Generalno bolje?

Iako je igra stara već četiri godine, pre nekih nedelju dana sam poželeo da je ponovo instaliram i odigram koju skirmih partiju, kampanju ipak ne bih ponovo da počinjem. Nakon instalacije me je sačekalo još posla, jer očigledno Generalsi imaju problema sa dvoglavim procesorima jer se igra blokira već pri splash screenu. OK, ništa zato, Task Manager i Set Affinity, su lepo odradili posao, ali za manje smaranja prilikom svakog startovanja preporučio bih Launch`n`Set ili neku sličnu aplikaciju.

Prvi Command & Conquer koji EA samostalno izdaje nakon što je Westwood nestao sa lica zemlje, čini iskorak iz alternativno istorijskog miljea u geopolitičku situaciju današnjice, tj. borbu protiv terorizma. Glavni igrači su(da li je bilo i zrnca sumnje) Amerikanci, koje se uz podršku crvenih, bore protiv globalne terorističke pretnje. Crveni ovde nisu Rusi(reserved for Red Alert), nego Kinezi. Iako se EA do sada trudio da izdaje politički korektne igre, mogućnost igranja na strani terorista zaista daje novu dimenziju. Mada nema nekih preciznih referenci ko se krije iza pomalo benignog akronima GLA(Global Liberation Army), arhitektura građevina, čalme na glavama i izbor jedinica(pre svih bombaši samoubice), jasno se vidi da su programeri EA-a u glavi imali Arape i Osamu bin Ladena kao role model za ovu frakciju.

FMV sekvence koje su bile svojevrstan trademark C&C serijala i njegovog spinoff-a Red Alerta, ovde su izostale. Umesto toga tu su smorni izveštaji reportera koji se na žalost ne mogu preskočiti, kao ni in-game animacije pred svaku misiju. Ovo je bio ogroman minus koji je ogromna baza fanova spremno dočekala na nož. Zaista, Generalsi deluju dosta bezlično, nekako sterilno, jednostavno fale likovi poput Kanea ili Yuria, koji bi vas svojim glumatanjem uvukli u igru. OK, i ova igra ima svoje heroje poput Colonela Burtona, Black Lotus ili Jarmain Kella, ali ipak je zanimljivije kada vam se npr. Tania lično obrati u nekom od filmića između misija.

Amerikanci imaju visoko sofisticirane jedinice i veoma jaku avijaciju, Kinezi se oslanjaju na brutalnu snagu svojih tenkova i nuklearki, dok teroristi svoju „snagu“ baziraju na štancovanju gomile jeftinih i potrošnih jedinica. Bombaši samoubice, auto-bombe, motorciklisti, bagiji sa raketama, „besna rulja“ samo su neke od zaista lepo osmišljenih noviteta koje do sada nisam imao prilike videti u bilo kojem drugom naslovu. Teroristi nemaju aposlutno nikakvu vazdušnu podršku, a i sve jedinice su im dosta slabe u odnosu na druge dve frakcije, te igranje sa njima zaista donosi novo iskustvo. Neke njihove jedinice imaju i scavenger ability, tj. mogućnost da pokupe delove od uništenih jedinica i time povećaju svoju ubojnost.

Tri kampanje, svaka za po jednu frakciju, sadrže po deset misija koje nisu preterano inventivne niti preterano teške, sa izuzetkom poslednje misije u svakoj od kampanja. Jedini resurs u igri su zalihe(supplies), sanduci razbacani po mapi. Svaka frakcija ima svoj poseban način prikupljanja istih: Amerikanci koriste Chinook helikoptere, Kinezi kamione, a teroristi robove. Što se tiče sakupljanja resursa, Kinezi su u blagoj prednosti na ovom polju, zbog mogućnosti regrutovanja hakera, koji sa mreže crpe novac i kada ponestane zaliha na mapi(mada i teroristi imaju istu mogućnost u Black Marketu, hakeri su dosta jeftiniji i efikasniji). Takođe, svaka frakcija ima i svoje posebno super-oružje: Ameri imaju Particle Cannon, Kinezi nuklearni projektil, a terorisiti Scud-ove sa hemijskim ili biološkim bojevim glavama.

U skirmishu je igra zaista laka, a tome u prilog govori i činjenica da je ovo jedini RTS u kome sam u skirmishu uspevao da dobijem partiju protiv više Very Hard kompjuterski vođenih protivnika.

Nešto manje od godinu dana nakon izlaska Generalsa pojavila se i ekspanzija za ovaj naslov – Zero Hour. Osim novih kampanja za svaku od tri strane i poneke nove jedinice i građevine(Kinezi su dobili Helix helikoptere, pa je američka nadmoć u vazduhu blago umanjena), najzanimljive što ova ekspanzija donosi jeste General`s Challenge, tj. niz skirmish bitaka protiv generala različitih profila. Tako neki od njih preferiraju borbu samo hemijskim oružjem, neki koriste samo vazdušne jedinice, drugi pak svoju moć baziraju na nuklearkama ili super oružjima.

Mada se mnogi neće složiti sa mnom po ovom pitanju, C&C: Generals je generalno sasvim OK igra. Drugačija od onoga na šta nas je Westwood navikao kada je C&C serijal u pitanju, ali to ipak nije razlog da se bude toliki konzervativac i da se ovaj naslov automatski etiketira kao loš uz opasku da predstavlja svetogrđe i uvredu za svakog C&C fana koji drži do sebe. EA je ipak shvatio da ovakvi i slični eksperimenti sa igarama koje imaju ogroman fanbase mogu skupo da ih koštaju, pa tako zvanični treći nastavak Command&Conquera ima onaj prepoznatljivi Westwoodovski šmek, sa sve FMV sekvencama i Joe Kucanom i ulozi Kanea.

Tri frakcije sa skoro potpuno drugačijim strateškim pristupom igri, tri solidno duge kampanje, tranzicija u 3D okruženje, zanimljiv multiplayer, zaista bi bilo previše zahtevati još nešto da bi igru proglasili dobrom. Stoga, jedino mi ostaje da dam potvrdan odgovor na pitanje iz naslova posta...

Fujitsu Siemens Amilo Pi 2540

Početkom ove godine odlučio sam da kupim laptop! Igrom slučaja sam nakon deset godina studiranja(znam, u redu, pokrivam se ušima) prešao na državne jasle, tj. budžet pa se javio višak para koji nije otišao kao harač fakultetu. Već duže vremena se patim sa starim kompom, pre svega zbog prepotopske grafičke kartice i zaista dugo sam razmišljao da uradim jedan dobar fejslifting desktopa ili da kupim prenosno rešenje. Jbg, često putujem, koristim različite računare i dosadilo mi je da fajlove sinhronizujem balansirajući sa USB memorijama, RW diskovima...

OK, odlučio sam da kupim laptop, ali je nastao i jedan veliki problem – koji uzeti? Budžet mi je dozvoljavao nekih 600-700 evrića, možda se nategnem za još koji evro više. Nisam imao kinte za pravo gejmersko mobilno rešenje, ali ni neka integruša nije dolazila u obzir. Na kraju sam rešio da malo zanemarim kvalitet i idem na kvantitet, pa su Dell i Toshiba ispali iz konkurencije. Odluka je pala na neki model iz Fujitsu Siemens familije. Ali opet problem – koji model uzeti? Iako sam se zagrejao za jedan određeni model, čak i išao da ga pogledam i bio maltene pred kupovinom istog, tog jutra sam redovno kupio „Blic“ u kome je igrom slučaja bio prospekt jedne firme koja se bavi prodajom računara. I tu sam ga upoznao, sasvim slučajno...Fujitsu Siemens Amilo Pi 2540! Intel T2330 @1.6 GHz, 2 GB Qimonda DDR2 RAM-a, WD hard od 250 GB, ATI Mobility Radeon HD 2400...sve za 52.000 dinara! Nisam se mnogo dvoumio, sutradan sam podigao novac i kupio ga. Lepa velika kutija, a unutra ništa...Laptop, strujni adapter sa kablom(koji je baš dugačak, što mi se jako sviđa) i dva pamfleta, jedan o tome kako su FSC laptopi sjajni, a drugi uobičajeno uputstvo za sve električne uređaje, ono tipa ne polivajte ga vodom i sl. Dobro dolazio je bez OS-a ali ipak barem neko malo uputstvo, makar za korišćenje ovih funkcijskih tastera. Nema, no dobro. Neću da pričam koliko sam se napatio da nađem i instaliram drajvere za XP, jer gospoda iz Siemensa i Micro$ofta očigledno smatraju da je to prevaziđen sistem, te drajvere prave isključivo za Vistu!

Evo sad nakon nekih 3 meseca korišćenja mogu da kažem da je laptop za te pare i više nego solidan. Plastika je kvalitetna, ne vrhunska ali dovoljno kvalitetna, ne ugiba se pod prstima, mada tasteri znaju damalo škripe prilikom kucanja. DVDRW je neki žnj kvaliteta, brzina rezanja samo 8X. I dosta se greje, čak i u ono zimsko hladnije doba. Zato sam mu kupio ono postolje, doduše samo sa jednim ventilatorom, ali i tako uspeva da skine temperaturu za nekih 8-10 stepeni. Sada tokom normalnog rada ne prelazi 50-55 stepeni, eventualno malo preko 60 tek kad izađem iz neke igre. Grafička je solidna, naravno da ne može da tera nove naslove u fullu, ali sasvim zadovoljavajuća. Na primer, STALKER ide u 1280x800 na high podešavanjema, sa isklučenim AA, negde oko 30-35 fps.

Sve u svemu, rekoh solidan laptop za te pare, sada mu je cena i pala pa košta negde oko 600 evropskih monetarnih jedinica. Garancija je jedna godina, bila je mogućnost dokupljivanja iste za 50E godišnje, ali nisam baš bio pri kešu. Nadam se da jednog dana neću zažalitiL

Kozo jedna...kozo

Nakon kratke razmene mišljenja sa jednim cenjenim članom foruma u vezi ljudi koji igraju avanture, shvatio sam koliko sam ja avantura odigrao otkada imam PC. Tačnije, koliko avantura nisam odigrao...Prešao cele samo tri: dve Syberie (ovo je bilo pod must, a pored toga bio sam u vojsci, pa mi je bilo pakleno dosadno) i Still Life, zbog ekstra priče preporučio mi je jedan ortak. Naravno da sam malo zagledao u walkthrough prilikom rešavanja nekih zagonetki. Jbg, ionako ne volim puno da razmišljam, a još to da radim zbog igara. U pokušaje se još mogu podvesti i Escape from the Monkey Island i Fahrenheit, koji ipak nije klasična avantura, a od nje sam odustao zbog glupih arkadnih delova iako sam imao žarku želju da nastavim igru. Znači, sve u svemu, jedva tri skrpljene cele avanture za preko pet godina. Doista bedan skor. I tako, pošto je moja reputacija ozbiljnog gejmera bila poljuljana ovim otrovljenjem odlučih da pređem još koju avanturu. Možda mi se i svidi...

Ali šta odigrati? Zaista dosta toga i dobrog i osrednjeg ima u kolekciji, teško je odabrati...Pomislio sam, nešto klasično...i izbor je pao na Broken Sword: Shadow of the Templars. Stara igra, još iz doba 95-ice, pa ja za pokretanje na XP-u potreban ScummVM. Srećom imam ono SoldOut izdanje sa built-in emulatorom, tako da sve radi bez dodatne zajebancije. Lepa, crtana grafika koja najviše podseća na neki klasični Diznijev crtać. Mladić po imenu Džordž Stobard biva svedok eksplozije u jednom pariskom lokalu, i eto tako, iz čista mira se zavetuje da će pronaći ubice nepoznatog čoveka koji je poginuo u kafeu. OK, sve ide lepo, nema puno predmeta, nema pixel huntinga, uglavnom se svi problemi rešavaju dijalogom, bez nekih glavolomki, nema puno lokacija za besciljno lutanje...sviđa mi se...ali, igrajući je neprestano očekujem taj susret. Zato što je ova igra ostala urezana u moje pamćenje po jednom nimalo prijatnom susretu sa tamo nekom kozom, koji su svi koji su je igrali imali, i nisu se prijatno proveli. Svi se žale na notorni problem sa kozom, kako ga rešiti, kako nastaviti dalje.

Iz Pariza putujemo za Irsku, a ja još nisam sreo kozu. OK, nekako mi je logično bilo da je ipak neću sresti na ulicama Pariza, ali ruralna Irska...sve su šanse da se rogato čudovište upravo tu negde krije. Nakon smaranja sa pijanim Ircima u kafani i malo gvirenja u walkthrough (jbg, istripovao me Džordž da mu treba knjiga da se preko sena popne u zamak, pa sam se ubio tražeći jednu, dok je ustvari trebalo da...). Uđoh u zamak, očekivao sam duhove ili tako nešto spooky, ali tu odmah je bila ONA! E sad, ja sam očekivao kozu, a čini mi se da je ipak u pitanju jarac. Nisam zagledao piksele po repom, ali izgleda mi da je jarac. OK, kliknem na neke merdevine u uglu, Đole krene, jarac/koza skoči i jadnog ga obori na zemlju uz muziku kao iz Hičkokovih filmova. Otrese se Đole proba da priđe sa druge strane, pored neke poljoprivredne alatke – rezultat je isti, našao sam se na zemlji uz istu onu muziku. Probao sam pet, šest, deset puta, rezultat je uvek isti, još je i muzika počela užasno da me nervira. Reših da potražim pomoć. U walkthrough-u samo jedna rečenica – klikni na plug na levoj strani da bi se koza/jarac upetljao. Super, lakše je reći no učiniti. Pa kliktao sam kao manijak na taj „plug“ i uvek me obori. Pogledao sam šta kažu kompetentni ljudi u BS temi na SK Forumu. Isto...brzo klikni na plug kad te obori. Ne vredi! Pola sata sam se smarao sa domaćom životinjom, dok se konačno nisam pošteno iznevirao i deinstalirao igru. Ko bi rekao da će na put moga gejmerskog oplemenjavanja stati jedna koza!

Able, Baker, Charlie, Dog...

Company of Heroes...prva igra koju sam instalirao na novom kompu! Igrao sam Relic-ov Dawn of War i tačno sam znao šta da očekujem. Još i WWII okruženje. Mmmm....

Mrcvario sam ga. Više puta reinstalirao sistem dok se konačno nisam skrasio na XP-u, nisam čuvao save-ove iz My Games Foldera te igru počinjao više puta i početnih par misija bukvalno naučio napamet. Ne igram multi. Prešao sam singleplayer kampanju od 15 solidno dugih i zanimljivih misija, čija se težina (na normalu) kreće od smešno lakih do osrednjih. 15 misija pokrivaju razdoblje od Dana D i iskrcavanja na plaže Normandije do operacije u Falaisu koja je rezultovala krahom nemačke odbrane u Francuskoj iz perspektive narednika Kontija, koji nakon smrti kapetana Mekeja negde na polovini kampanje preuzima komandu nad Able četom.

Akcije ima znatno manje nego u DoW, čini mi se da je neprijateljski AI u ovom slučaju dosta defanzivniji (pogotovo u odnosu na Dark Crusade), te u CoH ima i malo više taktiziranja zbog prisutnosti tri različita resursa koja se sakupljaju osvajanjem i držanjem strateških tačaka. Veoma malo građevina, koje se mogu napraviti isključivo oko mesta na kome se nalazi glavni HQ (sa izuzetkom bunkera odnosno mitraljeskih gnezda). Nerviralo me je što ne mogu da napravim kakav stacionarni AT top ili da na stareške tačke nabacim mitraljeze, ali dobro, opet uticaj od previše igranja DoW-a. Realnost...teško je reći da ima i R od realnosti. Teško da bi američke kante od Šermana izdržale i direktan susret sa StuG-om, ali ovde se isti mogu jedan na jedan nositi sa Panterima, a bogami, ako se pravilno pozicionirate i iz duela sa Tigrom možete izaći kao pobednik. Wolverine sa druge strane je potpuno beskoristan jer nakon apgrejda Šermana on ima jači AT napad i od tzv. „ubice tenkova“. Na američkoj strani još defiluju Crocodile, modifikacija Šermana sa bacačima plamena umesto glavnog topa, Šerman a la Calliope sa raketnim bacačima i Peršing, ultimativni saveznički tenk. Nemci od mehanizacije imaju standardne Panzer IV tenkove, samohodni AT StuG IV, StuH 42 koji prosto kara pešadiju, ali ako ista poseduje bazuke nema tu šta da traži, i malo poslastica iz porodice velikih mačaka – Pantere i Tigrove. Pešadija k`o pešadija, topovsko meso na obe strane, korisno samo za zauzimanje strateških tačaka. Mada, kada im nabacite dve bazuke ili panceršreka i steknu veteranski status, tenkovi iz donje i srednje klase postaju lak plen za njih. Jedino što mi zaista nedostaje je samohodna artiljerija...dobro tu je Kaliopa i Nebelwerfer koga oni jadnici moraju da guraju, ali to nije TO.

Kampanja se da lako preći...imao sam problema sa par misija, ali samo zato što ja igram defanzivno i posle svakog prodora moram da potrošim bar 5-10 minuta na ukopavanje i ojačavanje pozicija. E pa to prosto u nekim misijama ne pali. Konkretno Red Ball Express pre Šerbura, i ona sa victory poenima na brdu 317 kod Mortena. Dok nisam skontao da ovde AI može da se slomi isključivo brzim prodorima bez zaustavljanja za dolivanje goriva i prebrojavanje mrtvih nije bilo rešenja za nemačke tenkove i pešadiju koji mi se ponekad prosto materijalizuju iza leđa i naprave haos u mojoj teško izgrađenoj odbrambenoj liniji koja ih je očekivala sa druge strane. Misije u kojima loviš nemačke Tigrove i Pantere su smešno lake zbog već pomenute „realnosti“ igre. Ok, shvatam da je realan istorijski odnos ovih metalnih zverčica žrtvovan zarad balansa u multiplayeru, ali opet moram malo da gunđam.

Još uvek gustiram skirmish, i gustiraću ga još sigurno neko vreme, jer pored DoW-a od novijih naslova još nisam naišao na zanimljiviju strategiju. OK, treba da probam C&C trojku uskoro, ali ipak WWII je WWII i svi ti laseri i štatijaznam kojekakve hajtek spravice nema šanse da zamene škripu gusenica tenkova u maglovito jutro. Možda zvuči malo morbidno ili šta već, ali zaista ne bih imao ništa protiv da te „umilne“ zvuke puštam svako veče kao uspavanku. Blitzkrieg...gde mi je disk sa Blitzkriegom???

Kolonizacija

Sid Meier i Brian Raynolds. The Golden Duo:) Svojevremeno sam mislio da od Civilizationa nema bolje igre, ali otkada sam te 1994. pročitao opis igre Colonization u svom omiljenom časopisu jednostavno sam morao da je imam. Glavna prepreka je što sam u to vreme još uvek bio za džojstikom C64-ke, tako da se tih 7-8 meseci čekanja na Amigu oteglo kao čitava večnost. Pokušao sam drugara da nagovorim da igramo na njegovom PC-ju ali bez uspeha. I kada se u proleće 1995. godine Amiga konačno skrasila u mojoj sobi, u prvoj porudžbini igara od Amiga Forta iz Novog Sada počasno prvo mesto je zauzeo Colonization. Tri diskete čiste magije. Ostalo je istorija...Definitivno igra uz koju sam proveo najviše vremena i koju mogu da igram i dan danas, posle 14 godina, sa istim entuzijazmom kao i prvog dana.

Col je potezna strategija i mnogi bi rekli da dosta liči na svog starijeg brata – Civ. Ne bih baš u potpunosti mogao da se složim sa tom konstatacijom, jer pored sličnog interfejsa i onog „ejšn“ na kraju imena ove igre se veoma razlikuju. Colonization pokriva daleko uži period istorije – kolonozaciju Novog Sveta od Kolumbovog otkrića Amerike 1492. godine pa do kasnog XVIII veka. Četiri kolonijalne sile su prisutne u Novom Svetu: Engleska, Francuska, Španija i Holandija, a konačni cilj vam je otcepljenje od matice i osnivanje samostalne države. Prvi korak ka ostamostaljenju jeste ekonomska stabilnost države. U ovome se i ogleda osnovna razlika između dve igre – Civ je više strategija u pravom smislu reči, dok je Col više upravljačka simulacija. U prilog tome ide i činjenica da postoje svega tri tipa vojnih jedinica u igri: pešadija, konjica (Dragoons) i artiljerija. Naravno tu je i mornarica u vidu šest tipova brodova (po tri tipa za trgovačku i ratnu flotilu). Sve ostale „jedinice“ ustvari su kolonisti različitih zanimanja: farmeri, drvoseče, stolari, rudari, tkači i mnogi drugi koji dolaze u Novi Svet u potrazi za srećom i boljim životom. Početkom igre ćete itekako biti zavisni od matice, jer dok ne razvijete prerađivačku industriju u kolonijama osuđeni ste da u Evropi prodajete sirovine (veliki deo prihoda uzimaće i kralj na ime poreza) i kupujete gotove proizvode. Kada ekonomski ojačate, napravite industriju, carinu i brodogradilišta, Evropa vam više i neće biti potrebna. Ključ za uspeh na polju ekonomije je kvalitetan mikromenadžment vaših kolonija i maksimalno iskorištavanje prirodnih resursa koje nudi Novi Svet.

Još je samo jedan preduslov potreban za otcepljenje. Potrebno je imati preko 50% Sons of Liberty tj. separatistički opredeljenih kolonista. Poželjno je da ovaj procenat bude što veći, jer ćete u protivnom imati velikih problema sa torijevskim pobunjenicima tokom rata za nezavisnost. Procenat „sinova slobode“ direktno zavisi od produkcije Liberty Bellsa. Ekvivalent svetskim čudima u Civ-u ovde je Kontinentalni Kongres. Kada vaši političati sakupe određeni broj Liberty Bellsa imaćete priliku da nekog od poznatih ličnosti tog doba uvrstite u Kongres. Neki od kongersmena donose vrlo primamljive bonuse koji veoma olakšavaju igranje.

I druge evropske sile imaju teritorijalnih aspiracija u Novom Svetu, tako da se može desiti da zaratite sa njima. Ipak kada jednom čika sa novčanice od 100 dolara stupi u Kongres, Evropske sile će vam jesti iz ruke i uvek prihvatati mirovne sporazume koje im predložite. Pored vas i drugih Evropljana, američki kontinet naseljen je mnogim domorodačkim plemenima. U vojnom smislu oni takođe ne predstavljaju veću pretnju (samo pazite da se ne domognu konja i musketa), a početkom igre im se zaista skupo mogu prodati đinđuve koje dovlačite iz Evrope, ali i rum i cigare. Dva najznačajnija plemena su Inke i Asteci zato što se razaranjem njihovih gradova dobijaju Tresure Trainovi sa velikim količinama zlata. Za njihov transport u Evropu biće vam potrebna galija, pa je bolje obezbediti jednu pre osvajačih pohoda.

Jedini pravi rat u koji ćete biti prinuđeni da uđete jeste rat za nezavisnost. Kralj neće mirno posmatrati vaš separatni akt, već na vas poslati kaznenu ekspediciju. Ovaj rat predstavljaće konačni test snage i izdržljivosti vaše vojske i ekonomije i daće odgovor na pitanje da li vaša nacija zaista zaslužuje nezavisnost.

Ovo je samo kratak opis dela onoga što Colonization nudi. Žalosno je što nastavak ove igre nikada neće biti planiran pre svega zbog osetljivog perioda američke istorije koji igra obrađuje, tačnije genocida izvršenog nad domorodačkim stanovništvom i uloge robova u usponu Novog Sveta (čije postojanje je izostavljeno u igri). No, grupa zaljubljenika u igru je uradila freeware rimejk Colonizationa sa poboljšanom grafikom pod nazivom FreeCol. Ukoliko ste gadljivi na grafiku od pre skoro 15 godina, možda će vam ova igra pomoći da shvatite koliko ste propustili ne igrajući jedan ovakav biser u svetu igara.

Svojevremeno sam na Amigi uradio prevod celokupne igre na srpski jezik, a nešto slično planiram da uradim i za PC verziju, ukoliko budem imao slobodnog vremena.

Gde naći teroristu kad prigusti?

Pre par dana konačno se pojavio dugo očekivani četvrti nastavak Grand Theft Auto franšize. Doduše, samo u konzolnoj varijanti, ali držim palčeve da se Rockstar i dalje pridržava stare prakse, te da će se PC verzija pojaviti nekih 5-6 meseci kasnije. Elem, nisam hteo da pišem o GTA, niti o tome zašto volim da ga igram (možda neki drugi put o ovome), već o jednom pismu koje je, već nam dobro poznati igromrzac Jack Thompson, uputio majci CEO-a Take-Two Interactive-a koji je izdavač GTA4. Za one koji možda nisu čuli ili pročitali ovo pismo, prenosim ga u celini:

Dear Mrs. Zelnick:

Your son, as you may know (or maybe you don’t know), is Chairman of Take-Two Interactive Software, Inc., whose most popular video games are the Grand Theft Auto murder simulator games banned in some countries but sold to children here.

Your son last week was reported to have said the following about Grand Theft Auto IV, due to be released Tuesday, April 29:
“We’ve already received numerous [GTA IV] reviews, and to a one, they are perfect scores. My mom couldn’t write better reviews…”
Taking your son’s thought, I would encourage you either to play this game or have an adroit video gamer play it for you. Some of the latter gamers are on death row, so try to find one out in the civilian population who hasn’t killed someone yet.

What you will see in your son’s game, if this iteration of GTA is anything like its predecessors, is incredible interactive violence aimed at police officers (whom you can shoot in the head and see the blood spray), innocent bystanders (whom you can run over with your car just for the heck of it), and of course the plentiful female prostitutes you can have sex with and then filet with a knife or stomp with your feet in order to get your money back. Experts note that the recent plethora of cop killings is caused in part by your darling son’s entrepreneurial energy. There are three policemen dead in Alabama because of Grand Theft Auto. I was on 60 Minutes about it. I hope Strauss has provided you with a flat screen tv to see the grief of the bereaved families that fills the screen.

The pornography and violence that your son trafficks in is the kind of stuff that most mothers would be ashamed to see their son putting into the hands of other mothers’ children, but, hey, your son Strauss has recently assured the world that he is “a Boy Scout, everybody knows that.” I’d love to see the merit badges that Scout Troop handed out. Is there a Ted Bundy merit badge? If so, your loving son deserves one now. It should be red and green, for obvious reasons.

With Passover having just come and gone, it is appropriate to note the following from the Old Testament, Proverbs 22:6:

“Train up a child in the way he should go: and when he is old, he will not depart from it.”

Mrs. Zelnick, did you train up your son, Strauss, to make millions of dollars by pushing Mature-rated video games to children? Any kid can go right to little Strauss’ corporate web site and buy GTA IV with no age verification. Strauss is even marketing the new Grand Theft Auto IV on World Wrestling Entertainment tv shows seen by millions of kids. If you trained up Strauss to do this, then shame on you.

But maybe the explanation for your son’s corporate sociopathy is to be found in Old Testament Proverb 29:15:

“The rod and reproof give wisdom: but a child left to himself bringeth his mother to shame.”

Maybe you, Mrs. Zelnick, were so taken by your handsome son that you spared the rod and spoiled the child. That would explain why he has brought you, by the way he presently acts, “to shame.”

There’s another mother you would do well to talk to. Mrs. Crump in Alabama had a son who was a police officer. He’s now dead because a teenaged boy unwittingly trained himself to kill him on Grand Theft Auto: Vice City. She has a grief she carries every day that only a mother can know.There are other such mothers in the heartland of America whose inhabitants your son simply sees as commercial targets.

Your son, this very moment, is doing everything he possibly can to sell as many copies of GTA IV to teen boys in the United States, a country in which your son claims you raised him to be “a Boy Scout.” More like the Hitler Youth, I would say.
Happy Mother’s day, Mrs. Zelnick, which this year is May 11, two weeks after your son unleashes porn and violence upon other mothers’ boys. I’m sure you’re very proud.

Sincerely, Jack Thompson

VS

Zašto bi ovo "pismo", koje nije ništa drugo do još jedan pokušaj privlačenja medijske pažnje, trebalo da me iznervira. Ne, ne nervira me to što neko uopšteno pljuje po kompjuterskim igrama, jer znam da je potrebno mnogo više od par nastupa matorog lobiste da bi se tu nešto promenilo, ipak su ogrome pare u igri. Osim toga, sve igre na tržištu su žigosane ESRB oznakama, koje bi zabrinutim roditeljima trebalo da pomognu pri izboru igre koja od njihovog mladunca neće napraviti manijakalnog ubicu. Mene više nervira licemerje u stavovima dotičnog gospodina, ali i svih onih koji pojedine video igre apostrofiraju kao ključne razloge pucnjava po američkim školama i šoping centrima. Koja je razlika između GTA igre i recimo America`s Army, igre koja se besplatno skida sa neta, i koju koristi američka vojska za vrbovanje potencijalnih regruta među omladinom. Dobro, u GTA možeš da ubijaš policajce, gaziš slučajne prolaznike, dok se u AA ubijaju legitimne mete, arapski ekstemisti i ostali teroristi koji spremaju paklene planove za napad na ustavni poredak US of A. Nasilje je nasilje, ubistvo je ubistvo, bilo ono "opravdano" ili ne! U redu je ubijati horde bradatih likova sa čalmama na glavi, ali čikicu u plavoj uniformi i sa značkom - NE, nikako. Jer zaboga, kada taj isti tinejdžer sutra na ulici ugleda uniformisano lice poučen iskustvom iz GTA igre, on će potegnuti pištolj i razneti mu glavu. Ako je već neko dovoljno lud da inspirisan nekom igrom krene u ubilački pohod, on sigurno neće imati vremena da čeka da napuni dovoljno godina da stupi u vojsku, prođe obuku i konačno dođe na ratište da bi mogao da zadovolji svoje porive. Taj neko će izaći na svoju ulicu, otići u svoju školu, prodavnicu i tu doživeti katarzu ubijajući nedužne civile, next best thing kada teroristi nisu u restoranu brze hrane iza ugla. Ali očigledno je da gdin Thompson ne misli tako, jer kada se neko sranje poput Columbine-a dogodi, mnogo je lakše upirati prst u tamo neke kompanije koje misle samo na profit, nego u američku vladu i vojsku. Cela poenta je: ako već smatraš da su video igre razlog za sve češće pucnjave na javnim mestima (a nisu), onda nemoj pljuvati samo po jednoj igri, a prećutkivati da igre koje mogu proizvesti potpuno isti efekat tvoja vlada svesno potura tinejdžerima.

E da, izgleda da je Niko Belić ipak Srbin. Srbija do Liberty City-ja!!!