dobiti korisne informacije o zlikovcima koji znaju nešto o vašim izgubljenim rođacima, ili čak aboliciju kod Španaca). Ubačene su tri nove mini-igre: šunjanje u grad, napad na grad i ples sa guvernerskim ćerkama.

Prva je i najgluplja: ako želite da se ušunjate u neprijateljski grad, morate provesti vašeg lika kroz lavirint ulica, a da vas pritom ne primete stražari koji se šetaju unaokolo. Ukoliko vas uhvate ne gine vam zatvor na nekoliko meseci. Napad na grad je izveden u vidu potezne strategije – bojno polje je izdeljeno na pravougaonike, igra se po turn-ovima, na raspolaganju vam je nekoliko grupica vojnika (obični gusari za melee napade i bukaniri sa musketama) i cilj je uništiti protivničku odbranu. Pravilnim strateškim pristupom i upotrebom okolnog terena u svoju korist (džungla, nadvišenja) u beg možete nagnati i brojčano nadmoćnijeg oponenta.

Eh, te žene. Nekada je bilo dovoljno da sa par ordenja prošetate guvernerskom vilom, i njihove zgodne ćerkice bi vam se prosto bacale u naručje, ali ove današnje više ne padaju na te fore. Osvajanje ženskih srca plesom se pokazalo kao izvor velikih frustracija. Oduvek sam mrzeo one igrice u kojima treba da pritisnete pravi taster u pravo vreme, a ovo je baš jedna od njih. Dok plešete, mlade gospođice će vam rukom pokazati sledeći plesni korak, a vi ga morate izvesti u tačno određenom trenutku. Ukoliko vam to ne pođe za rukom/nogom više puta u toku plesa izvisićete i za slušanje masnih tračeva, ali i za eventualni brak. Što je ćerka atraktivnija biće i teže impresionirati je, ali je dodatno cimanje svakako vredno truda, jer osim što vam zgodna žena povećava finalni skor od njih ćete saznati i lokaciju izgubljenog grada Inka, koji u sebi krije ogromno bogatstvo. Srećom, plesni koraci se ređaju šematski, te će vam biti nešto lakše da ih popamitite i uhodate se, a i plesne cipelke na koje možete naleteti kod neznanca u krčmi će vam ovaj deo igre učiniti dosta lakšim.

Kad smo već kod misterioznog neznanca u krčmi, napomena da je on u ovoj igri proširio dijapazon svojih usluga. Osim informacija o gradovima koje je posetio ili delova mapa zakopanog blaga, kod njega sada možete kupiti i raznorazne predmete koji vam olakšavaju igranje. Pa se tako možete opremiti boljim, odnosno bržim, mačem, poklonima kojima ćete očarati odabranicu svoga srca, anti age kremama sa Q10 faktorom za dubinsko uklanjanje bora, koje će vam povratiti mladalački izgled i tako još malo prolongirati neizbežnu penziju, kalauze koji otvaraju vrata tamnice ukoliko se nađete u zarobljeništvu, ikone kojima ćete impresionirati sveštenike u misijama ili nekim relikvijama koji isti efekat imaju na indijanske poglavice.

Igra je u globalu previše lagana. U plavetnilu Kariba vi sami odlučujete koga ćete napasti, a koga ne. Čak i kada vašu oslabljenu i prethodnim borbama izmrcvarenu posadu napadne lovac na pirate ne morate da uđete u fight – protivnički brod će ispaliti nekoliko plotuna, koji vam nanose minimalnu štetu, a vama je dovoljno da jedra okrenete u drugom pravcu, te će ovaj vrlo brzo odustati od potere. A i sama borba je laka, pre svega zbog nezainteresovanosti AI-a. Neki protivnici će u stilu kamikaza naletati na vas, čak i kada su znatno slabiji, dok će se oni jači ponekad beznadežno vrteti u krug, dok i vi sa sigurne distance zasipate đuladima. Postoje tri tipa municije: klasična đulad koja uništava trup broda (a sa tim i topove) i dovodi do potonuća, đulad povezana lancima koja služi za cepanje jedara i onemogućavanje bega i nekakva šrapnelska đulad koja služi za satiranje žive sile. Šteta što je i dalje zadržan sistem borbi „jedan na jedan“, moglu da se ugledaju na bitke u igri Port Royale gde učestvuju svi brodovi koje vi i vaš protivnik imate u floti.

Kada se tokom bitke brodovi suviše približe jedan drugom, vaši pirati će jurnuti na palubu protivničkog broda, a vi ćete morati da se okušate u duelu sa kapetanom broda. Mali savet – uvek koristite thrust udarac, jer se izvodi dosta brže od preostala dva, što bi značilo da ćete u većini slučajeva vi udariti protivnika ili će on eventualno blokirati udarac. Ova taktika ne pali na najtežem nivou, niti kod duela sa mrskim markizom Montalbanom. Dosta je olakšana i potraga za zakopanim blagom i izgubljenim članovima porodice pomoću fragmenata mape. Na mapi sada ima mnogo orijentira (indijanski totem, napuštena kolibica, gejzir) koji će vam pomoći prilikom lutanja po kopnu.

Ono što je ipak najbitnije – igra i dalje poseduje onaj dobro poznati „samo još ovaj krug“ osećaj. Ovde ćete imati slične izgovore: „samo još ovaj brod da potopim“, „samo još da otplovim do Havane“, „e, još ovog Reymonda da nahvatam i idem na spavanje“ i tako ubrzo shvatite da je već svanulo i GSP počeo da radi. Pa ipak, nije preporučljivo predozirati se ovom igrom, prvenstveno zbog njene repetitivnosti, te je najpametnije konzumirati je jednom, eventualno dva puta godišnje, kada će vam doneti nekoliko popodneva zagarantovane zabave.

Grand Theft Auto Advance

2008-12-29T00:21:00.003+01:00

Iz sveopšte strke i zbrke oko izlaska zvanično četvrtog dela GTA za PC zaključio sam da nema šanse da ja to poteram na svom laptopu, a sve i da mogu – iskreno nešto mi se i ne igra, dok čitam sve te probleme koje ljudi imaju sa instalacijom, pokretanjem, nestajanjem tekstura. Hell, čak sam i SP3 nabacio u okviru priprema za ovu igru, ali neka, ima dana za megdana. I prethodne nastavke sam igrao sa zakašnjenjem od 6-12 meseci (jedino je Vice City odigran na vreme). I za San Andreas su svuda pričali da neće raditi na GF2, pa je ipak radio. A u to doba (zima 2005/06) još nisam imao DVD čitač, pa sam morao hard disk da nosim kod Mladena da preko njegovog, friško pazarenog, Pioneera instaliram igru :)

I tako jutros, besciljno lutajući nekim holandskim GTA sajtom, naleteh na podatak da ova franšiza postoji i u verziji za Game Boy Advance, Nintendovu džepnu konzolu. Brzo sam skinuo Grand Theft Auto Advance (negde oko 5.7 MB) i zavrteo je na emulatoru. Dobio sam ono što sam i očekivao – klona GTA dvojke, tj. 2D igru sa pogledom iz ptičje perspektive. Grafički veoma podseća na dvojku samo je daleko više izražena pikselizacija, zbog male rezolucije GBA ekrana. Radnja se kao i u trojci odvija u Liberty City-ju, ali nema nikakvih dodirnih tačaka sa trojkom (iako je igra izašla krajem 2004. predstavlja prequel trojci). Grad je podeljen na dobro nam poznate delove (Red Light District, Hepburn Heights, Portland View), ali uopšte ne liči na Liberty City iz trećeg nastavka igre. Glavni lik je izvesni Mike, koji sa svojim pajtosom odlučuje da odradi još par poslića za mafiju, a zatim se zaputi u neke lepše krajeve. Ali tokom jedne misije, vaš ortak Vinnie gine u eksploziji kola sve sa zajedničkim novcem. Mike se zaklinje da će osvetiti njegovu smrt i kreće za potragu za ubicama. Ali, tokom igre saznajete da je Vinnie iscenirao svoju smrt, pa Mike menja objekat svoje kletve i ponovo kreće u potragu, ali ovoga puta za svojim starim partnerom. Stari znanci su tu: 8-Ball (saznaćete kako je završio u buvari), zatim vođa Yardie bande – King Courtney, a i ostale bande su tu, pre svih Jakuze na čelu sa Asukom i Kolumbijci. Ništa bez sitnih poslića – gašenje požara, prevoz povređenih do bolnice, vigilante misije sa policijskim kolima, unique skokovi, potraga za skrivenim paketićima. I mnogi automobili su tu, predstavljeni svojim 2D varijantama. Nažalost, zbog memorijskih limita, nema ništa od prepoznatljivih radio stanica, a i sam zvuk/muzika je jedna od slabijih strana igre.

Iskreno navikao sam da u dvojci kolima upravljam preko tastature, ali mogu reći da je sa džojpedom još zanimljivije. Sistem kontrole može biti malo konfuzan za one koji se ranije nisu sretali sa sličnim. Držeći taster A, vozilo ubrzava, tj. dodajete gas, a pomoću analogne palice upravljate vozilom, tj. skrećete levi i desno u krivinama. Ovakav način kontrole me podsetio na neke Amiga racing igre sa pogledom odozgo (All Terrain Racing mi prvo pada na pamet), pa mi i nije bilo mnogo teško da se priviknem na njega. Dosta teže mi ide puškaranje sa protivnicima dok idem pešice, jer još uvek nisam ovladao pucanjem uz strejfovanje, a to je neizbežno ako vas napadne više negativaca odjednom. Prešao sam 5-6 misija, zasad mi deluje slatko i simpatično uprkos svim ograničenjima koje 2D prikaz donosi. Zanimljivo je da je ovo i jedina GTA igra na čijem razvoju nije učestvovao veliki Rockstar (formerly known as DMA Design). Sve u svemu Grand Theft Auto Advance je rezultat cross breeda između drugog i trećeg nastavka franšize, pri čemu je DNK nove igre nasledio pogled i izvođenje od dvojke, ali i mnoge featurese viđene u trojci i kasnijim 3D nastavcima. Eto meni zabave dok se ne smilujem da uzmem GTA IV, ili bar još jednom obrnem Vice City, na šta sam se opasno nameračio;)

Deeper Underground

2008-12-27T21:06:00.003+01:00

Glavešinama u EA nije trebalo mnogo da shvate da su, posle više godina skakutanja sa koncepcije na koncepciju, sa prethodnim NFS nastavkom pogodili bullseye. Zato uopšte nije bilo neočekivano što su sledećeg novembra pored naslova Underground dopisali dvojku. Bigger, better, faster bio je moto kog su se pridržavali u razvojnom timu u Vankuveru.

Gorepomenuti momci su zaista svojski zasukali rukave pri izradi ovog naslova, te bi se moglo reći da sada Underground izgleda kako je trebalo da izgleda. Najbombastičniji feature drugog dela je free roam, tj. potpuna sloboda kretanja vozilom po mapi, kao što smo imali prilike da vidimo u GTA serijalu. To faktički znači da više nema izbora trka iz menija, već je svaka od njih obeležena ikonicom na mapi i potrebno je uključiti GPS sistem i dovesti se do iste. Ovo bi možda bilo dosta zanimljivije da tokom te vožnje ima nešto da se radi (doduše, može se desiti da vam neki octane addict poput vas, uputi izazov u vidu kratke trke u kojoj nema tačno definisane putanje, već je cilj što više ostaviti protivnika iza sebe), ali ovako će vas posle desete vožnje malo i smoriti. Treba li pomenuti da se trke i dalje odvijaju pod okriljem noći (pa kakav je to undeground ako nije mračan), a od policije ni traga ni glasa i ovoga puta.

Priča opet nudi „brilijantan“ zaplet: nakon što ste najebali u prethodnom delu, pokunjeni odlazite u novi grad Bayview, da bi od nule ponovo izgradili svoju reputaciju nedodirljivog vozača. U tome će vam svesrdno pomoći Samanthina prijateljica Rachel, koji impersonira zanosna Brooke Burke (ovo je po meni najbolji feature nastavka).

Bayview je znatno veći i raskošniji od grada u prethodnom nastavku, pre svega zbog činjenice što ga sada nesmetano možete istraživati vozikajući se po mapi. Grad je podeljen u nekoliko oblasti koje ćete vremenom otključavati, a svakako je najzanimljiviji deo u brdima iznad grada gde će se trke odvijati po uskim serpentinama. Pored circuit, sprint, drag i drift trka sa kojima smo se sreli i u prethodnom nastavku ovde srećemo još dve vrste trka: Street X i Underground Racing League (URL). Street X su trke na malim poligonima koje bi bila sušta suprotnost drift trkama, jer je ovde potrebno izbegavati zanošenje i što više seći krivine. Pobednik je onaj koji prvi završi naznačeni broj krugova, a onemogućena je upotreba nitro pogona. URL predstavlja niz turnira koji se ilegalno organizuju na pravim trkačkim stazama ili na pistama aerodroma. Jedan turnir se sastoji iz više trka koje se boduju, a pobednik turnira je vozač koji sakupi najviše bodova (što bi značilo da je teoretski moguće osvojiti turnir bez ijedne pobede u pojedinačnim trkama). Da bi se uopšte kvalifikovali za ovakav turnir potrebno je potpisati ugovor sa sponzorom i ispuniti njegove uslove (pobede na tzv. sponzorskim trkama). Posebna poslastica (a meni i izvor neprestanih glavobolja) su mountain driftdrift poene) mogu predstavljati pravu noćnu moru, ukoliko niste vični driftingu. staze, koje predstavljaju spust driftovanjem sa vrha brda do podnožja sistemom serpentina. Uska staza, kombinovana sa prisustvom okolnog saobraćaja (a bilo kakvim kontaktom gubite

Ako ste mislili da je prethodna igra bila previše fokusirana na fino lickanje vašeg četvorotočkaša, onda će vas NFSU2 ostaviti bez teksta, jer po tom pitanju šije prethodnika za bar dve dužine. Tuning perverzijama nema kraja, pa je sada moguće aranžirati i gepek vašeg ljubimca, stavljajući u njega ozvučenje, kanistere sa azotnim oksidom i raznorazne displeje (što Xibit redovno radi u Pimp my Ride emisijama). Posebna navlaka za hip-hop generaciju je i ugradnja hidrauličnog sistema, pa će vaš auto će „đipati“ kao u spotovima Snoop Dogga. Ugradnja novih delova sada se vrši u radnjama razbacanim po gradu koje nisu označene na mapi, pa njihovo pronalaženje predstavlja dodatni izazov u igri. Povrh svega radnje su usko specijalizovane, tako da ćete u jednima dodavati nove delove, u drugima farbati automobil, a u trećim dodavati neke specijalne delove poput pomenutog stereo sistema ili onih cool vrata koja se otvaraju na gore. Korak dalje u personfikaciji klinaca sa bling bling crncima sa zlatnim protezama e uvođenje potpuno nove klase automobila – SUV klase tj. džipova. Hummer H2, Lincoln Navigator i Chevrolet Escalade kao da su upravo izašli iz pomenutih spotova, a po meni ovo je i najbezvredniji dodatak igri, jer su džipovi previše tromi, slabo reaguju na gas i uopšte nije uživanje voziti se njima.

Ono što bih posebno istakao, jeste da ova igra jedina poseduje mogućnost određivanja težine. Tu su easy, normal i hard pa će svako moći konfigurisati igru prema svom ukusu. Ovo je definitivno nešto što nedostaje svim novim izdanjima NFS-a, koja pate od hroničnog nedostatka izazova usled preterane lakoće igre. A i meni je dosta značilo jer sam sve mountain drift trke mogao preći na easy. Bitno je i da se težina može menjati tokom same igre, pa ako se „zakucate“ na nekoj stazi, možete probati sa privremenim obaranjem težine na niži nivo.

Mehanika igre nije uopšte promenjena, te se opet sve svodi na arkadno jurcanje po blještavom asfaltu. Pošto se noviji NFS nastavci prosto utrkuju koji će biti odvratniji, nema razloga na mali povratak u prošlost da bi se podsetili kako se to nekada radilo. Na svu sreću, NFS sa ovom igrom još nije doživeo svoj vrhunac, to će se desiti sa sledećim nastavkom – Most Wanted, nakon koga je serijal opasno krenuo silaznom putanjom, da bi sa prošlomesečnim izdanjem konačno dospeo u beton ligu, nakon čega je i megalomanski EA počeo da preispituje razloge njegovog postojanja.

The Witcher

2008-12-22T21:16:00.003+01:00

Moglo bi se reći da mi je RPG omiljeni žanr. No, kako su u pitanju igre u koje treba uložiti dosta truda i vremena da bi se privele kraju, u poslednje vreme ih sve manje igram. Imam već nekoliko zanimljivih naslova „na čekanju“, neke sam počeo da igram, a onda usled nedostatka vremena morao da prekinem, a sada mi je mrsko da nastavim da igram. Retke su igre koje od vas ne zahtevaju višenedeljnu predanost i odluke tipa da li nositi chain mail +2 ili full plate +1, a zauzvrat nudi osećaj igranja punokrvnog RPG-a. Dobrodošli u svet Witchera – marginalizovane kaste lovaca na čudovišta.

Poljski programeri pređoše pozamašan put od sastavljanja fuš igara za Amigu do ovog remek dela, nastalog po romanima malo poznatog poljskog pisca Andrzeja Sapkowskog. Iza ove igre stoji CD Projekt (licencirali su BioWare-ov Aurora endžin iz NWN2), u poljskim krugovima poznat po prevođenju mnogih RPG klasika na poljski jezik, mada su se od letos malo obezobrazili jer su počeli i da se bave online prodajom bajatih naslova (Good Old Games) i tako pokušaju da uzmu još koji evro. Ali da nije sve u novcu svedoči i lep gest da svi kupci originalne igre mogu besplatno skinuti Enhanced Edition, koji se pojavio pre par meseci.

Pre svega, hteo bih da istaknem osobine koje Geraltove avanture razlikuju od uobičajenih igara ovog žanra. Ono što najviše bode oči je odsustvo kreiranja lika i izbora klasa. Ipak, pravilnom distribucijom bronzanih, srebrnih i zlatnih talenata (koji su ovde ekvivalent iskustvenih poena) Geralta možete povesti putem klasičnog fightera ili pak maga, u zavisnosti od toga da li se fokusirate na korišćenje mača, odnosno magije tokom borbe. Kad smo već kod toga, osvrnimo se i na sistem borbe, koji je akciono orijen tisan, te će za neke predstavljati otkrovljenje, a za druge potpuno razočarenje. Postoje tri stila borbe: quick, heavy i group, u zavisnosti od vrste i broja protivnika sa kojima se borite. Udarce izvodite prostim kliktanjem miša, s tim da pravovremenim kliktanjem povezujete combo udarce koji nanose daleko više štete protivnicima. Zatim dolazimo do opreme, koja je oduvek bila zaštitni znak ovog žanra i poput šargarepe na štapu vas terala na istraživanje, ne bi li pronašli bolji buzdovan, koplje, oklop ili čarobni štapić. Ovde toga nema. Mač će biti vaše primarno i jedino oružje (steel sword za baktanje sa humanoidnim protivnicima, odnosno silver sword za ostatak bestiarijuma), dok su sekire i par bodeža čista kozmetika i potpuno su beskorisni u poređenju sa pomenutim mačevima. Zaboravite i na skupljanje loota sa palih neprijatelja – oružje se ne može smeštati u inventar, već za to postoje jasno definisani slotovi. Daleko od toga da su lešine protivnika beskorisne, to nas dovodi do još jedne zanimljivosti u igri – alhemije. Witcheri su nadaleko poznati po svojim napicima koji im privremeno daju natrprirodne moći, te ćete dobar deo igre provesti sakupljajući sastojke (sa pobijenih zverčica ili lokalne flore) i mućkajući raznorazne napitke, koji će vam obnoviti energiju, omogućiti da vidite u mraku ili dati određeni boost tokom borbe. Za razliku od većine igara u kojima napici imaju instant efekat (npr. momentalno vam dodaju +20 HP-a), oni ovde imaju znatno sporije, ali i dugotrajnije dejstvo, što svakako treba uzeti u obzir prilikom konzumacije. Druga stvar o kojoj treba razmišljati je intoksikacija. Naime, mnogi od napitaka su jako toksični, te ako Geralt u kratkom roku popije previše hemije – postaće „pijan“. Pogled će se zamutiti, pokreti će biti jako usporeni i neprecizni, a najbolji lekovi za mamurluk su good night sleep i rasol (koji je ovde predstavljen u vidu napitka koji nivo trovanja vraća na nulu).

Ono što ovu igru stavlja rame uz rame sa RPG klasicima je priča. Priča koja savršeno povezuje klasičan srednjevekovni setting sa dnevnopolitičkim temama današnjice je nešto što se zaista retko sreće. Spletkarenje u visokim krugovima, veliki uticajni trgovci koji istiskuju manje sa tržišta, dugogodišnja getoizacija vilovnjaka i patuljaka koja će konačno rezultovati stvaranjem pokreta otpora i masovnom pobunom u čijem ćete se centru naći upravo vi. Takođe, jedna od retkih igara u kojoj je teško razlučiti da li igrate kao dobrica ili kao zloća. U dijalozima ne dobijate kristalno jasnu sliku posledica vaših odluka (drugim rečima nećete naleteti na dijaloge tipa help the peasant/kill the peasant), već će vas neke od njih „proganjati“ kroz maltene celu igru pomažući ili odmažući vam u pojedinim trenucima. Sledeća stvar koja zaslužuje čistu desetku je muzika. Ne sećam se kada sam poslednji put čuo nešto tako dobro, a da uz to savršeno pasuje uz atmosferu (recimo da je muzika poljskih autora stala rame uz rame sa orkestracijama Jeremy Soulea iz Morrowinda).

Ova igre je dobila mature status zbog dve stvari. Prva je dosta česta upotreba psovki (mada su komentari „shit baby“ primereniji nekom badass gangsta wannabe nigga from da hood nego srednjevekovnom lovcu na čudovišta), a druga su tzv. sex cards, sličice koje ćete dobiti kao nagradu za šarmiranje i ovaj, zadovoljavanje dama na koje ćete naići tokom svojih putešestvija. Mogu reći da je Geralt magnet za žene, a regular sex machine, tako da će se u njegovoj postelji naći seljančice, veštice, elfice, drijade, ulične kurve, vampirice, ali i polu-boginje. Karte su potpuno beskorisne i vaše avanture ispod čaršafa vam, osim u retkim slučajevima, neće pomoći u završavanju questova, ali sve to dodatno doprinosi uživanjavanju igrača u ulogu Geralta, a samim tim i u igru. Naravno da je „puritanska“ Amerika imala zamerke na ovaj segment igre, te su za njihovo tržište pomenute slike doterane da bi bile u saglasnosti sa važećim standardima. Ne daj Bože da tinejdžer vidi sisu od drijade, pa to bi imalo dalekosežne posledice na formiranje njegove psihe. Dryad boobies – no go, war in Iraq – go, go, go!

Naravno da Witcher nije bez mana. Iako je igra grafički prosto brilijantna, neshvatljivo je da postoji svega 6-7 tipova NPC-ova, te će mnogi od njih likom ponavljati. Drugi, mnogo veći problem igre, je njena težina, tj. odsustvo iste. Paradoksalno, najteži delovi igre su prolog i prvo poglavlje, tj. period dok ne dobijete obe vrste mača. Igru sam igrao na normal težini (jer tako igram sve igre, smatram da bi po defaultu igra trebalo da bude najbolje izbalansirana) i „težina“ je zaista smešna. Dobar deo vremena sam proveo očekujući neki komplikovan boss fight, ali toga nije bilo. Vrhunac je čudovište nalik na oktopoda pred sam kraj igre, koje nije uspelo nijednom da me okrzne, što bi se reklo napravio sam flawless victory. Jedini izuzetak je kikimore queen, ali nju je nemoguće ubiti na klasičan način, već treba pribeći jednom triku. Borba sa regularnim creepovima će vas takođe brzo smoriti. U redu je da relativno slabe drownere srećete na svakom drugom koraku u drugom poglavlju igre, ali kada na potpuno iste spodobe naletite i u petom poglavlju, jednostavno neće biti vredni vađenja mača iz korica i više ćete se truditi da ih zaobiđete i izbegnete. Levelovanje protivnika se još u Oblivionu pokazalo kao loše rešenje, ali mogla se bar upotrebiti neka druga, jača vrsta beštija ili stari trik sa protivnicima druge boje, koji su nešto jači od standardnih. Mnogi imaju zamerke na kvalitet glasovnih talenata, mada sam ja po tom pitanju potpuno indeferentan, priča je toliko imerzivna da nisam preterno obraćao pažnju na kvalitet razgovora između Geralta, Triss ili Shani, već na njihov ishod. Igra se proteže kroz pet poglavlja, plus prolog (koji u suštini predstavlja poduži tutorijal) i epilog. Za moj ukus igra je ipak prekratka, tj. radnja je strašno zbrzana pred sam kraj, što se može primetiti i po skoro potpunom odsustvu komplikovanijih sporednih questova u petom poglavlju i uglavnom je fokusirana na privođenje kraju questova koji se provlače kroz celu igru.

Kada se, par meseci nakon prelaska igre, hladne glave sumiraju utisci, primetićete da ste Witcher-ove sitne mane potisnuli u teško dokučiv deo mozga, a da vam je u sećanju ostalo samo ono što zaista valja u ovoj igri. Sa te distance moja ocena bi bila jedna solidna devetka, mada bih joj odmah po završetku dao nešto slabiju ocenu, pre svega zbog činjenice da je tako dobra zabava ipak suviše kratko trajala. Što se eventalnih nastavaka tiče, CD Projekt je najavio konzolnu verziju za jesen godine koja je pred nama, a za dalje videćemo... Bila bi prava šteta da se Geraltove avanture zaustave na ovome.

Emulacija: Amiga CD32

2008-12-20T00:09:00.004+01:00

Commodore je već uveliko grcao u dugovima kada je pokušao da zaigra na svoju poslednju kartu – pokušaj tranzicije Amiga brenda sa kućnih računara u konzolne vode. Rezultat je bio više nego zadovoljavajuć Amiga CD32 konzola je, kada se pojavila krajem 1993. godine, bila prva 32-bitna konzola, a uz to je koristila kompakt diskove kao medije. U suštini ispod ove crne fancy maske nalazila se dobra stara Motorola 68020 uz AGA chipset, 1 MB ROM-a (u kome je bio smešten AmigaOS 3.1) + 2 GB chip RAM-a, upotpunjeno već pomenutim dvobrzinskim CD drajvom. Konzola je odlično radila ono za šta je bila namenjena, tj. igranje igara, mada ste uz par eksternih dodataka mogli da je pretvorite u potpuno funkcionalnu Amigu 1200. Iako je naišla na veoma veliki odziv u Evropi (koja je tada još uvek bila malo podozriva prema konzolnim velikanima sa Istoka), to nije pomoglo da se Commodore izvuče iz „čabra“, te je njena proizvodnja obustavljena nakon nepunih godinu dana.

Ta činjenica ne bi smela da nas omete u uživanju u blagodetima ove konzole. Šta nam je sve potrebno za emulaciju ovog parčeta Amiga hardvera? Kao prvo, emulator za sve Amiga računare – WinUAE. Drugo potrebna su vam još i dva kickstart ROM fajla i to: 3.1 rev 40.60 i CD32 Extended-ROM rev 40.60. Potrebno je još samo skinuti ovaj konfiguracioni fajl u kome se nalaze unapred setovana sva podešavanja, na vama je samo da iz emulatora učitate ovaj fajl, označite putanje do mesta na kome ste pohranili gorepomenute ROM fajlove i potom startujete željenu igru.

Što se igara tiče ponuda je prilično široka. Neke igre (što je bio vrlo redak slučaj) su pravljene isključivo za CD32, mada su se mogle igrati i na AGA chipsetu ukoliko ste imali CD uređaj. Najpoznatiji primer takve igre je Microcosm (igra je inspirisana istoimenim filmom). Umesto da developeri krenu ovim putem i naprave nove igre ekskluzivno za ovu konzolu, oni su se odlučili za daleko lakši način – recikliranje starih naslova. Pokupili su svoje starije igre za A500 ili A1200, dodali im FMV intro, gomilu nove kvalitetnije muzike i onda ih prebacili na CD medij. Neki su čak bili toliko bezobrazni da su ponovo izdavali nepromenjene igre, jedina razlika bila je medij na kome igra dolazi. Možda i u ovome leži jedan od razloga propasti CD32 – nepostojanje kvalitetne baze naslova. Gde se ove igre mogu naći? Fenomenalni Team17 na svom sajtu nudi tri CD32 izdanja za download: Alien Breed Tower Assault, Super Stardust i Worms. U pitanju su .iso imidži, veličine ~ 100MB, tj. to su unapređene verzije kojima je dodata nova muzika.

Solidna kolekcija CD32 naslova se može naći na ovom sajtu, ali tu preovlađuju produkti bezobrazluka ondašnjih izdavača, oličeni u imidžima veličine do 10MB. Prednost ovih naslova bila bi da ne morate da balansirate sa menjanjem virtualnih disketa ili da se zezate sa instalacijom igre na virtualni hard disk. Sve lepo radi out of the box.

Football Manager - Atributi

2008-12-18T00:23:00.003+01:00

Recimo da bih ovim postom započeo mini seriju tutorijala za Football Manager. U današnjem tutorijalu će biti objašnjeni svi atributi jednog igrača koji se mogu podeliti u tri kategorije (tehnički, mentalni i fizički), dok golmani imaju i neke druge, samo njima svojstvene, atribute. U drugom delu su dati atributi koji odlikuju određene pozicije u timu. Pod ključnim atributima se smatraju oni u kojima bi igrač na toj poziciji obavezno morao da ima visoke statistike, dok su bitni atributi takođe važni, ali se toleriše ako neki od njih ima i nešto niže ocene.

Ovaj tutorijal u .pdf formatu možete skinuti sa ovog linka.

Fizički atributi:

Acceleration – ubrzanje - pokazuje koliko je igraču potrebno da postigne maksimalnu brzinu trčanja;
Agility – spretnost – pokazuje kako se igrač snalazi u manevrima na malom prostoru, sa loptom ili bez nje;
Balance – ravnoteža – pokazuje koliko je igrač spreman da izdrži duel sa protivničkim igračem;
Jumping – skakanje – pokazuje koliko visoko igrač može da skoči;
Natural Fitness – fizička sprema – pokazuje koliko brzo igrač može da povrati kondiciju nakon meča;
Pace – brzina – pokazuje koliko brzo igrač može da trči;
Stamina – izdržljivost – pokazuje koliko igrač može da se potroši na terenu, a da previše ne istroši svoju kondiciju;
Strenght – fizička snaga – pokazuje koliko je igrač jak da izdrži duel sa protivničkim igračem;

Mentalni atributi:

Aggresion – srčanost – pokazuje želju igrača da „izgori“ na terenu, da se bori za svaku loptu, igrači sa visokom ocenom takođe su skloni pravljenju većeg broja prekršaja;
Anticipation – „čitanje“ protivnika – pokazuje koliko je igrač inteligentan da „pročita“ šta će protivnički igrač pokušati da uradi sa loptom;
Bravery – hrabrost – pokazuje spremnost igrača da ulazi u teške duele bez puno filozofiranja, tj. da postavi glavu tamo gde neko ne bi ni nogu postavio;
Composure – hladnokrvnost – pokazuje koliko je igrač sposoban da igra „hladne glave“, tj. koliko dobro se snalazi u tzv. stopostotnim šansama ili tokom odlučnih „jedan na jedan“ duela u odbrani;
Concentration – koncentracija – pokazuje sposobnost igrača da se što bolje koncentriše na samu igru, igrači sa niskom ocenom su skloni činjenju grešaka, često u odsudnim trenucima;
Creativity – kreativnost – pokazuje sposobnost igrača da se snađe u gotovo bezizlaznoj situaciji, da iznađe neočekivano rešenje i eventualno iz takve situacije stvori priliku za pogodak;
Decisions – odlučnost – pokazuje sposobnost igrača da proceni situaciju na terenu i brzo donese odluku šta činiti;
Determination – rešenost – pokazuje koliko je igrač spreman da se bori do poslednjeg minuta utakmice, igrači sa visokom ocenom će se maksimalno zalagati na terenu, bez obzira da li vodite ili gubite sa nekoliko golova razlike;
Flair – osećaj za prostor – pokazuje koliko je igrač sposoban da maksimalno iskoristi prostor oko njega i da se što bolje postavi za eventualni napad ka protivničkom golu;
Influence – uticaj – pokazuje koliko je igrač predodređen za ulogu vođe, odnosno kapitena tima;
Off the Ball – ponašanje bez lopte – pokazuje sposobnost igrača da se na najbolji način oslobodi protivničkih igrača i otvori za prijem lopte od strane saigrača;
Positioning – pozicioniranje – pokazuje sposobnost igrača da se pravilno postavi u zavisnosti od konkretne situacije na terenu, prevashodno prilikom odbrambenih skok duela ili presecanja dugih pasova;
Teamwork – timski rad – pokazuje sposobnost igrača da sarađuje sa saigračima na terenu i izgradi akciju kroz više dodavanja, igrač sa niskom ocenom je „sebičan“ i troši previše lopti;
Work Rate – radijus kretanja – pokazuje koliko je igrač spreman da trči po terenu i eventualno pokriva pozicije drugih igrača koji „ispadnu“ iz odbrane/napada, tzv. all round igrači;

Tehnički atributi:

Corners – izvođenje kornera – pokazuje sposobnost igrača da kvalitetno izvodi kornere;
Crossing – centaršutevi – pokazuje sposobnost igrača da uputi kvalitetne i precizne centaršuteve;
Dribbling – dribling – pokazuje sposobnost igrača da „predribla“ protivničkog igrača, tj. da sa loptom u nogama prođe pored njega;
Finishing – završnica – pokazuje sposobnost igrača da realizuje šansu u kojoj se eventualno nađe, odnosno pretvaranje šanse u pogodak;
First Touch – prijem lopte – pokazuje sposobnost igrača da pravilno odreaguje na loptu koja mu je upućena;
Free Kick Taking – izvođenje slobodnih udaraca – pokazuje sposobnost igrača da kvalitetno izvodi slobodne udarce;
Heading – igra glavom – pokazuje sposobnost igrača u igri glavom, tj. sposobnost da primi loptu glavom i uputi je u željenom pravcu;
Long Shots – šutevi sa distance – pokazuje sposobnost igrača da kvalitetno upućuje udarce sa većih distanci;
Long Throws – izvođenje auta – pokazuje sposobnost igrača da kvalitetno izvodi aute, tj. da može daleko da dobaci loptu prilikom izvođenja auta;
Marking – markiranje – pokazuje sposobnost igrača da kvalitetno markira i čuva protivničkog igrača i time mu onemogući prijem lopte;
Passing – dodavanje – pokazuje sposobnost igrača da uputi kvalitetne i precizne pasove;
Pentalty Taking – izvođenje penala – pokazuje sposobnost igrača da realizuje dosuđeni penal;
Tackling – oduzimanje lopte – pokazuje sposobnost igrača da prilikom protivničkog pokušaja driblinga oduzme loptu protivniku;
Technique – tehnika – pokazuje sposobnost igrača da pravilno i uspešno kontroliše loptu dok je u njegovim nogama;

Golmanski atributi:

Aerial Ability – snalaženje u vazduhu – pokazuje koliko se dobro golman snalazi u vazduhu prilikom skokova ili parada;
Command of Area – kontola šesnaesterca – pokazuje koliko dobro golman kontroliše i pokriva celokupno područje šesnaesterca;
Communication – komunikacija – pokazuje koliko dobro golman komunicira sa ostalim igračima, prvenstveno odbranom;
Eccentricity – ekscentričnost – pokazuje sklonost golmana ka teatralnosti, što ga nekada čini junakom utakmice, a nekada tragičarem, setimo se Kolumbijskog golmana Higuite;
Handling – hvatanje lopte – pokazuje sposobnost golmana da rukama zaustavi i zadrži loptu upućenu prema golu;
Kicking – ispucavanje – pokazuje koliko precizno i koliko daleko golman može da ispuca loptu; One on Ones – situacije „jedan na jedan“ – pokazuje sposobnost golmana da uspešno rešava situacija u kojima se nađe „oči u oči“ sa protivničkim napadačem;
Reflexes – refleksi – pokazuje sposobnost golmana da pravovremeno reaguje na loptu upućenu ka golu;
Rushing Out – istrčavanje – pokazuje sklonost golmana da istrčava sa gol linije i tako rešava nezgodne situacije;
Tendency to Punch – boksovanje – pokazuje sklonost golmana da izboksuje loptu, umesto da je uhvati;
Throwing – bacanje – pokazuje koliko precizno i koliko daleko golman može da dobaci loptu rukom;

Pozicija: Napadač – skakač (ST, FC)

Ključni atributi	Bitni atributi
Strenght Jumping Heading Finishing First Touch Off the Ball	Height Composure Decisions Passing Creativity Technique

Pozicija: Napadač – trkač (ST, FC)

Ključni atributi	Bitni atributi
Pace Acceleration Finishing First Touch Dribbling Off the Ball Technique	Agility Composure Decisions Passing Creativity Flair

Pozicija: Centralni vezni (MC, AMC)

Ključni atributi	Bitni atributi
Passing Creativity Dribbling Off the Ball Techinque	Pace Acceleration Agility Decisions Composure Finishing Flair First Touch

Pozicija: Zadnji vezni (DMC)

Ključni atributi	Bitni atributi
Tackling Positioning Stamina Work Rate	Anticipation Bravery Concentration Decisions Determination Jumping Passing Strenght Teamwork

Pozicija: Krilo (MRL, AMRL)

Ključni atributi	Bitni atributi
Passing Crossing Creativity Dribbling Off the Ball Pace Acceleration	Agility Decisions Composure Flair Techinque

Za napadački orijentisana krila bitni su još i: Finishing, Long Shots, Anticipation

Za odbrambeno orijentisana krila bitni su još i: Tackling, Work Rate, Teamwork, Strenght, Concentration

Pozicija: Centralni odbrambeni (DC)

Ključni atributi	Bitni atributi
Tackling Jumping Positioning Marking Strenght	Anticipation Bravery Concentration Decisions Determination Height Teamwork Work Rate

Za štopere (SW) bitni su još i: Pace, Acceleration, Passing

Pozicija: Bek (DLR, WBLR)

Ključni atributi	Bitni atributi
Tackling Positioning Anticipation	Concentration Pace Acceleration Decisions Passing Teamwork Work Rate

Za napadački orijentisane bekove bitni su još i: Creativity, Dribbling, Crossing

Pozicija: Golman (GK)

Ključni atributi	Bitni atributi
Handling Reflexes Jumping	Agility Aerial Ability Communication Command of Area Concentration Decisions Height One on Ones Positioning Rushing Out

Šoferska je tuga pregolema...

2008-12-16T21:45:00.004+01:00

Mnogo puta sam čuo da se ljudi oduševljavaju igrama ovog tipa, tačnije ovog proizvođača. Češki SCS Software je nadaleko poznat po serijalu 18 Wheels of Steel (ili možda još poznatiji po Duke Nukem: Manhattan Project), u kojima igrač krstari Amerikom u ogromnom tegljaču, prevozeći robu sa mesta na mesto. Rekoh, dosta ljudi se pohvalno izrazilo po pitanju ovog serijala, a ja ga nikada nisam imao prilike probati, tako da me je zaista kopkalo kako sve to izgleda.

Početkom ove godine, Česi su odlučili da malo promene kontinent, pa smo dobili i Euro Truck Simulator, sličnu igru smeštenu u Evropi. Pre neki dan, pretražujući rapidshare, naletim na ovu igru. Spakovana instalacija zauzima svega 350 MB, pa sam je skinuo...

I posle samo jednog popodneva sam se zapitao – šta ljudi vide u ovome? Uzmem Nemačku za matičnu državu i šta vidim – svega tri grada (Berlin, Minhen i Frankfurt). U drugim državama situacija još grđa. I tako, dok ne ojačam i ne počnem da vozim ture za inostranstvo, moram da se vozikam samo između ovih gradova. Putna mreža još jadnija. Gradovi su predstavljeni sa po 2-3 ulice (sa isto toliko raskrsnica sa semaforima), a povezani su mini mrežom autoputeva. Kad jednom prođem istim putem, video sam sve što ima da se vidi. A od mene se očekuje da istom trasom prođem 20+ puta i da mi to kao ne dosadi? Ma daj... Da se nešto dešava dok vozim pa i nekako. Ali ovako, dok svi drugi vozači poštuju saobraćaj kao da su roboti, uopšte nije zanimljivo. Mogli su bar i neki radio da stave, pa da mogu da slušam Mileta Kitića dok vozim, kad već ne mogu da okačim novi poster iz Sabora u kabini. Da se razumemo, ja obožavam trgovačke simulacije u kojima i jeste cilj prevoziti robu sa lokacije na lokaciju i prodavati je, ali očekujem da se nešto i desi tokom putovanja od tačke A do tačke B. Ako napravite neki prekršaj (vožnja suprotnom trakom, prolazak kroz crveno svetlo, prebrza vožnja), neko svevideće policijsko oko će vam utefteriti prekršaj, a kaznu odbiti od zarade na tovaru koji prevozite. To bi možda bilo zanimljivo da postoji policija u igri, pa da eventualno mogu da im umaknem. Vidim da je dosta puteva zaključano, da li se oni mogu otključati napretkom kroz igru ili su namenjeni nekim budućim pečevima ne znam, niti me je zanimalo da saznam. ETS je posle samo jedne večeri popio zasluženi uninstall. Možda se oprobam i u vožnji preko bare, ali čisto sumnjam da će mi biti iole zanimljivije...

RTS za penzionere

2008-12-14T22:19:00.003+01:00

Dokon pop i jariće krsti. Ova izreka bi mi pala na pamet svaki put kada bih pročitao da je tim stručnjaka sproveo istraživanja u vezi sa uticajem voćnog soka na inteligenciju predškolske dece, zavisnosti pokretljivosti spermatozoida od koeficijenta inteligencije muškarca ili nekim sličnim „važnim“ naučnim pitanjima.

Kao prvo, ovo RTS iz naslova se ne odnosi na naš voljeni javni servis, nego na strategije u realnom vremenu (real time strategy). Pre neki dan sam iz Timesa saznao da je tim stručnjaka sa Illinois univeziteta, predvođen profesorom psihologije Arthurom Kramerom, sproveo niz istraživanja na populaciji starosti između 60 i 70 godina i iz toga izveo neke vrlo zanimljive zaključke. Naime, penzionere su terali da igraju strategije i nakon intenzivnih igračkih sesija dokazali su da je igranje rezultovalo povećanjem njihovih kognitivnih sposobnosti. Među upotrebljenim igrama posebno se istakao Rise of Nations. Grupa koja je igrala strategije pokazala je napredak na poljima multitaskinga (lakše obavljanje više aktivnosti u isto vreme, brže prebacivanje sa aktivnosti na aktivnost) i rezonovanja u odnosu na kontrolnu grupu koja je živela normalnim penzionerskim životom. Nažalost nije primećeno nikakvo poboljšanje dugoročnog pamćenja, što su dokazali testovi pamćenja niza reči ili brojeva.

Dakle, izbijte vašim babama i dedama šah, ukrštene reči, kukičanje ili daljinski iz ruku i tutnite im real deal – tastaturu, miš i neku istorijsku strategiju (Age of Empires, Empire Earth ili pomenuti Rise of Nations su vrlo dobar izbor).

Pirate`s Finest...

2008-12-11T15:20:00.000+01:00

Na ActionTrip-u je objavljena lista Top 10 piratizovanih naslova za PC u 2008. godini. Proverite koliko ste vi imali udela u stvaranju ove statistike ;)

Spore: 1,700,000 - Sept. 2008
The Sims 2: 1,150,000 - Sept. 2004
Assassins Creed: 1,070,000 - Nov 2007
Crysis: 940,000 - Nov 2007
Command & Conquer 3: 860,000 - Mar 2007
Call of Duty 4: Modern Warfare: 830,000 - Nov 2007
Grand Theft Auto: San Andreas: 740,000 - Jun 2005
Fallout 3: 645,000 - Oct 2008
Far Cry 2: 585,000 - Oct 2008
Pro Evolution Soccer 2009: 470,000 - Oct. 2008

PS podatak na kraju svake stavke je mesec objavljivanja igre...

Šta nam se to dogodilo?

2008-12-09T11:46:00.001+01:00

Redovno pratim GTA4 temu i zaista mi nije jasno. Prošlo je skoro nedelju dana od pojavljivanja igre, većina onih koje je igra zanimala su je nabavili, rešili probleme oko aktivacije, klimave kamere ili nekih drugih vidova zaštite. I sada, umesto da uživaju u čarima igre, uglavnom se priča kako izvući još koji frejm iz igre i postavljaju rezultati internog benchmarka u igri.

To me je podsetilo na jedan intervju koji je dao Chris Yates (jedan od dizajnera u Sensible Softwareu) još tamo negde `92 - `93 godine. Naime, oni su bili prinuđeni da naprave dve verzije SEUCK-a (Shoot`em-Up Construction Kit), programčića koji je služio za kreiranje jednostavnijih pucačkih igara. Jedna verzija je bila za evropsko, a druga za američko tržište. A u čemu je bila razilka između njih? U evropskoj verziji program se učitavao u cugu, glava drajva bi svega nekoliko puta preletela preko magnetnog diska. Ali u Americi je bilo drugačije. Da bi korisnici imali utisak da je njihov skupo plaćeni hardver iskorišćen do maksimuma, morali su da nameste da se igra učitava polako. Tačnije ona se i dalje učitavala veoma brzo, ali je nakon toga disk nastavljao da radi u prazno, a lampica se nasumice palila i gasila, što je davalo iluziju da se kompjuter zaista „muči“ da pokrene taj program. I Ameri su bili zadovoljni.

Izgleda da je nešto slično u međuvremenu prešlo preko bare i zarazilo i naše mlađe naraštaje. Jeste da je neoptimizovani GTA4 svrgnuo Crysis sa trona zahtevnosti, ali zar je toliko bitno da li ćete izvući 30 ili 33 frejma po sekundi? Izlaze nove verzije ForceWare i Catalyst drajvera specijalno za ovu igru, edituju se komandne linije, traže se alternativni operativni sistemi koji bi ovo čudo mogli bolje da poteraju, ljudi ovo je bitka do poslednjeg frejma. Da li su igrači postali najobičnije sise koje prosto ne mogu da igraju ništa ispod 50-60 fps-a u najvećoj rezoluciji koju njihov monitor može da podrži? Da li imamo klasičan slučaj zamene teza: hardver se ne kupuje zbog igara, već igre kupujemo zbog hardvera? Da bismo ga testirali, dobili rezultate benchmarka i onda sve to slikovito prikazali pomoću pie i bar dijagrama, a onda likovali u fazonu „nije što je moj, al` je najbolji“.

Ljudi igrajte igre, prvenstvena namena im je da vas zabave, a ne da opravdaju pare potrošene na vaš hardver jer savršeno klize na njemu.

Andromeda Strain

2008-12-08T20:43:00.002+01:00

Znam da ovo naizgled nema nikakve veze sa igrama, ali kako smo svedoci da je u poslednje vreme sve teže naći svežu ideju i da se većina okreće reciklaži starijih naslova (popularno pravljenje rimejka) može se povući paralela između filmske i industrije igara.

Iako nemam običaj da gledam starije filmove (pod ovim mislim na ostvarenja nastala pre 1980.), osim ako ih nisam već gledao kao klinac i zavoleo, pre nekih 6-7 meseci na nagovor drugara pogledah film Andromeda Strain (Soj Andromeda) iz 1971. godine.

U pitanju je SF triler nastao po istoimenom romanu nedavno preminulog noveliste Michaela Crichtona. Nakon pada vojnog satelita nadomak gradića na američkom srednjem zapadu celokupna njegova celokupna populacija umire pod misterioznim okolnostima. Okuplja se tim vrhunskih stručnjaka iz oblasti mikrobiologije, toksikologije, ksenobiologije koji u zaraženom gradiću pronalazi samo dvoje preživelih: pijanog starca i koleričnu bebu. Vršeći ispitivanja u super tajnoj podzemnoj laboratoriji, na ostacima satelita otkrivaju nepoznati vanzemaljski oblik života baziran na kristalima. Ispitivanjima na preživelima tim pokušava da otkrije kako zaustaviti smrtonosni organizam. Film traje nešto preko dva sata i iako je radnja dosta usporena uopšte nije dosadan. Na skali od 1-10 dao bih mu jaku osmicu.

I sve bi bilo krasno da se početkom ove godine nije pojavio rimejk ovog filma. Zamišljen kao mini serija od dve jednoipočasovne epizode ova ekranizacija predstavlja negaciju svega što je bilo dobro u originalu. Glumačka postava (Benjamin Bratt, Andre Braugher - det. Pembleton iz serije Homicide, Eric McCormack – Will iz serije Will & Grace, Daniel Dae Kim – Koreanac iz Losta) prosto bode oči koliko je politički korektna, pa tako u timu imamo i hispanoamerikanca, afroamerikanku i Kineza (koga glumi Koreanac, ali nema veze – svi su kosooki isti) koji je uvideo koliko su njegovi sunarodnici loši, pa se odmetnuo na stranu „dobrih momaka“. Dalje, ako neki fićfirić poput Bratta može da bude diplomac sa Harvarda, vodeći mikrobiolog u državi, onda bih ja komotno mogao da stanem Usainu Boltu na crtu. U priču je sada ubačen i američki predsednik™ koji, iz sigurnosti svoga bunkera, herojski odbija da izda naređenje za evakuaciju svoje supruge i ćerke iz ugroženog područja, stavljajući nam tako do znanja da nema privilegovanih među građanima Amerike. Tu je i novinar – narkoman, borac za istinu koji ne preza da stavi svoju glavu u torbu u cilju pobede nad beskrupuloznim agentima u crnim odelima kako bi javnosti osigurao njihovo pravo da znaju sve. Za razliku od originala koji je bio fokusiran na tim naučnika i njihovu izolaciju u laboratoriji (zbog kvara nisu imali komunikaciju sa spoljnim svetom), ovde se radnja stalno prebacuje sa mesta na mesto, ne dajući nam prilike da se povežemo sa likovima. E sad, kako je u pitanju TV film, a njih gledaju i domaćice, ubačena je i doza romanse, zabranjene ljubavi između profesora i njegove asistentkinje koja se razbuktava u skučenim laboratorijskim uslovima. Uticaj 9/11 je neminovan, pa je tako cela Amerika ugrožena Andromedom koja se rapidno širi, a predstavljena je kao talas koji boji vegetaciju i sve na šta naiđe u crveno. Vrhunac doživljavamo kada pomenuti novinar u svom džipu beži ispred nadiruće Andromede i pretvaranja u crvenilo (Švarcenegeru, Stalone, braćo gde ste???). Novi scenarista je otišao još korak dalje u prekrajanju knjige, pa nam otkriva odakle je potekla Andromeda a promenjen je i način njenog uništenja, sve da bi se uklopio u scientific mumbo jumbo koji neuki gledaoci lokalne kablovske televizije gledaju razrogačenih očiju i sa jednom mišlju: „Ovo samo američki mozak može da smisli!“. „Kanister“ sa Andromedom je poslat iz budućnosti, prošao je kroz „crvotočinu“ i namerno ciljao satelit. Pored smrtonosnog soja, „kanister“ je u sebi nosio i šifrovanu poruku kako zaustaviti Andromedu. Zaustaviti je pomoću anaerobnih bakterija koje žive na okeanskom dnu i koje bi, igrom slučaja, bile potpuno uništene da američki predsednik™ nije mudro odbio početak ekspolatacije dubinskih termalnih izvora energije. Wow, pa ovo ima i ekološku pouku, samo im još i Al Gore fali! Još klišea – ko zna koja agencija ne želi da se Andromeda uništi jer u njoj vidi idealno biološko oružje, pa ucenjuje jednu pripadnicu tima da im dostavi koji uzorak „ispod tezge“. Dolazi do pucanja jednog od kanistera, laboratorija je kontaminirana i pokrenut je postupak samouništelja, ali avaj, konzola za prekid odbrojavanja je uništena. Sledi trka sa vremenom u kojoj drugi pripadnici tima nesebično daju svoje živote kako bi Bratt i njegova riba uspeli da stignu do backup konzole i zaustavili tajmer. Ma šta ja ovoliko pričam, dovoljno je na IMDB pogledati komentare koje su ostavili iole trezveniji gledaoci – „this is a disgrace for the movie and the book“ su preblage reči da se opiše ovaj shit.

Primećujem da se ovakav trend idenja niz dlaku average Joe populaciji mnogo javlja i u gejming industriji ne samo kad je u pitanju rimejk neke starije igre (čast izuzecima), nego i u kada su u pitanju redovni nastavci igara na godišnjoj, eventualno dvogodišnjoj, bazi. Kako da vam kažem, a da pritom ne zvučim kao commie, iskulirajte zapad – okrenite se istoku. Oni me bar još uvek nisu počeli da tretiraju kao bezumnog potrošačkog zombija.

Who the Fuck is Jimmy White?

2008-11-30T09:46:00.001+01:00

Cimer je pre neki dan doneo svoj laptop sa sveže reinstalacije sistema. Šta ćeš, danas se zaraziš i kad hoćeš da budeš dobar i pomogneš ljudima, pa ti sa svojim stikovima prenesu i razne boleštine... Konkretno ovaj je prošao i pored updateovanog NOD-a, sjebao nešto i kompjuter više nije hteo da se ugasi.

To nije toliko ni bitno za priču, bitno je što je sa novim sistemom dovukao i neki bilijar, nešto na foru onih PopCap izdanja. I navukao se na njega samo tako, a on se inače ne igra.

I tako posle par sati slušanja čukanja kugli, tupih udaraca o martinelu i stavljanja krede na štap odem do njega da vidim šta se dešava. Brate, nisam igrao bilijar na kompu još od Amige, ma ima sigurno nekih deset godina (Arcade Pool i Archer Maclean`s Pool su bili zakon). Konstatovali samo da je igra suviše laka i da ima glupo pravilo po kome kada protivnik napravi faul, belu kuglu možeš da postaviš gde god hoćeš na stolu. I onda mi je sinulo...

Pa imam ja neki bilijar na CD-u, dao mi je drugar još kad sam kupio komp, možda sam ga jednom instalirao da vidim da li radi, odigrao pola partije, izbrisao i zaboravio na njega. Srećom sam sve te starije igre koje su mogle da rade na Pentiumu 2 doneo ovde. Iskopam disk iz kutije, a na omotu mi se smeši neki gospodin sa žabarskom nauljenom frizurom. Jimmy White piše... On je kao neka legenda u snukeru, nadimak mu je Vihor (Whirlwind), njihov Michael Schumacher, prisutan na sceni preko dvadeset godina, osvojio sve što se osvojiti može... ta priča.

Ja sam morao da dovršim neki tekst do ponoći, a njega sam ostavio da se igra (uzeli smo US 8ball, koji bi trebalo da bude napribližniji našim pravilima). Bilo je negde između 7-8 uveče. On je igrao 90% vremena, ja sam nekad uletao čisto da probam kako taj i taj protivnik igra (pošto se igra po nivoima) i nisam se preterano proslavio (čitaj: nisam dobio nijednu partiju).

Elem, bilo je već oko 2 ujutru kada smo stigli do uglađenog gospodina Belog. Pretpostavljao sam da je to poslednji nivo i da je on „gazda“ jer se i igra zove po njemu (OMG, pa zaboravio sam da kažem kako se igra zove – Jimmy White`s 2 CueBall). Cimeru je trebalo 3-4 partije da bi ga na kraju pobedio. I šta gos`n Beli uradi – zavaljen u svoju viktorijansku fotelju izvadi utoku i `ladno me/nas upuca! I kreće sledeći nivo, igra se na nekom groblju, čoja sva zgužvana i krvava, a protivnik se zove Undead Fred! Mislio sam da su nemtrvi rezervisani samo za strategije i RPG-ove, ali eto – ima ih i u simulacijama bilijara. Fred se pokazao kao neverovatno precizan igrač koji pogađa maltene bez greške, tako da nije bilo šanse da ga dobijemo. No, kako je već bilo skoro 4 ipak ćemo „bilijarsko veče“ nastaviti neki drugi put...

DLC - Friend or Foe?

2008-11-29T21:15:00.006+01:00

DLC – Downloadable Content iliti, po srpski, dodatni sadržaj koji se skida preko interneta. Mnogi se danas prse kako imaju DLC eksluzivno za ovaj ili onaj sistem, kako ga daju za džabe ili nude for only $4.99, all major credit cards accepted! Ali šta je zapravo DLC i šta on nama, dobro ili loše, donosi?

Prve oblike DLC-a, ali u obliku digitalnog downloada ponudila je SEGA za svoju Genesis konzolu preko SEGA Channela, sistema za distribuciju igara preko kablovske mreže. Prva igra koja se nudila isključivo preko digitalnog downloada bio je Earthworm Jim SE.

Sa razvojem interneta i njegovom povećanom dostupnosti pojavio se prvi pravi DLC – sadržaji koji se skidaju preko interneta i koji igri dodaju nove nivoe, mape i slične sadržaje koji ne postoje u verziji igre koja se može kupiti na nekom mediju. Isprva su to bili user made sadržaji, u vidu različitih modova ili mapa koje su kreirali fanovi određenih igara. Izdavačke kuće su blagonaklono gledale na ovakav vid DLC-a jer je obezbeđivao veću popularnosti i duži „rok trajanja“ njihovih izdanja, ali se nisu preterano trudile da i same ponude nešto takvo.

Jedna od prvih konzola koja je posedovala modem i imala mogućnost izlaska na svetsku mrežu bio je DreamCast – iza koga je opet stajala SEGA. DLC mogućnosti su bile male, pre svega zbog ograničenja brzine modemske konekcije i malog prostora za smeštanje podataka na memorijskoj kartici. DLC je bio smatran za potpuni promašaj – pa se direktni konkurenti (Sony i Nintendo) nisu odlučili na ugradnju modema u svoje konzole.

Ali veliki MicroSoft je namirisao da baš tu leži novac, pa je tako njegova premijerna konzola XBox imala mogućnost priključenja na net. Skidanje DLC-a bilo je organizovano preko XBox Live servisa i isprva su ti dodatni sadržaji bili besplatni. Ujedno MicroSoft je bio i prva kompanija koja je počela sa naplaćivanjem DLC-a i to 2002. sa igrom Mech Assault. Pošto su videli da tu leže dodatne pare uz mala ulaganja DLC je bio još bolje implementiran u njihovu narednu konzolu XBox 360 i to preko unapređenog servisa pod imenom XBox Live Marketplace. Takođe više nije bila potrebna kreditna kartica za plaćanje dodatnih sadržaja, sve se obavljalo preko tzv. MicroSoft poena.

Preostala dva takmaca na tržištu su u svojim konzolama nove generacije takođe implemetirali sličan način upotrebe DLC-a: Sony je otvorio PlayStation Store, Nintendo se još uvek bori sa svojim Wii Shop Channel-om.

Od trenutka kada se DLC počeo naplaćivati usledile su kritike na račun izdavača da su ti sadržaji precenjeni i da ustvari predstavlaju delove osnovne igre koji su namerno izbačeni iz full verzije da bi se dodatno zaradilo prodajući ih kao DLC. Kritike su mahom upućene na račun Microsofta jer njihov DLC u suštini i nije downloadable, jer plaćanjem dobijate samo ključ pomoću koga otključavate dodatne sadržaje koji već postoje u igri. Neki od developera (Epic i Bungie) su se i javno pobunili protiv ovakve Microsoftove prakse tvrdeći da su dodaci jednostavno preskupi i da bi trebalo da budu besplatni. Naravno ovakvi zahtevi su glatko odbijeni od strane kompanije iz Redmonda.

Naravno, MicroSoft-ova pohlepa se ovde ne zaustavlja pa su najavili da njihov DLC servis proširuju i na tržište igara za PC računare osnivajući Games for Windows LIVE Marketplace sistem sličan onom za konzole. Već su obezbeđeni i vodeći naslovi koji će se update-ovati preko ovog sistema: Fallout 3, koji će tokom januara dobiti još tri „velika“ DLC questa, kao i još dosta naslova koji nas tek očekuju – Warhammer 40k: Dawn of War 2, GTA IV, Quantum of Solace, Red Faction Guerrilla i Battlestations: Pacific. Ne znam kakva će „cenovna politika“ pratiti najavljene dodatne sadržaje za Fallout 3, ali čak i ako su besplatni, verovatno je u pitanju navlakuša i samo je pitanje vremena kada će sve početi da se naplaćuje.

Realno, DLC je mogao da bude odličan korak u borbi protiv piraterije. Kupci originalnih diskova bi potpuno besplatno bili nagrađeni novim igrivim sadržajima za svoju vernost, dok bi oni sa piratskim kopijama ostali kratkih rukava (kao što je bio slučaj sa igrom Mass Effect i dodatnim sadržajima pod imenom Bring Down the Sky, mada računam da je ovo bilo free za PC korisnike jer nije bilo infrastrukture preko koje bi se ovaj DLC naplaćivao). Ili još naprednija verzija. Da se na medijima besplatno nude samo „ljušture“ igara (nešto poput današnjih demoa), a da se kompletan igriv sadržaj naplaćuje i skida sa neta. Nema troškova distribucije, troškova pakovanja (ukoliko bi se i ta „ljuštura“ skidala sa neta) što bi još moglo dovesti i do pojeftinjenja igara. Naravno zadržala bi se bogato opremljena Collectors izdanja za one koji su spremni da izvoje više novca za fancy igračkice. Mada, ne sumnjam da bi scena mirno posmatrala ovakvu tranziciju, verovatno bi i ovakav način distribucije igara bio vrlo brzo provaljen. Ali u svakom slučaju je bolji i humaniji način od tretiranja kupaca legalnih kopija poput najgorih kriminalaca, bukvalno ima zahtevajući ostavljanje otisaka prstiju i skeniranje rožnjače prilikom online autentifikacije.

No, kako se MicroSoft ozbiljno umešao u sve ovo, a on se ne meša u nešto ukoliko ne planira da iz toga izvuče materijalnu korist, DLC će najverovatnije postati način da se na jednoj igri izvuče što više novca od kupaca. Globalna ekonomska kriza koja uveliko pogađa i gejming industriju svakako će još više doprineti tome. Šta da vam kažem – pripremite kreditne kartice ukoliko želite da Diablo 3 pređete sa još nekim likom osim varvarina...

Stalingrad

2008-11-26T00:02:00.001+01:00

Retko koja strateška igra pokriva tako uzak vremenski period kao delo ruskih programera iz DTF Games-a. Mesto dešavanja: Drugi Svetski rat > ruski front > zima 1943. > Staljingrad.

Licenciranje Nival-ovog Enigma endžina za posledicu ima neverovatnu sličnost ove igre sa Blitzkrieg-om tako da se slobodno može reći da je ovo još jedna u nizu ekspanzija za pomenutu igru (ovoga puta stand alone ekspanzija). Interfejs je pretrpeo vrlo male kozmetičke izmene, ali svako ko je igrao Blitz će se osećati kao kod kuće jer je raspored menija i način upravljanja jedinicama potpuno isti.

Ono na čemu je ruski tim insistirao i šta ističe kao najbitniji selling point jeste istorijska autentičnost. Naime, tokom dizajniranja igre korišćene su fotografije i aerofotogrametrijski snimci grada iz tog perioda. Takođe, skoro svi sukobi koje prikazuju misije su se stvarno i odigrali (borbe u fabrici traktora „Crveni Oktobar“ i sl.), tako da ova strategija na autentičan način predstavlja tok jedne od najvećih i najkrvavijih bitaka u WWII.

Misija ima ukupno 36, a podeljene su u dve kampanje – nemačku i rusku. Nemačka kampanja je nešto lakša, pre svega jer Nemci uglavnom imaju nadmoć u tehnici i biće mahom u ofanzivnoj ulozi, dok ćete se u čizmama crvenoarmejaca uglavnom braniti od nadirućeg neprijatelja. Težina igre je drastično povećana u odnosu na Blitzkrieg i po tom parametru više podseća fan made ekspanziju – Barbarossa. Domet artiljerije ovde je ogroman (jer se htelo dočarati relativno malo područje na kome se vode borbe), pa tako sada običan minobacač pokriva celu mapu. Povećan domet je u neku ruku nadomešten smanjenom preciznošću artiljerijskog oružja. Nažalost vaše glavno oružje – tenkovi su strašno oslabljeni. Dva do tri tenka će isto toliko minuta čistiti ušančenu pešadiju (izdržljivi mali gadovi) i pritom vrlo brzo ostati bez municije, a skladišta sa zalihama ovde nema na svakoj većoj raskrsnici. Ako vam kažem da 2/3 protivničkih snaga čine upravo prašinari u rovovima znajte da vas čeka po dvadesetak minuta dosadnog čišćenja pešadije po misiji (a gde su Crocodile Shermani sa bacačima plamena, eh ne ubace Saveznike baš kad vam trebaju). Tenkovi su sada i dosta ranjiviji pa je preporučljivo ne upuštati se u izolovane juriše jer ćete vrlo brzo postati plen nekog AT topa, koji takođe imaju dosta povećan domet. Isti će vas gađati i kada nisu u vidnom polju, pa dok vi skrolujete ekran do napadača već je kasno – vaš tenk je postao gomila gvožđa koje se puši...

Upotreba avijacije je potpuno upropašćena. Svi avioni, pa i oni veliki bombarderi su nerealno brzi i kriminalno neprecizni. Ako pozovete bombardera da uništi neprijateljsku bateriju koju ste upravo otkrili, isti će baciti 2-3 bombe od kojih nijedna najverovatnije neće pogoditi cilj. I sve to će se odigrati za svega 5-6 sekundi, tako da morate kao majmun skrolovati ekran za bombarderom da biste videli njegov učinak. Zaista ne vidim opravdanje za ovakav potez programera jer je u Blitzkrieg-u avijacija funkcionisala bez greške.

Ionako širok dijapazon jedinica ovde je još više povećan što igru čini zanimljvijom, a i pešadija ima nekoliko novih featuresa (npr. može se popeti na tenk i tako brže stići do svog odredišta). Pathfinding nije popravljen pa će se i ovde dešavati česta zaglavljivanja tenkova, naročito ako se kreću u grupaciji.

Enigma engine je utegnut do maksimuma i sve izgleda dosta šarenije i živopisnije nego kod Blitzkriega, a primeti se i da su objekti namenski dizajnirani i nisu generički kao kod „brata po endžinu“. Ipak najveći promašaj u igri predtsvlja muzika. Stvarno ne znam kome je palo na pamet da u igre ove tematike stavi neki metal ili hard rok. Tenkovski napad uz solažu na električnoj gitari zvuči smešno i neprimereno (ja uz škripu gusenica volim da čujem recimo Vagnerov Ride of the Valkyres). Takođe muzika uopšte ne prati akciju, tj. sviraće u istom ritmu bez obzira na dešavanja na ekranu. Srećom tu je i opcija za mutiranje iste.

Iz svega napisanog proističe da je u pitanju verovatno najslabija od igara koje upošljavaju Enigma endžin. Odigrajte sve moguće zvanične i nezvanične ekspanzije i dodatke za Blitzkrieg (Bunrning Horizon, Rolling Thunder, Green Devils, Barbarossa, Ice Crusade, Total Challenge, pa i Cuban Missile Crisis), pa ako i dalje bude željni nečega sličnog – odigrajte Stalingrad.

This is NOT Oblivion with guns... NOT!

2008-11-24T00:05:00.002+01:00

Nakon prvih par dana zabave ima već nekih desetak dana kako sam udario u zid. Fallout 3 više nije ni najmanje zanimljviv kao što je bio, skoro u potpunosti sam izgubio želju da ga igram, iako me je neko vreme zaokupljivao bukvalno 24/7.

Nikada nisam bio neki zagriženi fan Fallout univezuma, prethodne delovi su mi jednostavno bili dobre igre koje sam sa uživanjem prešao – jednom! Što se Bethesde tiče imam podeljena mišljenja povodom njihovih igara. Kada sam prvi put seo za Morrowind (tada još uvek nisam imao svoj komp koji može to da potera) bio sam prosto oduvan prostranstvom u igri, šetnjama po krajoliku, gomilom kvestova... Oblivion sam obrisao istog momenta kada su mog level 18 lika istamburala trojica pećinskih goblina sa perorezima.

Naravno, igra je na kraju ispala kao postapokaliptični FPS mod Obliviona sa puškama u kome imam auto-aim u vidu V.A.T.S. sistema. Samo je razvoj lika iz TES serijala zamenjen sa prepoznatljivim S.P.E.C.I.A.L. sistemom.

Igra je bila zanimljiva do recimo sedmog nivoa kada sam još zazirao od direktne konfrontacije sa neprijateljima, malo kuburio sa stimpackovima i municijom. Već neko vreme sam dostigao barijeru dvadesetog nivoa, a kako mi je u igri jedino bilo zanimljivo da lunjam Wastelandom i sakupljam Bobblehead-e nabio sam većinu skilova na maksimum. Lik je sada jednostavno prejak, većinu duela rešavam u one shot – one kill maniru, ako tome dodam i misterioznog stranca koji se zaista prečesto pojavljuje... Sreća pa je Bethesda i dalje nesposobna da izbalansira razvoj lika u igri pa su uveli level cap na dvadesetom nivou, inače bi moj lik sigurno telepatski raznosio glave protivnicima. Kada smo već kod toga do sada nisam znao da pogotkom u glavu neprijatelju jednostavno eksplodiraju ruke i noge. Eh, šta ta radijacija napravi od ljudi. Takođe sam naučio da najobičnije puščano zrno može da medvedu od pola tone otkine glavu i pritom lešinu okrene tri puta u vazduhu. I to sve bez bloody mess perka.

Pravih kvestova je malo i što je najgore glupi su. Programeri su pokušali da iz ranijih delova prenesu mogućnost da se kvestovi mogu završiti na različite načine, tj. upotrebom različitih skilova. Ako imate jaku harizmu i speech skil lako nekoga možete nagovoriti da uradi ono što želite. Ako imate visok science skil možda probate da uhakujete neki terminal ili ako ste vični obijanju možda ona zaključana vrata kriju neku tajnu koja će vam doneti još koju liniju dijaloga sa likovima. Sve je to lepo, ali u praksi ne funkcioniše – opet zbog preterane versatilnosti lika, koji više nije usko specijalizovan za određenu oblast već je postao tata-mata svih zanata. Skil poene dobijene nakon levelovanja nikada nisam lakše trošio nego ovde, sve po sistemu „ma, samo da stavim negde“.

Igranje je izgubilo apsolutno svaku draž, a najgore je što nisam stigao ni do pola, ionako kratkog main questa. Pokušavam da nateram sebe da makar ispoštujem igru i odigram do kraja, ali teško mi ide. Kako GTA stiže početkom decembra sve mi se više čini da će vault dweller da popije jedan sočni uninstall u skorije vreme. Ali ipak sačuvaću sejvove, jer ko` što kažu ovi u reklami za loto – nikad se ne zna. Možda mi jednog dana u životu bude baš dosadno...

Underground

2008-11-20T22:51:00.008+01:00

Nakon uspeha Fast & Furious filmova (prvi deo iz 2001. i drugi iz 2003. godine), pojave popularnih emisija poput „Pimp my ride“ i uvođenje tjuninga u mainstream, veliki EA je 2003. odlučio da ovaj trend prenese i na video igre i tako osveži svoju Need for Speed franšizu. Naravno, ni Underground žanrovski nimalo nije odmakao od svojih prethodnika – arkadna simulacija vožnje, sa potpunim zanemarivanjem realne fizike vozila.

Priča je standardno otrcana. Obična ništarija dolazi u veliki grad, željan trka i dokazivanja pred kolegama vozačima. Po šablonu tu se pojavljuje najbolji vozač, hvalisavac koji će popljuvati i poniziti našeg junaka, a obavezna je i devojka koja će se sažaliti i pomoći mu na njegovom trnovitom putu do zvezda. Obavezan je i jedan predvidljivi twist pred kraj. Šablonizovano, dosadno do bola, ali storyline nikada nije bio jača strana NFS-a, ali i žanra u celosti.

Voznim parkom sada dominiraju modeli japanskih i južnokorejskih proizvođača: Mazda, Toyota, Mitsubishi, Honda, Nissan, Acura, Subaru. Čast evropskih proizvođača brane VW Golf četvorka i Peugeot 206, a severnoameročkih Ford Focus (mada je ovo model evropskog ogranka Forda) i Dodge Neon. Osnovne karakteristike po kojima se automobili i razlikuju jesu maksimalna brzina, ubrzanje i upravljivost. Okosnicu igre čini underground mod sa ukupno 111 staza koje treba preći (čitaj – biti prvi na svakoj od njih). Prelaženjem staza dobijate novac i otključavate nove automobile, kao i različite dodatke za poboljšavanje performansi vozila i ulepšavanje vizuelnog izgleda. Tokom vožnje dobijaćete i style poene, pomoću kojih otključavate specijalne vinile, tj. raznorazne šare za farbanje vašeg ljubimca.

Postoji više „disciplina“: pored klasičnih circuit trka (trke na nekoliko krugova) tu su i sprint staze (trka od tačke A do tačke B), lap knockout (poslednji u svakom krugu ispada), i na kraju time trial (preći određenu deonicu za tačno određeno vreme). Novine su drift i drag trke. Drag trke su brzinske trke na kratkim i relativno pravim deonicama u kojima ključ uspeha leži u pravovremenom menjanju brzina (kada se na ekranu pojavi zelena strelica). Drift trke se odigravaju na posebnim poligonima gde treba sakupiti što više poena koji se dobijaju „driftovanjem“ auta u krivinama, trudeći se da se poveže više uzastopnih krivina bez kontakta sa zidom. Za ove trke preporučljivo je izabrati sporiji auto, sa manjim ubrzanjem radi lakše kontrole.

U igri ne postoji nikakva detekcija oštećenja vozila tako da se slobodno možete lupati sa drugim takmičarima i okolinom. Reč slobodno treba uzeti sa određenom rezervom, jer će vas svaki kontakt dobrano usporiti (naročito ako se zakucate u zid), što često može biti kobno po konačni plasman. Mada se laganim gurkanjem sa protivnicima isti mogu na kvarno isterati sa staze, te vam neko vreme neće praviti probleme.

Velika pažnja je posvećena vizuelnom doterivanju vozila. Svoju makinu možete kastomizovati ugrađivanjem prednjih i zadnjih branika, različitih spojlera, haubi, gomile felni od različitih proizvođača, prednjih i zadnjih farova, pa sve do perverzija tipa zatamnjenih stakala u određenoj nijansi, postavljanja raznobojnih neonki ispod šasije i slično. Naravno, auto možete i obojiti po vašem ukusu, a išlo se čak do promene boje delova motora, auspuha i diskova kočnica. Na autu postoji nekoliko predefinisanih mesta za lepljenje nalepnica raznih proizvodjača auto opreme, a možete nanositi i do 4 sloja vinila koji mogu biti razne šare, logoi raznih firmi, pa sve do unikatnih nalepnica koje predstavljaju prava mala umetnička dela. Sve ovo lickanje auta, pored ličnog užitka, povećava reputaciju vašeg četvorotočkaša (koja može ići do 5 zvezdica), koje su ujedno i množilac kojim se množi broj style poena skupljenih tokom jedne trke.

Pošto su u pitanju ulične trke, neizbežan je i usputni saobraćaj koji vam katkad može veoma zagorčati život, pogotovo kada vam iza krivine u susret izleti drugo vozilo ili čak iz poprečne ulice (skripta ovo „obožava“ da radi). Doduše ni kompjuterski vođeni protivnici nisu imuni na ove probleme i to će vam ponekad i olakšati situaciju. Veoma čudno je i odsustvo policije iz prethodnih nastavaka (Hot Pursuit 1&2). Na nekim stazama AI vozači voze perfektno, tako da će vas i najmanja greška koštati prvog mesta, a veoma je teško održati koncentraciju tokom cele trke, pogotovo ako ona traje 5-6 i više krugova. Upravo zbog toga ovo je zasigurno i najteži NFS od te 2003. pa na ovamo. Grafika u igri je na zavidnom nivou za godinu izdavanja, jedino može zasmetati malo veće preterivanje sa bloom efektima, tako da ćete pre imati utisak da vozite po ledu, a ne po asfaltu. Sve trke se odvijaju pod okriljem noći uz mnoštvo blještavog svetla, neonskih reklama, ali usled velike brzine akcije nećete baš imati vremena za razgledanje grada. Zvučnu podlogu čini soundtrack sa ukupno 26 numera manje ili više poznatih izvođača(Asian Dub Foundation, Mystikal, Amplifier...).

Sada malo o lošijim stranama igre. Iako već pomenuti underground mod ima čak 111 deonica u pitanju je omanji grad i sve staze se uglavnom ponavljaju. Bilo da je to ista staza samo se vozi u suprotnom smeru ili „nova“ staza sačinjena od pojedinih delova drugih staza. Pošto je poznavanje staza dosta bitno u igri (zbog prečica koje AI vozači često ne koriste, pa tako ostvarujete znatnu prednost), ovo je u neku ruku olakšanje, mada povećava monotoniju. Jer kada vrlo brzo otključate sve staze i automobile, postavlja se pitanje - šta sada? Multiplayer ne postoji ni na jednom kompjuteru niti u LAN-u, već je moguće igranje samo preko interneta.

Gledajući sa ove distance NFSU je zaista predstavljao osveženje u serijalu ali problem je što je EA tu i stao. Svi noviji nastavci maltene predstavljaju prežvakavanje koncepta koji je postavio Underground, ali o tome više reči u narednim postovima...

Stay tuned!

Need for Speed retrospektiva

2008-11-20T22:49:00.001+01:00

Kao što se laste vraćaju sa juga svakog proleća tako i EA svakog novembra izbacuje novi Need for Speed. Potaknut ovom činjenicom odlučio sam da napravim svojevrsnu NFS retrospektivu. Priču bih započeo sa Need for Speed: Underground jer je to prva igra iz serijala sa kojom sam se susreo još od doba 486-ica i prvog NFS-a. Celokupna storija će se sigurno razvući nekoliko meseci, a za početak – timeline izdavanja svih igara u serijalu...

The Need for Speed - 1994

Need for Speed II - 1997

Need for Speed III: Hot Pursuit – 1998

Need for Speed: High Stakes – 1999

Need for Speed: Porshe Unleashed – 2000

Need for Speed: Hot Pursuit 2 – 2002

Need for Speed: Underground – 2003

Need for Speed: Underground 2 – 2004

Need for Speed: Most Wanted – 2005

Need for Speed: Carbon – 2006

Need for Speed: Pro Street – 2007

Need for Speed: Undercover - 2008

Kompjuter za taštu

2008-11-18T00:13:00.001+01:00

Nakon skoro godinu dana odbijanja pod izgovorom „Ma šta će mi to“ i agonije skidanja slika od rodbine iz inostranstva preko dial-upa (a u Evropi se očigledno više ne koristi arhaična metoda pod nazivom kompresovanje) konačno su odlučili da uvedu taj kablovski internet.

Ali kako se tamo niko skoro uopšte ne razume u te stvari, taj isti kablovski internet polako počinje da uzima svoj danak. Kanta od kompa koja je i ranije ispuštala zvuke poput veš mašine u centrifugi (Duron @ 1GHz; GeForce 2 i 256 MB RAM-a) se napunila raznoraznim đubretom i počela još više da brekće, drlja po hardu i odbija poslušnost. Dovoljno je reći da je nakon startovanja zauzeto čak 235 MB memorije, pa je drljanje po nesrećnom Maxtoru (uvek sam mislio da je će on prvi da zakaže, ali eto, do sada me je demantovao) postalo nepodnošljivo. Reinstalacija XP-a je samo privremeno rešenje, a za reedukaciju jednostavno nemam ni vremena ni živaca.

Kao neko kompromisno rešenje na srednje staze predložih dodavanje još 256 MB RAM-a, pod uslovom da negde pronađem relikvije u vidu SD-RAM-a sa čipovima samo sa jedne strane. Iscimao sam par ljudi i na kraju uspeo da pronađem dotične module. Skoro da sam krenuo da uzmem tu memoriju, kad dobijem poruku da su se predomislili i da će da se iskeširaju za novi komp i da ja pogledam cene i predložim nešto. Ali to mora DANAS da se kupi. Pogledam na sat – 15:00! Počnem da objašnjavam kako kupovina kompjutera nije isto što i odlazak na pijacu i uspem da izborim još jedan dan viška.

Rekoše da mora da bude gotova konfiguracija, a ne da se sastavlja iz delova (neki trip da je tako „bolja“ garancija), dobro – igraću po vašim pravilima. Iako komp nije predviđen za igranje (jedino što je od iole „ozbiljnijih“ igara bilo instalirano na starom kompjuteru je Zoo Tycoon 2, neuspeo pokušaj da devojku navučem na nešto „teži“ gejming - Tumblebugs, Cake Mania i ostale PopCap zanimacije ostadoše suvereni vladari na njenom hard disku), odlučio sam da ne idem sa integrisanim grafičkim rešenjem. Takođe, u obzir dolaze minimum 2GB RAM-a i neki Intelov dvojezgarni procesor. I posle nekih dva sata pretrage po netu nađoh nešto interesanto sa pristupačnom cenom. I to dve varijante: jeftiniju sa GF8400 i nešto skuplju sa GF8600. Sav srećan okrenem telefon da kažem šta sam uradio, OK rekoše pogledaće...

Sutra dobijem povratnu informaciju da je moj predlog odbijen zato što je kućište crno i izgleda „kao da je na groblju“. Napravim kiseo osmeh i kažem da slobodno mogu da traže second opinion. I onda ode kod nekog poznanika sa starog posla da joj nađe neko belo kućište. Ništa ono „mora danas da se kupi!!!“, samo opušteno, ima vremena da se odlučimo...

Stig`o novi FM!

2008-11-17T00:31:00.003+01:00

Preciznije, stigao je još u petak, 14. novembra, ali tek malopre dobih obaveštenje da je i meni „stigao“. Razmišljam da već sutra trknem da ga podignem, ali mi je stalno na pameti onaj ispit u subotu :( Mislim da će pikanje sa Zvezdom morati još malo da popričeka. A baš mi se igra domaća liga, u osmici mi nikako nije legla, zanima me kako će ovde da bude...
Inače ovo izdanje (Football Manager 2009) donosi i najveće izmene otkako su momci iz Sports Interacivea odlučili da Eidosu ostave ime Championship Manager u amanet, dok su engine i database sa sobom poneli u Segu. Te izmene se pre svega odnose na dodavanje 3D prikaza meča (opciono, ako vam se ne sviđa i dalje je prisutan stari 2D pogled). Što bi značilo da je igra konačno premašila limite CD medija, tačnije sada je „teška“ nešto preko 2GB, prvenstveno zbog pomenute novotarije. Nisam posebno oduševljen povodom ovih šminkerskih izmena jer mi se svake godine čini da SI sve više truda posvećuje doterivanju izgleda FM-a nego ispravljanju nekih propusta, nelogičnosti i ograničenja koja se ponavljaju iz godine u godinu. Rekoše da su unapređene i one konferencije za štampu (valjda će sad biti raznovrsnije, a ne da dobijam apsolutno ista pitanja pred svaku tekmu), biće više interakcije sa pomoćnim trenerima, više opcija prilikom slanja igrača u manje klubove na „kaljenje“, kao i više opcija prilikom izbora feeder/parent klubova. Takođe igrači više neće dobijati okrugle ocene, sada je uvedeno još jedno decimalno mesto, što će doprineti donekle realnijim statistikama. Nisam probao kako izgleda, mrzelo me je da cimam nekog da mi skida demo...
Mada uporedo sa izlaskom igre pušten je i 9.0.1 patch, koji bi trebalo da ispravi neke bugove primećene u demou. Mnogi se žale na veliki broj povreda, ali to je do sada bio slučaj sa maltene svakim izdanjem.

I tako, čekam subotu pa da krenem da pišem neke nove stranice u Dnevniku jednog menadžera. BTW one sejvove sa Bragom čisto sumnjam da ću ikada nastaviti jer obično tako bude svake jeseni – izgubiš volju da igraš stari, kada znaš da je na mesec-dva od tebe novi menadžer.

Imaš 30 godina a igraš igrice!

2008-11-16T01:37:00.003+01:00

Nerazumevanje za svoj hobi, koje srećem na svakom koraku... Ovo su neki čobani, budale :P

Stardock opet mimo sveta...

2008-11-12T01:44:00.003+01:00

Opet zanimljive vesti iz Stardock-a, našeg omiljenog indie izdavača. Gospodin Wardell je obelodanio plan kompanije da svoje hedlajnere izdaju mimo frenetične predbožićne sezone. Njihove top igre će izlaziti početkom godine, preciznije u februaru. Sve je počelo još ovog februara, svemirskom sagom Sins of a Solar Empire, a za 3 meseca nas očekuje i nova igra – donedavno siroče Demigod, koje se eto konačno skućilo kod Stardocka. Planira se da se obaj trend sigurno nastavi narednih 5-6 godina, a iz kompanije već sa smeškom najavljuju da su osigurali igru i za februar 2010. godine. Da li će to biti neka in-house igra (možda treći nastavak GalCiv-a) ili neko od ostvarenja dev timova sa kojima su sarađivali u prošlosti (Ironclad ili Gas Powered Games), još uvek nije poznato.

U svakom slučaju vrlo zanimljiva strategija kojom se lukavo zaobilazi sezona kada izlaze najveći hitovi, pa je sigurno da će u vreme tradicionalnog posta na gaming sceni njihove igre pokupiti svu pozornost igrača i review-era.

Od ostalih zanimljivosti izdvojio bih činjenice da je u prvoj sedmici od izlaska Fallout 3 prodat u 4.7 miliona primeraka (za sve tri platforme), dok je recimo Far Cry 2, za nešto više od dve nedelje, otišao u samo oko milion primeraka. Očigledno je hype i keš uložen u marketing učinio svoje, pa je evidentna i razlika u prodaji igara koje su po kvalitetu otprilike tu negde.

Novine i kod nemačkog cdv Software-a, izdavača dugoočekivanog nastavka bagovitog HnS-a Sacred, a konkretno se tiču novog shvatanja pojma demoa. Za razliku od klasičnih demoa za igre u kojima je igraču omogućeno da iskusi tek delić onoga što igra nudi, Nemci su se odlučili da preko digital downloada ponude full verziju igre koju možete igrati 24 časa, nakon čega imate opciju da se iskeširate i kupite igru preko neta ili da je izbrišete sa harda. Pravi pravcati „try before you buy“, rečenica na koju se vade mnogi pirati :)

Stay puft

2008-11-10T01:08:00.001+01:00

Nekoliko meseci nakon spajanja dvaju velikana igračke industrije (Activision + Vivendi = Activision Blizzard) stigla je vest da novoformirana kompanija odustaje od daljeg razvoja mnogih ranije najavljenih igara među kojima su i nešto zvučnija imena poput novih Ghostbustersa, novog Riddicka, igre Brutal Legends, a svoju labudovu pesmu otpevao je 50 Cent(za ovog poslednjeg mi je donekle i drago :p). CEO kompanije Bobby Kotick je u nedavnom intervjuu izjavio kako dotične igre nisu imale dovoljan potencijal da se na osnovu njih na svakoj platformi svake godine prave ekspanzije i nastavci istih. Svoje resurse su odlučili da prebace na razvoj igara koje će moći da „muzu“ u narednih 10+ godina. Na opasku da to znači da u sledećoj godini nećemo videti ništa „novo“ od Activisiona gospodin Kotick se branio činjenicom da su od 15 planiranih izdanja u fiskalnoj 2009. godini „čak“ tri, možda i četiri potpuno nove igre. Logično, uvek je lakše smućkati neku limunada kampanju za Call of Duty n -> ∞, a zatim pustiti napaljene klince da se praše u multiplayeru, nego napraviti nekakvu „ne daj Bože“ revoluciju u svetu igara. Tja, I spit on thee Mr. Kotick.

No, ukazala se nova prilika za pufnastog Marshmellowmena. Dan Akroid (da, da onaj Den Ekrojd učestvuje u razvoju ove igre) je još sredinom oktobra najavio da će igra dobiti novog izdavača, a juče je Atari zvanično objavio da će Ghostbusters biti deo njihovog lineupa za 2009. godinu. Od razvojnog tima Terminal Reality smo saznali da se planira da igra izađe otprilike za dvadesetpetogodišnjicu legendarnog filma, što bi značilo negde u junu 2009. Igra će biti propraćena i remasterovanim reizdanjem originalnog filma od strane Sony Picturesa.

Ostaje nam da sačekamo da li će sledećeg leta Keymaster opet pronaći svog Gate Keepera :)

Čemu ovo služi, a uz to i ne radi?

2008-11-07T19:36:00.002+01:00

Verovatno pitanje koje sebi postavljaju neke starije igre prilikom pokretanja na dvojezgarnim procesorima :)

Nije zanemarljiv broj nešto starijih igara (prvenstveno mislim na igre koje su pisane za XP, zanemarujući one za DOS, Win95 ili Win98) koje odbijaju da normalne rade na procesorima sa više jezgara. Nekada neće hteti uopšte da se pokrenu, nekada će izvođenje biti jako usporeno, a nekada opet suviše ubrzano. Nema pravila, ali rezultat je isti – onemogućava nam da uživamo u omiljenim igrama.

Rešenje za ove probleme je jednostavno – isključivanje jednog jezgra. To se može uraditi ručno (nakon što pokrenete igru, sa Ctrl+Alt+Del pozovete Task Manager i u tabu Processes pronađete proces, tj. pokrenuti izvršni fajl od dotične igre, te desnim klikom na njega odaberete opciju Set Affinity i odčekirate CPU 1). Složićete se da je ovo prilično zamorno raditi svaki put kada pokrećete igru. pronađete proces, tj. pokrenuti izvršni fajl od dotične igre, te desnim klikom na njega odaberete opciju

Tu nam u pomoć priskaču programčići koji će uraditi ovo umesto nas. Jedan od njih je i Launch`n`Set , jednostavan freeware program (svega 19 kB) iz koga ćete pokretati sve problematične igre. Dovoljno je jednom iz programa pronaći .exe fajl igre, isključiti jedno jezgro i sve će ostati upamćeno za naredna pokretanja. Zgodno :)

Kao što rekoh program je freeware, poslednja verzija je 1.3, a postoji samo u izvedbi za Windows XP.

True Crime

2008-11-05T22:54:00.003+01:00

Otkako je Rockstar-ov GTA3 stekao svetsku slavu i gomilu fanova, mnogi programerski timovi su pokušavali da svoje nazovi hitove prošvercuju uz sličan gameplay. Međutim, te igre su uglavnom potencirale bezočno nasilje i nisu imale taj omamljujući look & feel GTA serijala. Isti slučaj je sa ovom igrom, čudnim koktelom GTA, Max Paynea i 3D tabačina koji, umesto da jasno osetite ukuse svih sastojaka, ostavlja bljutavu, nedefinisanu senzaciju na jeziku i nepcima.

Da se radi o jednom visokobudžetnom izdanju uvidećete već tokom uvodne animacije (kao narator angažovan je Christopher Walken). U licenciranje rap, hip-hop, metal hitova ulupano je brdo dolara (tu su: Snoop Dog, Coolio, Warren G, N.E.R.D., The Donnas, Alice in Chains, Megadeath i mnogi drugi manje-više poznati izvođači).
Priča prati mladog detektiva Nicka Kanga, pripadnika elitne policijske jedinice EOD (Elite Operations Division), koji je suspendovan zbog svoje navike da zakon interpretira na svoj način (čitaj: zbog prekomerne upotrebe sile). Nakon što se u Los Anđelesu sve vise rasplamsava ulični rat izmedju Trijada i ruske mafije, Nick se vraća u službu. Naravno kakav bi to holivudski zaplet bio da mladi Nick nema i ličnih razloga za vođenje ove istrage, tj. pokušaće da rasvetli misteriozno ubistvo njegovog oca, koji je takođe bio detektiv.

Prvo sa čime ćete se sresti u igri su odlično režirane animacione sekvence urađene u engineu same igre. U igri ih ima dosta, između svake dve misije u okviru epizode i igri daju šmek akcionih filmova sa početka devedestih godina prošlog veka (čak se u nekim trenucima čini i da parodira iste). Nekada će jedina stvar koja će vas terati da igrate dalje biti upravo želja da odgledate sve te filmiće. Sa druge strane grafika u samoj igri je za nekoliko klasa lošija. Upotrebljene su teksture niske rezolucije, sve boje deluju prenaglašeno, objekti pate od hroničnog nedostatka poligona, senke ne postoji, primedbi u ovom odeljku je zaista previše.
Igra se sastoji od ukupno 8 epizoda, od kojih svaka sadrži odredjen broj misija. Zanimljivo je da igra ima tri moguća kraja, u zavisnosti od vaših uspeha u rešavanju zadataka. Naime, nije potrebno uspešno završiti baš svaku misiju da bi se napredovalo. Naravno, ukoliko zabrljate u previše misija, sve su šanse da ćete odgledati negativan završetak igre, tj. smrt glavnog lika.
Čini se da su momci iz Gray Mattera pokušali da jednom igrom privuku ljubitelje vožnje, pucačina i tabačina, ali činjenica je da nijedna grupa neće biti zadovoljna. Cela igra odvija se po sledećoj šemi: malo voznje po Los Anđelesu, zatim malo tabanja sa protivnicima, pa opet vozikanje, pa malo pucnjave, pa ćete za promenu, umesto frontalnog koristiti stealth pristup, tj. šunjanje, pa opet vožnja i tako u nedogled. Veliki plus je što je u igru verno prenesen dobar deo pravog Los Anđelesa (navodno negde oko 50 kvadratnih milja grada je mapirano u igri), pa ćete se tako voziti po Sunset bulevaru, proći pored Staples centra, kineskog pozorišta i drugih znamenitosti grada. Tokom vozikanja po gradu od dispečera ćete dobijati informacije o zločinima koji su u toku. U pitanju mogu biti obične ulične tuče, razbojništva, krađe kola, pa sve do otmica i pljački banaka. U zavisnosti od reakcija prestupnika zavisiće i vaši postupci prema njima. Tako ćete prilikom prvog kontakta pokazati detektivsku značku, a ukoliko se kriminalci ne predaju bićete prinuđeni da pucate u vazduh ili čak primenite silu. Nakon što im prospete zube po pločniku ne zaboravite da ih uhapsite, tj. stavite im lisice. Kada neki zločin rešite hapšenjem vaš rejting uzornog policajca će skočiti za jedan poen. Uvek treba imati na umu balans good cop/bad cop rejtinga. Ako se primite kao u GTA i krenete da gazite pešake ili se sa prestupnicima razračunavate vatrenim oružjem (po sistemu prvo pucaj, pa onda postavljaj pitanja) igra će vam prilepiti etiketu prljavog policajca (hmmm, nešto kao Vic u seriji The Shield). Ukoliko baš preterate sa bahanalijama ovoga tipa nastaće totalni haos i svaki prolaznik će imati poseban pik na vas.

Osećaj tokom vožnje nije sjajan i previše je arkadni, čak i u poređenju sa GTA. Pri većim brzinama imaćete osećaj da vozilo prosto lebdi nad asfaltom. Dobra strana ovoga jeste nešto lakša kontrola vozila i pri većim brzinama.
Tokom borbi dijapazon udaraca je siromašan. Tu su samo tri udarca plus hvatanja koja su kudikamo efikasnija. Tu su i kombo udarci koje možete izvoditi kada ošamutite protivnika, a oduzimaju dosta energije. Nove potezi se mogu naučiti u nekom od dojoa širom grada. Mlaćenje donekle olakšava činjenica da možete pokupiti raznorazna hladna oružja u vidu noževa, palica, razbijenih boca i sličnog sitnog inventara.
Najveća mana pucačkih i šunjalačkih misija jeste očajna kontrola kamere, tako da će vam teško polaziti za mišem da je uperite tamo gde ste naumili. Osnovno oružje predstavljaju dve verne berete (sa kojima ćete poput kolege Paynea u bullet time-u iskakati iza uglova), ali usput se da pokupiti dosta boljih primeraka koji ostaju iza palih protivnika (jedini problem je nedostatak municije za ova oružja). U stealth misijama potrebno je doći do određenog mesta, a da vas pritom niko ne primeti. Kada vas primete imate svega par sekundi da intervenišete i ućutkate gada - u protivnom je misija gotova.
True Crime je možda imao potencijala da donese nešto zanimljivo, ali je stigao samo do prosečne igre, čak i za konzole, za koje je izašao koji mesec pre PC izdanja. Čak i nakon što je igračka porota donela jednoglasnu guilty presudu, Activision se drznuo da ponovi ovaj zločin, ali ovoga puta u Njujorku. Srećom, snage reda i zakona na igračkoj sceni su pravovremeno intervenisale, tako da ova franšiza trenutno služi dve doživotne robije na Riker`s Islandu.

Aut viam inveniam aut faciam

2008-10-31T08:23:00.000+01:00

...rekao je Hanibal Barka podno Alpa. I ja sam imao dva slična izbora, da negde nađem sličan elaborat ili da ga sam nacrtam, onako od nule. Izabrao sam zlatnu sredinu, nešto sam sam iscrtao, nešto sam „tabao“ i samo dodavao svoje vrednosti na tuđe crteže. I tako, posle skoro 72 h bez sna, gotov je i elaborat iz projektovanja puteva, još samo da se odnese na štampu. Trebalo je da ga predam još pre godinu dana, ali eto, lenj sam...

Ali nakon ovako napornog rada me čeka nagrada, verovatno u vidu Fallouta 3 koji bi trebalo da stigne večeras ili sutra, ne znam još.

Avanturista

2008-10-29T00:23:00.002+01:00

Već sam ranije pominjao da su jedine tri avanture koje sam u potpunosti prešao dve Syberie i Still Life. Dobro prešao sam i prvu epizodu novog Sam & Maxa, ali to ne bih da računam kao celu igru. A što je možda još čudnije jeste da sam za svaku od te tri pređene avanture napisao walkthrough. Zašto? Zato što sam zimu 2005. godine proveo na odsluženju civilnog vojnog roka u JP „Srbijašume“. Pošto na terenu više nije bilo šta da se radi dobio sam „prekomandu“ u kancelariju da im pomognem oko kucanja nekih završnih izveštaja. A tamo svakog ko zna da formatira tabelu u Wordu zovu haker. Dobio sam neki buđavi komp kome je jedina komunikacija sa spoljnim svetom bio flopi, pošto bi se jadničak restartovao svaki put kada ubacim CD u drajv. Kako posla nije bilo previše, nisam znao šta da radim sa sobom (a morao sam tamo da budem 08-15 h), pa odlučih da kući igram avanture, a na „poslu“ kucam walkthrough, nešto „iz glave“, a nešto uz pomoć rešenja na engleskom.

I baš zahvaljujući tom jadnom kompu sa flopijem ti fajlovi sa rešenjima su među jedinima koji su preživeli havariju hard diska sa početka 2006. godine jer su igrom slučaja ostali na nekom od flopija. Imam i walkthrough za drugi deo Syberie, ali sam ideju za ubacivanje slika u rešenje pokupio od Slobodana Macedonića, čije se rešenje može naći na sajtu SK-a, pa ne bih baš da ispadnem plagijator ;)

Rešenje za igru Syberia (PDF fajl, veličina 104 KB) možete preuzeti sa ovog linka.

Rešenje za igru Still Life (PDF fajl, veličina 64 KB) možete preuzeti sa ovog linka.

Kako se ova rešenja već mogu naći na netu (ja sam ih kačio negde, ali sam u međuvremenu zaboravio gde, moguće da ima i na SK forumu), bilo mi je jako drago kada sam pre 3-4 meseca dobio mail od jedne devojke koja mi je ukazala na mali propust prilikom opisa rešenja jedne zagonetke. Dakle, neko je IPAK ovo pročitao :)

Si señor Presidente

2008-10-26T00:42:00.000+02:00

Da li vam srce zaigra kada čujete reči vlast, moć, diktatura. Čak i da nemate baš takve autoritarne afinitete, na ovim prostorima itekeko važi već otrcana fraza da bi svako hteo da bude selektor fudbalske reprezentacije i predsednik države. Za ovo potonje postoji rešenje – instalirajte Tropico i uživajte... Bar do sledećih izbora.

Tropico je upravljačka simulacija jedne fiktivne banana republike. Prvo sa čim ćete se sresti jeste kreiranje vašeg malog karipskog raja. Možete menjati veličinu ostrva, nadmorsku visinu, veličinu populacije, količinu vegetacije i rudnog bogatstva, zatim kompleksnost ekonomije i stepen političke stabilnosti koji zajedno utiću na težinu igre i visinu vašeg konačnog skora. Zatim određujete cilj igre: da li je to blagostanje naroda, ekonomski prosperitet države, saldo vašeg računa u Švajcarskoj banci - na vama je da odlučite. Na kraju još treba izabrati i tip predsednika sa kojim ćete igrati. Možete izabrati neku od već ponuđenih ličnosti (Kastro, Če Gevara, Pinoče, Norijega, Evita Peron i dr.) ili kreirati lik prema sopstvenim afinitetima. Ličnosti se razlikuju po načinu dolaska na vlast, poreklu, vrlinama i manama koje mogu bitno uticati na dalji tok vaše buduće vladavine, stoga mudro birajte.

Igru startujete na gotovo praznom ostrvu, samo sa svojom palatom, 3-4 farme kukuruza i nekoliko straćara koje predstavljaju dom vaših "podanika". Sa leve strane se nalazi mini mapa sa opcijama za zumiranje i rotaciju pogleda. Odmah pored su i tri najvažnije ikone. Gornja ikona služi za izgradnju objekata, donjom ikonom možete baciti pogled na mišljenje ubogog plebsa po pitanju ishrane, plata, komfora, uslova stanovanja, političkih sloboda, zdravstva, školstva i sličnih stvari. Klikom na bilo kog čoveka dobićete sve relevantne podatke vezane za njega. Srednja ikona služi za izdavanje edikata. Oni su svrstani u nekoliko kategorija i svi koštaju nešto novca, a mnogi zahtevaju i druge preduslove (na primer da bi organizovali papinu posetu morate imati jaku podršku religiozne frakcije, da bi održali pan-američke sportske igre morate imati izgrađen stadion).

Pošto je glavni preduslov duge i mirne vladavine novac, prvo ga treba zaraditi. Na početku ćete oslonac naći u izvozu sirovih proizvoda. Duvan se pokazuje kao vrlo isplativa početna investicija, te izgradite par plantaža. Sada će na mapi biti označeno gde duvan najbolje uspeva (tamno zeleno - najbolje, crveno - bolje ne pokušavajte). Postoje još i plantaže kafe, banana, ananasa, sećerne trske, papaje ali je, kao što rekoh, duvan najbolji za početak jer prinosi stižu već u prvoj godini zasada, a i cena mu je solidna. Pogledajte da li na ostrvu imate rudnih depozita (gvožđe, boksit ili zlato) jer ne bi bilo loše izgraditi i poneki rudnik. Tu su još i ribarske postaje, farme koza i goveda, ali one ne donose neku veću finansijsku dobit, već su prvenstveno namenjene dopuni ishrane stanovnistva, pored farmi kukuruza kojima je to osnovna namena. Naravno, što je ponuda raznovrsnija ljudi će biti zadovoljniji nego da ceo život zobaju kukuruz. Kao dobar početni izvor novca je i krčenje suma, ali pazite da brzo ne ogolite ostrvo, jer će se kasnije buniti "ljubitelji drveća" odnosno environmentalisti.
Sa prilivom novca treba obratiti pažnju i na građanstvo. Treba im napraviti bolje stanove i to po mogućstvu što bliže radnom mestu. Ako im ne obezbedite stan, sami će praviti straćare gde god im je zgodno. Graditelja nikad dosta pa stoga odmah razbacajte nekoliko njihovih baraka po ostrvu. Vodite računa i da oni treba da od svojih kuća prvo stignu do barake u kojoj rade, pa tek onda do mesta gradnje, a ako previše šetaju brzo će se umoriti i od posla nema ništa. Uskoro će određene frakcije početi da izražavaju svoje nezadovoljstvo. Zato što pre napravite crkvu da bi smirili one religiozne i srednju skolu da bi intelektualci imali sa čim da se zanimaju. Ali te građevine zahtevaju školovan kadar (sveštenike i učiteljice), pa ih morate obezbediti iz inostranstva, naravno uz određenu novčanu nadoknadu.

Ako ste odlučili da od vašeg ostrva pravite turistički raj, sagradite hotel i nekoliko atrakcija na delu ostrva koje je udaljeno od halabuke i prljavštine vašeg grada. Napravite i par birtija, restorana i noćnih klubova jer će pored razonode za turiste dobro doći i za zabavu lokalnog stanovništva. Kasnije bi bilo poželjno izgraditi i nešto prerađivačke industrije: od sirovog drveta će se praviti gotove oblice, konzerviraćete kafu, banane i ribu, praviti rum od šećerne trske, zavijati duvan u čuvene ostrvske cigare i sl. Za rad fabrika je potrebna električna energija, a da bi je proizveli potrebna je termoelektrana na gas ili ugalj(ugalj je jeftiniji ali zato više prlja okolinu). Za rad u elektranama trebate univerzitetski školovane radnike pa razmislite i o gradnji fakulteta. Kao što nam je to dobro poznato iz našeg bolnog iskustva, na javno mnjenje se najbolje utiče putem javnih medija, pa bi bilo preporučljivo izgraditi novine, a kasnije i radio i televiziju. Možete birati između programa koji veličaju vašu ličnost i možda vam obezbede kog glasača više na izborima ili komercijalnog programa koji će kanuti još koju paru u državni budžet ili mozda vasu ličnu kasicu.
Za one militantnije vođe, sklone represiji i kršenju građanskih prava, tu su još i stražarske kule, kasarne, policijske stanice (kojima je, doduše, prvenstvena uloga regulacija kriminala) i naravno zatvori u koje možete poslati bilo koga ko vas mrko pogleda, ili ne daj Bože zbori protiv vas. Možete dopustiti Amerikancima ili Rusima da izgrade bazu na vašem ostrvu i za to ubirati neke sitne novce, ali naravno prvo morate steći njihovu naklonost.

Ali da bi se sve ovo izgradilo treba ostati na vlasti duže od jednog mandata, tj. pobediti na sledećim izborima. U zavisnosti od ukupnog zadovoljstva birača zavisiće i ishod izbora. Ukoliko vam preliminarni rezultati ne izgledaju baš povoljno uvek možete lažirati izbore i navući još nekih 20% glasova na vašu stranu. Ali, narod k`o narod, obično primeti da je u pitanju neka mućka, pa će početi sve više da se bune i glasnije da protestvuju. Ako baš nemate skolonsti ka demokratiji možete jednostavno ukinuti izbore, pozatvarati (ili čak i likvidirati) sve opozicione vođe i vladati kao suvereni diktator vašeg ostrva. Tada ćete se suočiti sa štrajkovima radnika i stvaranjem gerilske vojske, pa bi bilo dobro da uvek imate dovoljno lojalnih vojnika kako bi se obračunali sa pobunjenicima. Naravno kršenje ljudskih prava uvek će zapasti za oko "svetskom policajcu" Americi, pa će poslati razarače i napraviti svojevrsnu blokadu ostrva, a vi ćete ostati bez značajnog dela prihoda. Drugim rečima, ukoliko igrate kao diktator šanse za opstanak su vam minimalne, i to je možda i najveća zamerka igri.
Tropico vam garantuje sate i sate dobre zabave, ali će vam sandbox mod igranja brzo dosaditi. U igri postoji samo par scenarija (koji baš i nisu nešto posebno), ali sve je to nadomešteno u expansion pack-u Paradise Island, koji takođe i znatno olakšava igranje u ulozi diktatora. Igra bi bila veoma poučna i za većinu naših političara, jer je svakako bolje da se vežbaju i svoje komplekse leče na virtualnom nego na pravom građanstvu:)

Ponovo radi... Abandonia!

2008-10-22T12:46:00.002+02:00

Pre nekih 5-6 dana ponovo je počeo upload novih igara na Abandoniu! Pauza od nekih 3-4 meseca me je navela da se zabrinem nad sudbinom the best sajta za abandonware igre (ali sam se brzo umirio, zahvaljujući nekim inside informacijama).

Ma bitno je da je krenulo, par novih opisa su tu, samo neka nastave! Ja mogu da se pohvalim i svojim skromnim doprinosom ovom sajtu, u vidu uploada i opisa dve igre za sada: Sea Rogue i Premier Manager 3.

BTW, posetite i sestrinski sajt – Abandonia Reloaded, pravo mesto ukoliko tražite dobar rimejk neke od starijih igara ili dobru freeware igru.

Girls of Commodore 64

2008-10-19T15:15:00.002+02:00

Ovako, želim da se odmah osiguram. Svako ko ima manje od 18 godina neka smesta zatvori svoj omiljeni browser, obriše cache, restartuje računar i dok čeka da se sistem ponovo podigne, na brzinu izrecituje dva Očenaša u ćošku. Čekam... dakle, ima li još maloletnika ovde? Dobro, onda mogu da nastavim.

Pre par meseci sam sasvim slučajno naleteo na ovaj sajt: girls.c64.org svojvrsnu bazu 8-bitne „kompjuterske pornografije“ sa C64 računara. Na vrlo zanimljiv način prikazana su ova pomalo marginalizovana „dela“, bilo da su u pitanju igre iza kojih su stajale neke kompanije ili homebrew ostvarenja u kojima je najbitnije da se na ekranu pojavljuje bilo kakav falusoidni objekat, sve ostalo je manje važno.

Bilo je različitih igara ovoga tipa počev od običnih pokera u skidanje, preko Tetrisa, Arkanoida, Magic Squaresa, na čijim su se pozadinama sada šepurile tete sa pozamašnim grudima, modifikovanih porno verzija regularnih igara koje su pravljene iz zezanja (Attack of the Mutant Pricks, Barbarian 2 – Porn Version, Sexacuda, Spermer, Sexy Ghosts`n`Goblins). Veoma su bile popularne i tekstualne avanture sa porno tematikom (u čemu su osobito prednjačili Nemci), a u maštovitost tvoraca dovoljno svedoče neki od naslova – Madam Fifi`s Whorehouse, Farmer`s Daughters, Emanuelle, Harry der Fensterputzer, Mad Party Fucker, Quest for the Whorehouse Queen. Naravno ništa bez onih arkadnih igara tzv. „ubica džojstika“ u kojima je bilo potrebno što brže mlatarati džojstik levo-desno (Sex Games, Girls Just Wanna Have Fun, Horny Wanker, Fucking Fiona, Onanie Schule). Ipak je najviše bilo demoa, kratkih digitalizovanih filmića, ili možda slideshow od nekoliko traljavo nacrtanih slika. U početku su ove igre koristile samo ASCII grafiku (te vam je zaista bilo potrebno dosta mašte da odgonetnete šta je ustvari prikazano na ekranu), zatim su korišćene slike koje su crtane na računaru (Strip Poker, Samantha Fox Strip Poker), da bi se pred kraj osamdesetih u priču umešali digitajzeri (Hollywood Poker Pro, Cover Girls Strip Poker). Od tada su se pojedinci trudili da što bolje digitalizuju sliku sa paletom od 8 boja, pa su postigli i vrlo impresivne rezultate (ove fotke su nastale posle 2000. ovako nešto je ipak bilo nezamislivo u jeku C64 ere).

Kako je „zabranjeno voće“ uvek najslađe, tako su i igre ove tematike bile najzanimljivije nama klincima. Sećam se čežnjivih pogleda grupice desetogodišnjaka ka dnu piratskih oglasa, koje je po pravilu bilo rezervisani za porno komplet, ali problem je bio u tome što niko nije imao muda da okrene telefon i naruči to. Najpopularnije je bilo igranje strip pokera (Artworks-ov Strip Poker sa Suzy je svima bio omiljeni, a to je ujedno bila i prva mainstream pornografska igra, kada se 1982. godine pojavio za Apple II računar), ali uz obavezno držanje prsta na on/off prekidaču, za slučaj da neko od starijih iznenada upadne u sobu.

Interesantno je da se i „Svet Kompjutera“ još u svom prvom broju iz oktobra 1984. godine dotakao fenomena kompjuterske pornografije objašnjavajući japansku pomamu za tzv. adaruto softverom za MSX familiju računara. Naravno te igre nikada nisu stigle do zapadnjačkog tržišta, ali osnovna premisa tih igara nije mnogo promenjena ni do današnjih dana (zavođenje kogal devojčica kroz niz dijaloga uz tipične japanske fetiš elemente tipa bondage, tentacles i slično), tako da se lako da naslutiti kako su te igre izgledale. Nešto kasnije istom temom se bavio i Nenad Balint u tekstu „Porno Software“ u broju jul/avgust iz 1986. godine. Treba napomenuti da je jedan od rodonačelnika žanra tekstualnih erotskih avantura bila i čuvena Sierra, 1981. sa Softporn Adventure, koja je tematiku obrađivala na jedan komičan način i poslužila Alu Loweu kao inspiracija za Leisure Suit Larry serijal. Na coveru za igru Softporn Adventure se nalazi niko drugi do Roberta Williams (dama sa desne strane).

Međutim, najbitnije od svega je činjenica da sam, tražeći neke materijale za ovaj tekst, možda otkrio i identitet misteriozne dame sa naslovne strane Sveta Igara 4!

Diplomatija

2008-10-15T15:07:00.002+02:00

I opet sam morao da započnem još jednu partiju Diplomatije, iako sam se više puta zarekao da to neću učiniti. Nije problem u nedostatku vremena, nego je problem u dužini trajanja jedne partije, tačnije u neodgovornosti pojedinih igrača. Evo, ginger partiju igram već skoro mesec dana, prošlo je samo 2 godine u igri (4 move poteza), a već smo menjali dva igrača – Austriju i Tursku.

Za Diplomacy sam prvi put čuo kada mi je istoimena C64 igra dospela u ruke. Zanimljiva strategija za više igrača (nastala na osnovu stone igre) koji vode neku od evropskih velesila početkom prošlog veka sa ciljem da se osvoji što veći broj teritorija. Ne želim da se upuštam u pravila igre, koga interesuje može sve da pronađe na www.diplom.org ili jednostavnim ubacivanjem „PBEM Diplomacy“ u Google pretraživač.

Igram sa Rusijom u ovoj partiji. Najčešće i uzimam Ruse, ne zbog nekih preteranih afiniteta prema istim, nego zbog činjenice da imaju osigurana leđa, tj. da se država nalazi na ivici mape. Mana je velika razvučenost fronta i nemogućnost brzog prebacivanja jedinica sa južnog na severni front i obrnuto. Kao što rekoh, odigrali smo četiri poteza (sada sledi build faza za 1902. godinu), a ja ostajem sa ovih šest jedinica jer imam tačno toliko supply centera pod svojom kontrolom. U previranjima na Balkanu sam izgubio Rumuniju, ali sam uspeo da uđem u Norvešku i ostanem na istom broju jedinica. Igra je dušu dala za backstabbing, i sam sam doživeo jedan, kada je Austrijanac mučki zauzeo Rumuniju. Ali neka, vratilo se to sada i njemu, pa se Italijan ponosno šepuri u Trstu.

Pošto je Turska promenila igrača, pokušaću da izvučem neki dogovor sa njim/njom, pogotovo zato što dobija još jednu jedinicu na proleće. Ukoliko napravi flotu u Ankari...najebo sam.

Iskreno već sam se smorio usled čekanja da svi pošalju poteze na vreme (u 99% slučajeva se desi da se neko čeka), pa me malo i mrzi da se bavim prepiskom sa drugim igračima, već samo šaljem poteze. Mada trebalo bi malo da se trgnem, jer ovo ipak prvenstveno igram da bih vežbao konverzaciju na engleskom, a ne da bih se dokazivao kao neki opasan strateg/dipomata...

Čekali smo jedan, dobićemo tri...

2008-10-13T01:54:00.004+02:00

Da li je to dobro ili loše? Pre dva dana Blizzard je objavio da će njihov dugoočekivani nastavak Starcrafta biti trilogija. I to kakva trilogija! Prva igra će biti Terrans: Wings of Liberty, druga će se zvati Zerg: Heart of the Swarm, a završni deo trilogije biće Protoss: Legacy of the Void. Šta to znači? To znači da su se gospoda iz Blizzarda dosetila da kampanju svake od rasa izdaju kao posebnu igru. „Mećavnici“ obećavaju da će pojedinačne kampanje biti dovoljno velike da opravdaju standalone izdanje. Multiplay će biti dostupan odmah nakon izlaska prvog dela trilogije, ali će neke od jedinica biti rezervisane samo za singleplayer kampanje. Rekoše još da su se na ovakav potez odlučili da bi ujedno zadržali i kvalitet konačnog proizvoda, ali i sprečili dalje odlaganje igre ili čak izbacivanje pojedinih delova kampanje. Svaki od delova trilogije će biti potpuno drugačiji, pa tako najavljuju da će Zerg deo imati implementirane RPG elemente. Cenim da će to biti nekakvi genetski apgrejdi heroja koji će skupljati iskustvo i prenosićete ih iz bitke u bitku, možda će i neke obične jedinice moći da se genetski modifikuju, Zergovi su najpogodniji za zezanje sa mutacijama. Takođe najavili su dosta cinematicsa, nadajmo se da će po kvaliteti ličiti na one viđene u trećem delu Warcrafta.

Da li su se u Blizzardu odlučili da na ovaj način opelješe kupce udarajući ih tri puta po novčaniku za nešto što bi u suštini trebalo da bude jedna igra ili su jednostavno shvatili da će sa njihovim opuštenim tempom Starcraft 2 ugledati svetlost dana tek 2010. teško da ćemo saznati. Verovatno je u pitanju a little bit of both. Ali ipak, ko je ovde u Srbiji planirao da kupi original dobro će promisliti da li mu se isplati investiranje u ovakav poduhvat.

Na BlizzConu su objavili i neke detalje vezane za Terranski deo igre, pa je tako potvrđeno da ćemo opet voditi Jima Raynora uz još nekoliko novih lica u Starcraft lore-u. Kampanja će navodno biti nelinearna i odvijaće se po planetama, a od vašeg izbora misija i uspeha u njima zavisiće koje će vam nove planete biti dostupne.

Za kraj još dva SC2 filmića sa BlizzCona (movie #1 i movie #2).

1492 Anno Domini

2008-10-10T00:04:00.001+02:00

Colonization mi je očigledno NO:1 igra jer je već dva puta pominjana (ovde i ovde) u mojoj kratkoj blogerskoj karijeri. Nakon što sam se u prvom postu oduševljavao kvalitetima originalne igre iz 1994. godine, nakon rimejkofobije koju sam ispoljio u drugom postu, konačno je stigla finalna verzija Sid Meier`s Civilization IV: Colonization!

Slagao bih ako bih rekao da nisam osećao blago uzbuđenje prilikom instalacije igre. Kao kada posle mnogo godina treba ponovo da se sretneš sa drugarom iz detinjstva. Ali sada, nakon skoro tri dana igranja, to uzbuđenje je davno iščezlo. Nisam ni razočaran, jer igra definitivno i dalje poseduje ono nešto što te tera da odigraš samo još jedan turn i tako u nedogled. Igrivo je, ali daleko ispod igrivosti koju poseduje original...

Neću se baviti oko toga šta je isto/šta se promenilo u ovih 14 godina, želeo bih samo da ukažem na neke velike propuste ove verzije Colonizationa. Prvi i najvažniji flaw jeste činjenica da vas sada kralj prosto urniše zahtevima za povećanje poreza. Ako se ne povinujete njegovim željama, sleduje vam bojkot određene vrste robe. I to konačni – ne postoji način na koji bi ponovo mogli da sa tom robom trgujete u Evropi (ranije je to rešavao Jacob Fugger ili izgradnja carinarnice). Ali možda je najgore, što će vam taj isti kralj posle 2-3 kruga ponovo nuditi da poljubite njegov prsten, što će reći da ste uzalud organizovali „bostonsku čajanku“. I tako ćete doći u situaciju da već oko 1600. trećina svih vaših prihoda ide kralju.

Drugi problem je što sada veličina kraljeve kaznene ekspedicije direktno zavisi od količine „zvona slobode“ koju produkujete u kolonijama. Više kolonija -> više liberta bellsa -> veća je i kraljeva armija. To u praksi znači da je mnogo povoljnije napraviti samo jednu koloniju srednje veličine, napabirčiti neku kakvu-takvu vojsku, navući rebel sentiment u toj jednoj koloniji na preko 50% i proglasiti nezavisnost. Siguran recept za pobedu.

Dakle, igra vas jednostavno kažnjava što se više razvijate, umesto da vas nagrađuje. Prednost se daje brzopoteznim partijama koje se završavaju za sat ili dva, a ne celonoćnim sesijama kako je ranije bio slučaj.

Da ne bude da samo kudim, od novina bih izdvojio i pohvalio nov sistem izbora Founding Fathera (koji se sada tretiraju kao world wonders u Civ igrama, tj. ako ga neka država primi u svoj Kongres druge to ne mogu učiniti), kao i pisanje Ustava prilikom proglašavanja nezavisnosti.

Za nekoga ko se danas prvi put sreće sa ovom igrom i ne zna kako je „disala“ stara verzija, ovo će biti sasvim pitka i privlačna igra, pre svega zbog pomenutog one more turn efekta koji izaziva. Za nas starije igrače to neće biti slučaj. Ovo će ostati samo još jedan „pucanj u prazno“ nemaštovitog Mejera, koji i dalje pokušava da živi od „stare slave“ izbacujući loše reciklirane kopije svojih nekada genijalnih igara (Pirates! i Railroads su pravi primeri toga).

Greetz to Baba for supplying the game!

Blizanci iz Kine

2008-10-08T22:22:00.001+02:00

Dva kineska džojpeda koji liče kao jaje jajetu – identični su. Jetion U5542 imam već skoro godinu dana, dok sam GIGAtech SA-120X dobio pre nedelju-dve. Isti dizajn, isti raspored dugmića, iste funkcije. Jedina razlika je providna plava plastika kod Jetion modela i drugačije označavanje nekih tastera (select i start kod Jetiona su 9 i 10 kod GIGAtecha).

Uz oba modela dolazi i mini-CD sa drajverima, mada na XP-u nije ni potrebno instalirati ih jer su odmah prepoznati kao USB Vibration Joystick. Što se Jetiona tiče, radio je i na Visti nakon instalacije drajvera, dok GIGAtech nisam imao prilike da probam, ali u pamfletu uz njega Vista se ne nalazi na listi podržanih operativnih sistema.

Kvalitet oba džojpeda je sasvim zadovoljavajući. Eto, Jetion mi traje od prošlog decembra, uglavnom ga koristim dok se igram u emulatorima, mada je prošao i kroz fudbalsko/košarkašku torturu (u granicama normale... nemam običaj da bacam ili lupam džojped kada se iznerviram). Pečurkice su solidno izdržljive, mada bi mogle biti i malo mekše (ozbiljniji bolovi u prstima kreću već nakon nekih pola sata igranja), a ručke su gumirane, pa ne sme biti isklizavanja usled znojavih dlanova. Oba modela imaju vibraciju, što mi nije bilo presudno prilikom nabavke, ali su poprilično teži od svoje ne-vibrirajuće braće, pa bolje leže u ruci. Stvar navike...

No ipak treba biti pažljiv sa kablom, tj. ne cimati ga i ne uvrtati previše jer se vrlo lako može desiti da počne da gubi kontakt. Vratio sam jednog Jetiona već nakon dva dana upotrebe upravo zbog problema sa kablom. Takođe primećujem da oba džojpeda imaju nešto veći hod dugmića za kažiprste (L1, R1, L2, R2), pa se dešava da se gadno nabodem na plastiku ako u žaru borbe ne potrefim dugmence tačno u sredinu. Kod GIGAtecha mi se ne sviđa što je D-pad nešto više odignut od podloge, mada to je možda slučaj samo kod primerka koji je meni zapao.

Ako vam nije stalo da vam džojped bude brendiran, da vam `ladi dlanove dok se igrate i slične fore, uopšte se nećete pokajati ako pazarite neki od ova dva modela. A presudnu ulogu u vašoj odluci će svakako imati cena – koja je krajnje smešna. Moja preporuka ide Jetionu jer nudi isto što i blizanac mu, a uz to je i dobrih 100 dinara jeftiniji.

Jetion U5542 ... 587 dinara
GIGAtech SA-120X ... 699 dinara
veče sa drugarima uz pivo i PES ... neprocenjivo!

Boiling Point: Road to Hell

2008-10-06T16:54:00.003+02:00

Igra koja se u potpunosti može opisati svojim naslovom i podnaslovom. Za nekih otprilike dva sata, koliko je trajalo moje „druženje“ sa ovom igrom, bio sam tamo – ključajući, na putu za pakao.

Boiling Point je najavljivan kao GTA ubica, a što je najgore to je i mogao postati. Zamislite adrenalinsko šibanje u južnoameričkoj džungli, potpuno nelinearnu kampanju u kojoj možete sarađivati sa gerilcima, mafijom, lokalnim banditosima, indijancima, CIA-om, jedinstveni sistem upgradea oružja, ogromnu mapu kojoj mogu parirati samo igre iz TES serijala – e pa upravo ste zamislili Boiling Point. E pa u čemu je onda problem? Bagovi, bagovi, bagovi – gomila bagova...

Pa dobro tu je patch, rekli bi neki... pečuj i uživaj! Pa... igra patchovana poslednjom 2.0 zakrpom (koja btw ima više ispravki nego prilikom prelaska sa alfa na beta fazu testiranja) je i dalje puna bagova. Dovoljno je reći da su me prilikom prvog pokretanja u igri sačekali likovi bez tekstura, crne rupe koje su se šetale gradom. Prvi restart. Ljudi su sada OK, čak sa svakim od njih mogu i da popričam. Nailazim na debelog gospodina u atlet-majici, pritisnem Enter i popijem desktop. Treći put ulazim u igru odlučan da više ne startujem ljude po ulici nego da krenem pravo ka ispunjenju prve misije – razgovoru sa nekim tamo urednikom. To je prošlo super, dobio sam ključeve od auta koji me je čekao ispred ulaza. Palim mašinu, obiđem dva-tri kruga oko gradskog trga čisto da vidim kako vuče, a onda se zaputim ka markeru na radaru. Prilazim mostu – kad ono opet desktop. Mrštim se, ponovo pokrećem igru. Ona izleće u Win na potpuno istom mestu. Već počinjem opasno da se nerviram, sada ću da pokušam da obiđem to ukleto mesto. Idem okolo, ne vredi igra puca svaki put kada priđem mostiću. Gledam na netu da slučajno ne postoji neki noviji patch, postoji 2.1 ali samo za rusku verziju. Startujem Your Uninstaller i nakon par klikova oslobađam ~4GB prostora na hard disku.

Zaista se pitam kako je ova igra uopšte mogla da dospe do distribucije, a da se te sramne uloge prihvatio gigant Atari. Ne mogu a da se ne nasmejem podatku da ukrajinski tim koji je „uradio“ ovu igru sprema i nastavak – White Gold: War in Paradise.

XP drivers for Fujitsu Siemens Amilo Pi 2540

2008-10-05T17:40:00.001+02:00

Pošto sam primetio da dosta ljudi iz inostranstva dolazi na već postavljeni post u vezi instalacije XP drajvera na laptop, odlučio sam da dotični tekst postavim i na engleskom jeziku...

The first issue you are going to encounter is the mere instalation of Windows XP. All new laptops have 2.5“ SATA hard disks and the installation will not recognize it, so literally you don`t have a HD to install the system on. The easiest solution to this problem is disabling AHCI Settings in BIOS, but unfortunately this laptop doesn`t have that option. You will have to integrate SATA drivers into your XP installation using a program nLite. In this article I won`t explain how to make this, so called unattended installation, and so we are moving on. After downloading SATA drivers you will have to extract some files needed for the integration from the original .exe file. Go to Start –> All Programs -> Accesories -> Command Prompt. In this window you will have to enter the correct path to the location where downloaded SATA drivers are, for instance C:/Drivers/. Type the following in the command prompt: iata78_enu.exe –a –a –pc:\ and you will get two new folders on your C partition: drivers and drivers64. We will need the files from the drivers folder.

After we have succesfully installed Windows XP, we are going to install drivers for all other components. Here are the corresponding links:

Intel® Mobile 965GM/PM Express Chipset
KB888111 - XP patch for HD audio
Realtek audio codec
Realtek RTL8101E – network adapter
Castlenet (Motorola) ML3054 – modem
Atheros AR5007EG – wireless adapter

Now it is important to follow the exact order of installing drivers. First install the Intel chipset drivers and after that XP patch for HD audio and then you can install drivers for audio, modem, network and wireless adapter. If you have XP with Service Pack 3, you don`t have to install the HD audio patch, it`s already there.

If there are still many yellow question marks (unrecognized components) in the Device Manager you will have to manually install them. Right click on the Unknown PCI Device and choose the Update driver. Then choose PCI Device from the dialog, the right driver should pop up and you can continue with the installation. After that the question marks in the Device Manager should be replaced with the appropriate audio, network and wireless devices.

Regarding the webcam (I think it`s a Bison webcam) the Vista drivers from the official FSC site will do the trick.

There`s one more thing to do – installing the Catalyst drivers for the ATI HD2400 graphic card. Download the latest version of these drivers from the ofiicial AMD/ATI site. It is important to download desktop, not the Mobility edition of Catalyst drivers. Now you will have to modify these drivers a little bit, so your graphic card could be recognized. We will use yet another program – Mobility Modder. Before using this program you will have to install Microsoft NET 2.0 i MSXML 4.0.

Now start the installation of Catalyst drivers, and cancel it after the drivers are extracted to C:/ATI/SUPPORT folder. Now run Mobilty Modder and find the folder called 8-1_xp32_dd_57717 (the exact title of folder may vary depending of the drivers version), and then just click Modify. Wait for the modification to be completed and continue with the graphic driver installation afterwards. Another solution is to use the unofficial ATI drivers – Omega drivers. In this case you don`t have to modify the drivers.

I hope that this small tutorial will help you with the Windows XP installation on your Fujitsu Siemens Amilo Pi 2540 laptop. Enjoy and pardon my english :)