Zaista mi je teško da sakrijem zaprepašćenje činjenicom koju sam otkrio pre neki dan: prešao sam igru Fahrenheit koristeći džojped. Pre tri godine sve se činilo kao "Sizifov posao", igrajući pomoću kombinacije miša i tastature akcione scene u kojima je u određenom vremenskom trenutku bilo potrebno pritisnuti odgovarajući taster proizvodile su ogromne količine besa i frustracije, ozbiljno preteći da unište moje mentalno zdravlje a možda i poneko parče hardvera. Činilo mi se kao da je režiser očekivao da se transfomišem u oktopoda koji će svojim munjevitim pipcima pritisnuti pravi taster kada zasvetli neka od boja na onim kružićima. Posle skoro dve nedelje urlikanja i lupanja po tastaturi koja "jebeno nije reagovala na jebeno P kad sam ga stisnuo na jebeno vreme" igra je obrisana sa hard diska, CD stavljen u kesicu i brižno pohranjen u arhivu sa napomenom: "preći kada budem imao živaca" iliti prevedeno na normalan jezik - nikada.
Fahrenheit pripada žanru već zaboravljenih i tehnološki pregaženih interaktivnih filmova. Ove "igre" su na vrhunvu slave bile sredinom devedestih godina sa omasovljavanjem upotrebe CD medija. Igre poput Phantasmagorie, Black Dahlie neretko su zauzimale pet i više diskova i po mom mišljenju bile su jedan od razloga za sunovrat avanturističkog žanra koji je kulminirao početkom XXI veka. Niko se više nije bavio klasičnim P&C avanturama, koje su lagano kliznule iz mainstreama u tešku alternativu i postale žanr prepušten grupicama entuzijasta svesnih da im njihova kreacija neće doneti preteranu zaradu.
U ovoj igri ćete voditi tri glavna lika: Lucasa Cainea, programera u banci i dva policijska detektiva Carlu Valenti i Tylera Milesa. Jedne večeri, posednut nekom neppznatom silom, Lucas ubija nepoznatog čoveka u restoranu u centru New Yorka. Prenuvši se iz transa u kome se nalazio, shvata šta je učinio i beži sa mesta zločina u trenutku kada pristižu gorepomenuti detektivi.
Kroz kratke epizode, od po desetak i manje minuta, igra prati Lucasove napore da dokuči šta ga je navelo da počini monstruozni zločin. Igrač će u njegovoj koži proživljavati more i tripove (kako drugačije objasniti deo kada ga kroz kancelariju jure džinovske grinje?!?) i posmatrati kako mu se život bukvalno raspada. Ono što igri daje poseban draž jeste to da ćete istovremeno voditi i progonjenog i progonitelje, u isto vreme i zastaškavati i otkrivati dokaze. Tokom svoje istrage detektivi će doći do zaključka da je posredi samo jedno u nizu ritualnih ubistava koja se u New Yorku dešavaju već više godina. Pored problema tokom istrage, Carla i Tyler će se suočavati sa svojim ličnim problemima i fobijama. Ukratko, u igri vlada atmosfera koji bi teško dočarao i dobar film.
Ovo nije igra u kojoj je dovoljno samo kliknuti negde da bi se izvršila neka radnja. Ovde je potrebno pokretima miša oponašati stvarne pokrete, recimo prilikom otvaranja vrata. Tu dolazimo i do onih, nekada neprijatnih, arkadnih sekvenci u kojima je sada dovoljno gurnuti pečurkicu u pravom smeru u pravom trenutku. Mnogo elegantnije nego da pod prstima imate osam tastera i vrebate trenutak kada treba stisnuti neki od njih. Jedna od najbolje uklopljenih scena jeste situacija kada vodeći Carlu igrač treba da pronađe kasetu u mračnom i skučenom podrumu gde pravovremenim stiskanjem dugmića treba održavati pravilan ritam disanja.
Iako sam u prošlosti mnogo pljuvao po Fahrenheitu, novi sistem kontrole me je naterao da promenim mišljenje. Treba imati na umu da je ovo ipak igra pravljena za konzole i da je pokušaj da se prilagodi PC sistemu upravljanja pravi promašaj koji je oterao mnoge igrače koji nisu imali džojped ili ga se jednostavno nisu setili. Ukoliko spadate u potonju grupu, pronađite negde analogni upravljač i dajte igri još jednu šansu, definitivno nećete biti razočarani. Uostalom za sve postoji prvi put, pa i za igranje jedne avanture pomoću džojpeda.
Posts
