Obala Jecaja

Baš kao što su i obećali, Frogsterovci su u avgustu otvorili novu zonu pod imenom Weeping Coast. Istina je da su čekali bukvalno do samog kraja, tačnije po poslednjeg utorka u avgustu (utorak je inače maintenance day, kada se serveri gase i kada se obično implementira i poneki patch), ali na kraju je sve ispalo vrlo dobro jer je samo jedan od preko 200 questova bagovan. Level cap je podignut na 52, te je svakom ozbiljnijem igraču potrebno 5-6 dana da bi dostigao 52/52, naravno bez resetovanja dejlija pomoću dijamanata. No i pored otvaranja nove zone, ovaj patch je doneo jednu mnogo bolju stvar a to je konačno raskrštavanje sa memory leak problemom koji je zadavao muke igračima već duže od mesec dana. Naime igra bi redovno pucala nakon teleporta između zona jer bi jednostavno „pojela“ i preko 1.5 GB memorije. Najsmešnije od svega je bilo objašnjenje developera u kom su igrači zamoljeni da se strpe i smanje detalje u igri na minimum kako bi eventualno proredili pucanje igre.
Otvorena je i nova 6 man instanca – Heart of the Ocean iako je namenjena za 55. nivo koji bi trebalo da dođe zajedno sa drugim poglavljem igre sredinom septembra. Ima 5 bosseva koji su od 56-58 nivoa, a svi boss dropovi su za 55. nivo tako da se za sada mogu koristiti samo statsi sa njih. Na Macantacht serveru još niko nije uspeo da očisti celu instancu, četvrti i peti boss su još uvek nepremostivi za jače gilde na serveru, pa i za Balkaniju. Na nemačkim serverima su pre neki dan uspešno savladali i poslednjeg bossa u instanci – Mehduzzu.Druga zanimljivost je open world instanca Varanas Nightmare u kojoj se može naći do 150 ljudi i koja ustvari predstavlja konačni obračun sa Demon Lordom, glavnim bajom iz prvog poglavlja igre. Koliko znam, još uvek niko nije pokušao da proba sa organizovanjem raida, jer su i sami mobovi preteški – imaju po 750k HP-a.
Naravno da ima mesta i za pokude, a tu pre svega mislim na glupe i neinspirativne questove (naravno ne treba očekivati Baldur`s Gate, ali 50 % njih se sastoje u prenošenju predmeta do NPC-a koji je na 10 sekundi od quest givera). Dalje, nagrade u questovima su statovi 10. nivoa, koji su do pre desetak dana koštali po 3-4 miliona na AH, da bi se sad njihova cena srozala na jedva 200-300k po komadu. Deljenje ovako dobrih statova šakom i kapom samo znači da će se u skorije vreme pojaviti ogroman broj noobova sa koliko-toliko kvalitetnom opremom koju su sastavili samo pomoću nagrada u questovima i koji bukvalno nisu ni ušli u neku od instanci.
No daleko veći problem se javio većem broju igrača koji su naprasno ostali bez svoje opreme. Frogster je ubrzo reagovao i zamenio nestalu opremu, ali problem je što je nestala oprema bila high durability (daje dodatnih 20% na sve statse) i potpuno transmutovana sa najjačim žutim statsima, dok je igračima vraćena čista, random dura oprema. Kako su neki od njih na opremu uložili i više stotina evra, određen broj igrača je jednostavno napustio igru do daljenjeg, a pominju se i neke tužbe protiv RuneWakera i Frogstera.
Nama ostaje da sačekamo 15. septembar kada izlazi 2. chapter: The Elven Prophecy, koji bi trebalo da donese još dve nove zone – Savage Lands i Volcania, kao i dizanje level capa na 55.

Railroads

Navodno je gospodin Meier inspiraciju za pravljenje rimejka jedne od svojih najuspelijih upravljačkih simulacija dobio prilikom posete muzeju železničkih minijatura u Frankfurtu. No, ja ipak smatram da su razlozi ipak daleko prozaičniji i da se iza svega jednostavno krije želja da se izmuze još koji dolar/evro iz odavno suve drenovine.
Sid Meier`s Railroads (ime Railroad Tycoon je korišćeno samo u slučaju prve Microproseove igre, dok su sledeća dva nastavka razvijana pod okriljem PopTop Softwarea) navodno bi trebao biti nastavak Railroad Tycoon trojke, ali izgovoriti tako nešto bila bi prevelika uvreda za dev tim koji je radio RT3. Skok sa RT3 na Railroads nije skok sa konja na magarca, to je nešto mnogo, mnogo gore. Ovo čak nije ni rimejk originalnog Railroad Tycoona jer je ta igra bila daleko kompleksnija od ove abominacije koju danas imamo pred sobom.
Prva i osnovna greška je što Firaxis uporno gura Gamebryo engine u sve svoje igre. To je možda lepo pasovalo Civ četvorci koji je u suštini potezna igra bez previše dinamike, ali ovoj igri jednostavno ne pristaje. Mape nisu u stanju da prikažu dovoljno prostranstvo potrebno za ovakvu igru, tako da gradovi izgledaju zguženo na mapi i suviše su blizu jedni drugih. Sa druge strane se primećuje disproporcija između dužine i visine, pa planinski masivi prosto neprirodno štrče iz okolnog terena. Nesrećno je odrađen i kompletan sistem izgradnje pruga. Dok trasu vodimo po terenu sve je u redu, međutim prelaskom na brdovit teren javljaju se neobične tvorevine na vijaduktima, stanice koje maltene vise u vazduhu i slične nebuloze. Ako se tome još doda činjenica da ukoliko želite da svojim šinama pređete preko protivničkih igra automatski pravi nekakav čudan nadvožnjak, dolazimo do zaključka da mapa nakon pola sata igranja izgleda kao tvorevina sedmogodišnjaka koji se predozirao čokoladicama, te je višak energije iskalio na trodimenzonalnom modelu terena. Od složenog ekonomskog modela ponude i potražnje na koji smo navikli u RT3 nema ni traga ni glasa. U tom pogledu igra je na nivou svog prethodnika s` početka devedesetih godina prošlog veka, a što se tiče finansijskog poslovanja i mešetarenja na berzi čak i ispod tog nivoa. Na medium nivou težine jednostavno je nemoguće napraviti železnicu koja ne donosi profit! Jedina primetna novina (osim 3D grafike) jesu aukcije prilikom kupovine industrijskih postrojenja i nadmetanja za prava na upotrebu pojedinih patenata. Ukoliko pobedite imate pravo da koristite benefite tog patenta u narednih 10 godina nakon čega on prelazi u public domain.

Sledeća stavka za oplakivanje je broj i zanimljivost scenarija. Svega 5-6 single player scenarija i još toliko za multi je neoprostiv propust. Ako vam još kažem da se sva tri zadatka po svakom scenariju mogu kompletirati za oko sat vremena (opet na medium težini) dobijamo upravljačku simulaciju koju je moguće izgustirati za jedno popodne.
Railroads je možda i krunski dokaz srozavanja Sida Meiera od jednog od najeminentnijih ličnosti igračke scene u najgoreg ljigavca koji će se na svaki način truditi da prejebe igrača i da mu za dobru kintu uvali staru, prežvakanu stvar umotanu u šareni papir sa mašnicom. Kolika je nula od čoveka Meier postao dovoljno govori činjenica da je muzika koja prati scenario u Velikoj Britaniji ista ona koju smo čuli u rimejku Pirata kada se nađemo u nekoj engleskoj luci. Nažalost njegove igre se sada mogu svrstavati na istu policu sa tvorevinama PopCapa ili Big Fish Gamesa, mada i one često imaju mnogo više inovacija od Meierovih najnovijih eskapada u svet igara.

Century of Warfare

Da li se iko od mlađih generacija seća da su nekada davno, pre MP3 plejera, kompakt diskova, čak i pre audio kaseta ljudi uživali slušajući muziku sa gramofonskih ploča? Sličnu analogiju možemo napraviti i u svetu igara i zapitati se: Da li se iko od mlađih generacija seća heksagonalnih poteznih strategija? Nekada mainstream žanr, danas potpuno zaboravljen i tehnološki prevaziđen pod najezdom generičkih real time naslova, osuđen da u njemu uživaju samo najveći zaluđenici, poput audiofila koji u mraku svoje sobe slušaju opuštajuća pucketanja dok gramofonska igla prelazi preko parčeta izgrebanog vinila.
Barjak najboljeg nekada je ponosno nosio Strategic Simulations Inc. Kroz osamdesete i dobar deo devedesetih godina prošlog veka. A onda je došlo do finansijskih problema, SSI je prvo merdžovan sa drugim kompanijama, izbacio je još par dobrih igara (Panzer General i još par spinoff igara) i zauvek nestao sa igračke scene. Tu negde sredinom devedesetih, već na pola koplja spuštena zastava pada u ruke Talonsofta, koji se svim silama bori za revitalizaciju već oronulog žanra te izdaje svoju poznatu Front seriju i The Operational Art of War. Kada je i ovaj borac posustao, početkom 21.veka rađa se novi „poslednji Mohikanac“ - Matrix Games čije hex strategije danas predstavljaju pravu Meku za malobrojne ljubitelje ovog žanra.
I tako sam pre par nedelja naleteo na igru koja predstavlja labudovu pesmu Talonsofta, pre nego što je TOAW franšiza prešla u ruke Matrixovaca. The Operational Art of War: Century of Warfare predstavlja jednu zaokruženu celinu koja na jednom mestu sažima celokupan opus rada Norma Kogera tvorca ovog serijala (ujedno i poslednja TOAW igra u kojoj je on imao udela). Vek ratovanja u sebi sadrži apsolutno sve scenarije iz prethodnih igara kao i nekolicinu novih. Scenariji obrađuju gotovo svaki značajniji sukob XX veka, počev od Balkanskih ratova, većih operacija u I i II svetskom ratu, intervencija u Koreji i Vijetnamu, bliskoistočnih sukoba, pa sve do Paname, „Pustinjske oluje“ u Iraku i Kosova. Pored ovih istorijskih scenarija prisutan je i određen broj fiktivnih poput američke invazije na Kubu, napada komunističke Severne Koreje na južnog suseda i sukoba snaga NATO i Varšavskog pakta na prostorima Evrope.
Century of Warfare je uz Panzer General 2 igra koju svakako treba posedovati u svojoj kolekciji, ako ni zbog čega drugog, ono zbog nostalgije za prošlim vremenom. Eh da umalo da zaboravim, igra bez problema radi na savremenim operativnim sistemima!

Tropico 3

Verovatno nisu retki oni koji Tropico smatraju jednom od najboljih upravljačkih simulacija ikada. Ideja da se nađete u ulozi el presidentea karipske banana republike prestavljala je pravo osveženje i doprinela svrstavanju Tropica u kultne igre. Drugi deo je potpuno promenio koncepciju, vratio nas par vekova unazad i stavio u ulogu vođe pirata koji mora da organizuje napade na brodove i vodi brigu o mikromenadžmentu svoje piratske naseobine. U međuvremenu je PopTop Software prvo bio kupljen od strane Take 2 Interactive da bi nešto kasnije bio ugašen, a većina zaposlenih je pripojena Firaxisu. Činilo se da se saga o tropskom ostrvcetu nikada neće nastaviti. A onda je prava na ime Tropico otkupio ne pretrano poznati nemački izdavač Kalypso i posao oko izrade trećeg nastavka poverio bugarskom studiju Haemimont Games.

Vest o novom nastavku jedne od mojih omiljenih igara dočekao sam sa popriličnom dozom skepticizma pre svega jer su mi dobro poznati plodovi saradnje ovog izdavača i dev studija. Haemimont Games je pre svega poznat po svom serijalu city building igara smeštenih u rimsko doba (Glory of the Roman Empire, Imperium Romanum, Grand Ages: Rome) koje se baš i ne mogu pohvaliti nekim većim uspehom i kod kritike i kod publike. Pregledom šturih informacija na oficijelnom sajtu igre mogao sam da zaključim da će ovo biti replika prvog dela igre u novom 3D ruhu. Developeri se nisu trudili da izmišljaju „toplu vodu“, te bi mehanika igre trebalo da ostane potpuno ista. Međutim bombastično se najavljuje kampanja od 15 misija, a svako koje igrao makar jednu od Haemimontovih ranijih igara zna šta da očekuje. Debilnu kampanju koja više liči na neki tutorijal enormnih proporcija koji sa svakom „misijom“ uvodi po neku novu građevinu, a od igrača zahteva da je pravilno iskoristi kako bi ispunio postavljeni zadatak. Od novina koje donosi novi 3D endžin jeste i mogućnost da se u ulozi moćnog predsednika spustite među običan plebs i prošetate ulicama vaše kreacije.

Iako je do izlaska igre ostalo oko mesec dana, na sajtu se mogu videti samo screenshotovi i jedan teaser trejler koji uopšte ne otkriva mehaniku igre već u prvi plan stavlja nabudženu grafiku krcatu bloom efektima. Ako ova igra bude imala i 70% šmeka koji je imao original ja ću biti zadovoljan. Jeste da Bugari imaju Zlatne Pjasce, ali to ipak nisu Mali i Veliki Antili, zar ne ;)

Prokleti checkpointi

Uvek sam ih mrzeo, a kako vreme prolazi mrzim ih sve više! Prošla su vremena kada pozicija nije imala na šta da se upiše pa je igra generisala šifre u vidu kombinacija brojki i slova u kojima je bio zapisan vaš bodovni saldo, broj života, količina municije i ostale vitalne informacije na početku svakog nivoa. Prošla su vremena štednje prostora na memorijskoj kartici, hell danas i jebene konzole imaju hard diskove. Ja gotovo nikad nemam vremena da za bilo koju igru u kontinuitetu odvojim sat vremena, retko kad i pola sata. U najvećem broju slučajeva dešava se da uz igru provedem 10-15 minuta i onda moram da prekinem. I naravno da bivam isfrustriran kada shvatim da igra ima glupavi sistem snimanja po checkpointima i da ne mogu da snimim poziciju kada ja to poželim. Razumem ja checkpointe kada služe isključivo za respawn nakon pogibije, igrač i treba da tim vraćanjem unazad bude "kažnjen" za gubitak života, ali da ovako moram da gledam u pasulj i nagađam da li će sledeći checkpoint biti za pet ili pedeset minuta - jednostavno ne želim! Još uvek su bolna sećanja na Diablo 2 i njegov neverovatno odvratni sistem snimanja napretka, u kome sam potrošio sate na bezumno tamanjenje creepova koje sam već jednom ubio, ali nisam imao dovoljno slobodnog vremena naraspolaganju da dovršim ceo jedan act. Slično mi se desilo pre nekih mesec dana sa igrom Dungeon Siege 2. Igra primenjuje skoro identičan princip kao Diablo, hteo sam da poludim kada sam shvatio da ponovo moram da krčim put duž putića samo zato što nisam imao više vremena da joj se posvetim kada sam je poslednji put igrao. Odmah je pao jedan surovi uninstall. Prekjuče uzmem da igram Overlord 2 i opet ista situacija. Igra obećava, niste svaki dan u ulozi zloće, a minioni su jebena priča za sebe (kao da vodim armiju malih Cartmana sa sobom), poželeo sam to da odigram. I onda ubrzo shvatim da su developeri najobičniji magarci i da ja zaista treba da bacam vudu mađiju ne bih li pronikao u to kada ću naleteti na sledeći checkpoint. Nekada je odmah tu, maltene iza ćoška, a ponekad se putovanje do njega znatno otegne. Nemam ja para za ovo planinarenje, rekoh, i opet pade uninstall. Šteta, a igra je baš počela da mi se dopada :( A sve što sam želeo je jedan lepi, mali quick save.
Ovime sam možda i odškrinuo vrata jednom od iskonskih gejmerskih pitanja: "Da li je snimanje pozicije ustvari varanje?" Call me a cheater, ali ja ću da snimam poziciju kad god je to moguće!

The Truth is Out There

Zahvaljući Mladenovoj intervenciji od pre nekih mesec-dva, na sajt Adventure Legends postavljeni su ispravni .iso imidži 6. i 7. diska igre X Files. U pitanju je interaktivni film u izdanju Fox Interactive-a izašao u jeku popularnosti ove SF serije, tamo negde tokom 1998. godine. Nažalost, igra je prošla prilično nezapaženo, pre svega zbog lošeg tajminga - avanture, a posebno podžanr interaktivnih filmova, tada jednostavno više nisu bile mainstream. Da je u pitanju bio shooter u kome agent Fox Mulder napucava talase VI-a (kao u jednoj od epizoda serije), ne sumnjam da bi uz solidne performanse igra bila pun pogodak. Nebitno, sve je to već ancient history...
Za sve one koji se već lože da će svojim mišem moći upravljati dvojcem Mulder - Scully sledi hladan tuš - u ulozi ste običnog FBI prašinara kome u ruke pada zadatak da pronađe duo iz serije, kojima se gubi svaki trag.
Radnja igre odvija se na tlu američke savezne države Washington kada Assistant Director Walter Skinner dolazi u tamošnju ispostavu kako bi dobio pomoć u pronalaženju dvoje nestalih agenata. Zadatak pada u ruke mladom agentu Craig Willimoreu, tj. vama.

Izvođenje je standardno kao i u gotovo svim interaktivnim filmovima. Kretanje po statičnim digitalizovanim scenama obavlja se kliktanjem u uglove ekrana, dok su dijalozi u potpunosti digitalizovani kao i međuanimacije sa živim glumcima (u igri "glumi" većina važnijih likova iz serije) kojih u igri ima ukupno oko 6 časova. Do informacija od važnosti za napredak u igri dolazite dijalozima sa likovima, detaljnim pregledom scena (kursor će se promeniti kada njime pređete preko tzv. hot spota), ali i preko vašeg Apple PDA uređaja (pomoću koga se vrši i kretanje između lokacija). Kako bi agent Willimore što više sličio Foxu, tokom istrage će mu se pridružiti šarmantna koleginica iz policije Mary Astadourian. Između njih dvoje postoji jaka latentna privlačnost, nalik onoj između FBI agenata koja se provlači kroz celu seriju. Igra nije preterano teška i lagano je gustiram, posvetim joj maksimum sat vremena na nekih 4-5 dana. Naravno, kao glavne mane ostaju relativno kratke uloge glavnih protagonista serije na šta i sam naziv igre implicira, ali je Fox Interactive očigledno balansirao sa budžetom te se glavne face pojavljuju tek toliko da se kaže da su tu.
Kako je igra izdata već daleke 1998. godine nameće se pitanje kompatibilnosti sa modernijim operativnim sistemima. Instalacije igre na XP-u će proteći skoro bez ikakvih problema, uz obavezan klik na ignore kada vas igra obavesti da na disku nema dovoljno mesta za instalaciju. Kako igra dolazi na čak 9 CD-ova preporučio bih vam da odaberete full instalaciju što će vas sačuvati od bespotrebnog žongliranja sa diskovima. Filmovi u igri se puštaju u Apple-ovom QuickTime plejeru i on predstavlja najveći izvor muka tokom igranja. Uz igru se instalira verzija 3 ovog plejera koja jednostavno neće da radi pod Win XP-om. Ukoliko na svom računaru imate najnoviju verziju QuickTime plejera opet će nastati problem jer će sada igra odbijati da radi sa njim (česta pucanja igre prilikom pokretanja animacija). Kao rešenje ove peripetije preporučujem da negde na netu pronađete i instalirate verziju 4 ovog plejera koja bi trebalo da zadovolji i zahteve igre i zahteve operativnog sistema. Takođe, ne zaboravite da na XFiles.exe fajlu postavite compatibility mode na Windows 95.
Obavezno nabavite igru, krenite u avanturu i ne zaboravite - Trust no one!

Stop za kinesko zlato

Kineska vlada se, nakon višegodišnjeg ignorisanja problema, konačno odlučila da zvanično stane na kraj farmerima zlata u MMO igrama. U jednom od dekreta je jasno naglašeno da se virtualna valuta može razmenjivati isključivo za virtualna dobra i usluge, tj. jedino unutar samih igara. Svaka prodaja virtualnog zlata za pravi novac će se ubuduće smatrati krivičnim delom. Ova odluka će svakako biti veliki udarac za "industriju" koja godišnje obrće nekoliko milijardi juana (poređenja radi, milijardu juana iznosi negde oko 146 miliona američkih dolara) i koja zadnjih godina beleži godišnji rast od skoro 20 %.

Prema istraživanjima Univerziteta u Mančesteru, sprovedenim prošle godine, 80 do 85 % farmera zlata u MMO igrama dolazi upravo iz Kine. Proces je vrlo jednostavan i uključuje hiljade "radnika" koji farmuju in game valute dononoćni igrajući MMO naslove za malu nadoknadu, da bi se kasnije ta virtualna valuta, preko specijalizovanih sajtova i PayPal naloga, prodavala za pravi novac.
Gold farming već duži niz godina izaziva žustre polemike u zapadnoj javnosti, ne samo zbog toga što predstavlja neki vid varanja i exploita u MMO igrama, već i zbog činjenice da mnogi poslodavci kineskih farmera zlata upravo dolaze iz Koreje i SAD-a, koji izrabljuju slabo plaćenu radnu snagu radi ličnog bogaćenja.
Ne znam da li je MMO svet bez spam botova koji vam šapuću na uvce ili na zone chatu nude 1kk ingame gold for only 9.99$ samo najobičnija utopija, ali jednostavno želim da verujem da će ovaj potez imati nekog uticaja makar na smanjenje ove vrste delatnosti, ako ne i na njegovo potpuno iskorenjivanje.

WWII meets Warhammer

Trebalo mi je više od godinu dana da nabavim ekspanziju za možda i najbolju WWII real time strategiju u poslednjih par godina - Company of Heroes. Ni original se nije doimao preterano realno (Shermani ispadoše uber tenkovi), no i pored tih par propusta sam itekako uživao vodeći Jenkije kroz milion puta prežvakano iskrcavanje u Normandiji.

Za ekspanziju Opposing Front bi se komotno mogao upotrebiti i podnaslov Tommies vs Jerries jer nudi dve kampanje: britansku i nemačku. U ulozi Britanaca (potpomognutih kanadskim odredima) ćete učestvovati u operacijama na tlu Francuske nakon D Day-a, koje su fokusirane na oslobađanje grada Caena. Nemci će imati daleko defanzivniju ulogu u pokušaju da odbiju savezničku Market Garden operaciju (najveći padobranski desant u istoriji) i otežaju im napredovanje ka Berlinu. Dve kampanje, svaka sa odprilike 7-8 misija, predstavljaju solidnu količinu novog single player sadržaja koji nije za podcenjivanje.
Ipak se Relic i ovde držao postulata koji je uveo sa ekspanzijama za njihov drugi, ništa manje uspešan RTS serjal, Warhammer 40k. Pokušavajući da tri frakcije učini totalno različitim, uz istovremeno održavanje idealnog balansa među njima (što je mnogo teže nego u slučaju vanzemaljskih rasa WH univeruma) Relic je načinio katastrofalnu grešku pokušavajući da primeni sličan recept na obe igre. I to sve kako bi multiplayer mečevi bili zanimljiviji i dinamičniji, čime bi automatski bio obezbeđen duži životni vek igre, uz obavezno podgrevanje situacije izbacivanjem šatro ekspanzija u određenim vremenskim intervalima. Novopridošla Tales of Valor ekspanzija nimalo ne odstupa od gorenavedenog. U skoro 9GB podataka, novih sadržaja ima toliko da bi mogli stati u jedan poveći patch, a ne u nazovi igru koja ima tri mini kampanje koje se prelaze za jedno popodne. Blasphemy!
Elem, da se vratim na Opposing Fronts. Mehanika igre skoro da uopšte nije menjana, mada je potrebno malo navikavanja na specifičnosti Britanaca, odnosno Nemaca. Što se novih jedinica tiče, pošto očigledno nisu mogli da pronađu nešto od WWII mašinerije što već nismo videli, pribegli su svojoj mašti, pa tako imamo prilike da vozimo nemački halftrack koji nekim tajnim zracima presreće neprijateljske linije snabdevanja i preko potrebne zalihe usmerava na vaš konto. Britancima je očito namenjena uloga Terrana iz Starcrafta, pa tako oni poseduju mobilne građevine, koje u slučaju nužde mogu preseliti na novu lokaciju (i to gotovo istom brzinom kao u Blizzard-ovoj legendi). Ovo su samo najočiglednije stvari koje nemaju veze sa zdravim razumom, a načinjene su zbog pomenutih ustupaka u multiplayeru ne bi li se igra što više ubrzala i postala više nalik frenetičnom Warhammeru. AI je blagi užas i kao da je skriptovan da se ne trudi da vam previše zagorča život. U jednoj od misija u nemačkoj kampanji imte za zadatak da zauzmete sve kontrolne tačke duž puta, koji prolazi i kroz omanji grad. Kada ispunite zadatak kreće brutalna britanska kontraofanziva koja će vam prosto oduvati sve snage, prodreti do gradskog trga i tu se zaustaviti. Iako su mi preostale dve nebranjene kontrolne tačke duž puta, kompjuter se se neće cimati da ih zauzme i meni je ostalo samo da sačekam da istekne tajmer i tako završim misiju.
Umesto da mi ova ekspanija donese nova 3-4 dana uživanja u sadržaju, dobio sam bledu kopiju prethodne igre koju sam lagano igrao preko dva meseca i na kraju je završio čisto da je ispoštujem, a ne iz nekog užitka. Iz ovog razloga nisam želeo ni da instaliram Tales of Valor nego sam dva diska jednostavno pohranio u arhivu, da čekaju neka bolja vremena kada možda zaboravim na skoro totalni promašaj pod nazivom Opposing Fronts. Nakon tako lepih utisaka o originalu koje sam imao prošle godine, danas bi se moje mišljenje o celokupnoj Company of Heroes franšizi moglo svesti na stihove iz pesme poznatog estradnog "umetnika" Seje Kalača: "Ala, ala, ala to ne valja, sve si meni ti dalja i dalja"...

Roswell, WinUAE i ostale belosvetske zavere

Htedoh da na ovom blogu napišem nešto o dogodovštinama našeg omiljenog servisera računara i vlasnika prevodilačke agencije iz Zvornika, ali vidim da me je Nikola pretekao i to još pre nekoliko dana. Elem, postoji još zapisa koje većina verovatno nije uspela da vidi, a koji su po meni možda i više zabrinjavajući nego dotično upozorenje "Svetu Kompjutera". Poruka je citirana u celosti (italik slova), naravno uz izostavljanje ličnih imena...

E sad cu ja lepo da vam kazem svoje cenjeno misljenje o ovde prilozenom Amiginom emulatoru (ako je to uopste ikakav i emulator, posto PDF uputstvo ne moze da se otvori u STANDARDNOM AdobeAcrobatReaderu V4.0, a EXE fajl od "emulatora" prvo trazi Windows XP (nece "ni da cuje" da se pokrene na Win98), a kada se pokrene na WinXP, onda se "zali" da mu fali d3d9.dll (???) i da, zaboga, zbog toga ne moze da "nastavi sa radom")

Za neupucene: OVO JE KLASICNO PONASANJE RACUNARSKIH VIRUSA!!!

Na ovom forumu je vec bilo slucajeva da su posetioci ostavljali EXE fajlove uz raznorazna obrazlozenja kako su, toboze, navedeni EXE fajlovi "korisni" jer omogucavaju ovo ili pak omogucavaju "ono", a Norton AntiVirus, koji se tako bezdusno i kolektivno PLJUJE po ovom forumu - za iste, gore navedene EXE fajlove prijavljuje sasvim jasno i koncizno da je u pitanju VIRUS!
S tim u vezi ja SUMNJAM da je OVDE ovaj Amigin emulator za PC u stvari ikakav emulator, ko zna kakav je ovo program, koji nece da se nikako pokrene na racunaru:

Maticna ploca: GygaByte,
CPU: Cirixstead 266Mhz
RAM: SDRAM, 2 modula po 64MB, 128MB total
HDD: 20GB, 2 particije, Multiboot
Grafika: Nvidia Diamond Viper 16MB
Floppy, CD RW, Audio (SoundBlaster16 AWE)
OS: Win98/WinXP (MultiBoot), (WinXP = SP1)
Ostalo: RealTec LAN, Norton System Works2000 / Norton PREMIERE registered, in FullTimeAutoProtect mode

Napominjem da je gore navedena konfiguracija VISE NEGO ZADOVOLJAVAJUCA za SVE MOJE POTREBE i da stoga smatram istu kao PROSEK, i NECU da KUPUJEM "JACU" samo da bi mogao da se "IGRAM NA NJOJ"!!!
Ovde navedeni toboze-emulator Amige niti je mogao da se pokrene na mojoj konfiguraciji (ni na Win98 ni na WinXP-u), niti je imao ikakav zdravorazuman install.
S tim u vezi, a sa osvrtom na istorijat sumnjivosti EXE (i drugih vrsta) attachmenta koji se mogu naci "za preuzimanje" sa OVOG foruma, ja izrazavam JAVNO CUDJENJE zbog cega administracija Vaseg foruma dozvoljava, tolerise, i jednom recju - zasto ne uklanja ovakve i slicne attachmente?!

Pazi bre, sam PDF je sumnjiv!?!
Jedina sreca u nesreci je to sto, preuzimanjem i pokusavanjem instalacije ovog EXE fajla, koliko bar mogu da vidim, nisam naneo nikakvu stetu svom racunaru (to bi kao trebalo da mi bude uteha?)
Pitam se da li je iko drugi uspeo da otvori, u svom PDF citacu - prilozeni PDF ("uputstvo na srpskom jeziku")?
I ako nije - onda zasto je cutao? Zasto nije rekao da ovde "smrdi guma"?!

Kakav to emulator STAROG racunara, kao sto je to bila AMIGA - TRAZI PC Pentium IV?!
Koliko ja znam - Amiga je bila na svega nekoliko megaherca (CPU)
Sadasnji savremeni racunari, pa cak i konfiguracija koju sam ja ovde naveo, bi trebali da "lete" emulirajuci Amigin stari kompjutercic!!!

Cisto poredjenja radi, razmotrite Euphoric!
Euphoric je PC emulator Oric Atmos / Oric Nova racunara sa 64KB ram memorije i procesorom na 1Mhz.
Euphoric kao emulator radi (najniza PC platforma) na 386 racunarima sa monohromnim grafickim karticama, a sto se "najvise" racunarske konfiguracije tice - koliko ja znam - nema limita!
Ili, jednostavnije receno, Euphoric ce emulirati Oric racunar na apsolutno bilo kakvom racunaru, IZUZEV 286 i NIZE OD!!!
Euphoric dolazi uz UREDAN Windows installer, koji kaze sta ce uraditi, saceka da korisnik klikne "Next", potom uradi to sto je rekao da ce uraditi (unzipuje fajlove), i omoguci ucitavanje virtuelnih kaseta od Oric Nove na dvoklik misa u Windowsu.
Euphoric dolazi uz DEBELU dokumentaciju na 4 strana jezika, PDF, WORD i PLAIN TEXT - sve prilozeno lepo i uredno!
Euphoricov Installer NIKAD nece reci nesto poput: "Vas sistem je zastareo", ili "A required DLL was not found".

A ovde, ovaj prilozeni, NAVODNO Amigin "emulator" nece ni da se pokrene na JAKOJ Pentium-II masini!
Sta ja to trebam da imam da se "igram" Amige; KREJ-kompjuter mozda?!?
Ili - sta bi to onda trebalo da se ima u kuci od racunara da se emulira ENIAC?
EINAC se moze emulirati na obicnom DIGITRONU posto nije ni bio nista drugo nego DIGITRON na TRI SPRATA!

Jos jedanput - izrazavam javno cudjenje prema ovde prilozenom toboze-Amiginom emulatoru, kao i cudljivoscu upravljacke politike ovog foruma, koja isto to dozvoljava (a - s druge strane - Norton OBAVEZNO mora da PLJUJE u svim postovima AntiVirusne zastite)!?!

Vasi komentari na ovo mi nisu potrebni.
Necu ih citati niti "nadgledati" ovaj post - nikad vise!

Prosto mi je žao kada ovako vidim čoveka koji jednostavno smatra da je posisao svu pamet ovog sveta, te u slučaju kada naleti na nešto ne razume i ne može da se izbori sa tim, poseže za sindromom "kiselog grožđa". On proglašava ultimativni emulator Amiga familije računara na PC-u virusom samo zato što ne uspeva da ga pokrene na, možda i najvećem failu Micro$ofta, Windowsu 98. Štaviše u svoju teoriju zavere upliće i autora uputstva na srpskom jeziku jer, zaboga taj .pdf se ne može otvoriti na Acrobat Readeru 4.0! Da, da on je sigurno u dosluhu sa Tony Willenom, čiji su planovi o svetskoj dominaciji pomoću virusa inftriranog u .exe fajl emulatora upravo raskrinkani. Žalosno je što taj čovek nije jednostavno pročitao readme fajl koji dolazi u kompletu sa emulatorom pre nego što je u svojoj glavi iskonstruisao gorepomenutu gomilu nebuloza. Tada bi verovatno primetio pasus u kome je jasno naglašeno sledeće:

WinUAE 1.4.6 (02.02.2008)
=========================

1.4.6 will be the last version that runs on Windows 98/ME. Following versions will require Windows 2000 or newer.

Ovo pisanije nije namenjeno da bi se ismevao dotični gospodin, namenjen je svima onima koji misle da su najpametniji na svetu i da ako oni ne znaju kako da reše problem, smatraju da ga niko drugi ne može rešiti. Nije sramota ne znati, nije sramota gvirnuti u uputstvo (what the hell pa to mu j i osnovna namena), nije sramota pitati nekoga za pomoć ukoliko nešto ne umete sami da odradite. Sramota je, tačnije tragično je, pretvoriti se u tako svojeglavog čoveka koji drži pola foruma na ignore listi jer su se bednici drznuli da mu protivreče.

BTW nije vam potreban superkompjuter da biste pokrenuli WinUAE, dovoljna je i Pentium dvojka, sa 128 MB RAM-a na kojoj se nekako vrti Windows XP. Jedini problem a koji sam naišao koristeći ovu konfiguraciju za emulaciju jeste isprekidan zvuk, što se možda može pripisati i tajvanskoj zvučnoj kartici šnj kvaliteta ukombinovanoj sa ništa manje kvalitetnom Soyo matičnom pločom.

Puzzle Quest: Challenge of the Warlords

Da mi je neko nekada pričao da ću tako da se primim na neku od tzv. "malih" igara nikada mu ne bih poverovao. OK, slažem se da među njima svakako ima zanimljivih ostvarenja vrednih pažnje, ali ovo je ipak previše. Do sada sam na sklapanje tri ista dragulja/novčića/whatever u nizu jednostavno odmahivao glavom. More Bejeweled klonova me jednostavno nije zanimalo. A onda je jedan nepoznati tim iz Australije došao na brilijantnu ideju da svo to sklapanje nizova na tabli učini mnogo, mnogo sočnijim. Pozajmili su dobro poznati setting iz Warlordsa i od jedne igrice za decu i domaćice napravili pravi pravcati RPG. Sve je i dalje zasnovano na običnom uklapanju tri ista tokena, ali sada je sve tako neverovatno dobro!

Zaplet je vrlo dobro poznat svima koji su igrali bar neku igru iz bogatog Warlords opusa - vekovna borba između dobra i zla, pri čemu na braniku Etherie stoji vaš avatar sa ciljem da porazi zlog Gospodara Baneta (Lord Bane).
Na samom početku igre očekuje nas izbor klase našeg avatara: knight, warrior, druid ili wizard.Veći deo igre odvija se na velikoj mapi kraljevstva Etherie po kojoj pomerate vašeg lika od čvoršta do čvorišta.Ti čvorovi na mapi mogu biti gradovi, tornjevi, pećine, tamnice ili neki drugi objekti od značaja. Svakako najznačajniji su gradovi u kojima možete uzimati questove, kupovati ili prodavati opremu kod trgovca, oslušnuti tračeve u lokalnoj krčmi i slično. Prihvatanjem questa i odlaskom na naznačenu lokaciju počinje borba. Centralni deo ekrana tokom borbe zauzima tabla sa tokenima u četiri boje koji predstavljaju magijsku energiju - manu (zeleni/earth, crveni/fire, žuti/air i plavi/water). Na tabli su razbacani još i novčići koji, logično, donose novac i ljubičaste zvezdice čijim sakupljanjem dobijate experience poene, preko potrebne za levelovanje lika. Međutim, najbitniji element na tabli su svakako lobanje - kada spojite tri ili više lobanja u nizu vašem protivniku ćete oduzeti određen broj hit poena (hp). Da, dobro ste pročitali, i vi i vaš oponent imate određenu količinu hp-a, te je za pobedu dovoljno svesti protvnikov hp na nulu. Lobanje nisu jedini način oduzimanja hp-a protivniku - tu su i magije koje mogu biti ofanzivne i defanzivne. Ali za bacanje magija potrebna je određena količina mane, koju obnavljate nizanjem već pomenutih tokena u odgovarajućoj boji. Potezi se izvode naizmenično, s tim da ukoliko spojite 4 ili 5 istih objekata na tabli dobijate pravo da igrate još jednom. Bestijarium je ogroman, te će te ukrstiti koplja sa vukovima, slepim miševima, zmijama, škorpijama, minotaurima, elementalima, zmajevima, raznim nemrtvim kreaturama, orkovima, trolovima i drugim karakondžulama na koje smo navikli u RPG naslovima.

Kakva bi to RP igra bila da ne poseduje inventar lika. Postoje četiri slota za opremu: oružje, oklop, šlem i trinket, koji podrazumeva različito prstenje, talismane, medaljone. Pažljivo birajte opremu jer će vam bonusi koje ona nosi često pomoći da savladate naizgled mnogo jače protivnike od vas. Tu su i verni pratioci na koje ćete nailaziti tokom putšestvija po i koji će vam se pridružiti u avanturi. Za razliku od pravih RP igara, oni ovde ne učestvuju direktno u borbi, već isključivo daju bonuse prilikom bitaka sa određenim tipom protivnika. Kada sakupite nešto novca možete se baciti i u izgradnju sopstvene citadele. Tako možete napraviti tamnicu u kojima ćete držati zarobljene protivnike. Naime, kada nekog protivnika pobedite više puta dobijate mogućnost da odigrate mini igru u kojoj je cilj očistiti celu tablu od tokena. Ako vam to pođe za rukom protivnik biva zatočen u tamnici, gde ga možete "ispitivati" i od njega naučiti nove magije (to "ispitivanje" se opet sastoji od igranja slične mini igre). Tu je i štala (omogućava hvatanje različitih satrapa, koji će vam poslužiti kao prevozno sredstvo ubrzavajući vam putaovanje po mapi i donoseći bonuse) ili recimo kovačnica, koja uz pomoć specijalnih runa (na skoro svakoj lokaciji postoji mogućnost obračuna sa čuvarima istih) proizvodi specijalne magijske predmete i još nekoliko sličnih zanimacija. Neverovatno je kako jedna tako naizgled jednostavna igrica (da, upravo to - igrica) otkriva takvu kompleksnost, koja vas jednostavno vuče da igrate dalje. I ova igra poseduje onaj fluid, mojo ili kako već hoćete to da nazovete, koji će vas neprestano terati dalje, naterati vas da razmišljate u just one more turn fazonu i tako, borbu po borbu, nećete ni primetiti da su prvi jutarnji autobusi već krenuli. Igra poseduje i solidan replay value jer izborom druge klase i drugačijim buildom lika možete je odigrati na potpuno deseti način, recimo oslanjajući se više na sopstvene spellove nego na mahnito jurcanje za tri lobanje u nizu. AI protivnika solidno varira od slučaja do slučaja. Obični protivnici će katkada praviti propuste i prevideti da su mogli da spoje niz lobanja, ostavljajući vam tako "lake poene", mada je interesanto da nikada neće propustiti priliku da spoji 4 ili više tokena u nizu i tako dobije extra turn. Sa druge strane bossovi su prosto nemilosrdni, ne ostavljajući vam nimalo prostora za grešku, a uz to vrlo agresivno koriste svoje jake ofanzivne magije. Jedina zamerka koju sam primetio nakon višemesečnog igranja (da, igra me drži još od decembra prošle godine) jeste nekonzistentost muzičke podloge tokom borbi. Melodije se često smenjuju naglo, bez ikakvog prelaza što meni zvuči prilično rogobatno i baca senku na inače perfektan proizvod.

Nakon neverovatnog uspeha igre na svim frontovima (portovana je na sve moguće platforme u opticaju) bilo je za očekivati da Infinite Interactive odluči da napravi nastavak. Naravno ovoga puta više nemaju ulogu autsajdera i upravo zbog toga sam bio poprilično skeptičan po pitanju nastavka. Setting je promenjen, fantasy svet je zamenjen dalekom budućnošću, te smo tako ovog proleća dobili: Puzzle Quest: Galactrix. Ovoga puta priča nema markirnu pozadinu, a gradove i tamnice zamenjuju svemiske stanice i asteroidi, konje i helebarde - razne letelice i fotonski topovi. I sama mehanika igre je malo zakomplikovana jer su i tabla i tokeni sada šetougaonog oblika i novi objekti više ne padaju samo odozgo, već dolaze iz onog pravca iz koga ste povukli prethodni token. Možda ja jednostavno nisam preveliki fan SF-a, ali mi je onaj stari Puzzle Quest za dva koplja (odnosno pulsna lasera) bolji od ove nove tvorevine.