Avantura za džojped

Zaista mi je teško da sakrijem zaprepašćenje činjenicom koju sam otkrio pre neki dan: prešao sam igru Fahrenheit koristeći džojped. Pre tri godine sve se činilo kao "Sizifov posao", igrajući pomoću kombinacije miša i tastature akcione scene u kojima je u određenom vremenskom trenutku bilo potrebno pritisnuti odgovarajući taster proizvodile su ogromne količine besa i frustracije, ozbiljno preteći da unište moje mentalno zdravlje a možda i poneko parče hardvera. Činilo mi se kao da je režiser očekivao da se transfomišem u oktopoda koji će svojim munjevitim pipcima pritisnuti pravi taster kada zasvetli neka od boja na onim kružićima. Posle skoro dve nedelje urlikanja i lupanja po tastaturi koja "jebeno nije reagovala na jebeno P kad sam ga stisnuo na jebeno vreme" igra je obrisana sa hard diska, CD stavljen u kesicu i brižno pohranjen u arhivu sa napomenom: "preći kada budem imao živaca" iliti prevedeno na normalan jezik - nikada.

A onda, više od tri godine kasnije - otkrovljenje! Čitajući neke tekstove o igrama za prvu Micro$oft-ovu "kutiju", naleteh na recenziju Fahrenhaita. I onda mi se javilo. Rešenje mi je svo vreme bilo tu, takoreći ispred nosa, ali ga ja jednostavno nisam video. Pečurkice na džojpedu. Dve analogne pečurkice, od kojih je svaka odgovarala jednom od onih šarenih kružića, tih prokletih kreacija koje su me sprečavale kroz ovaj interaktivni film ispričam svoju priču i konačno saznam njen završetak. Uz malo uhodavanja i vežbe brzo sam se navikao na ovaj način kontrole i sa uspehom prešao nekada frustrirajuće arkadne delove. Džojped se pokazao kao bolje rešenje i kada je trebalo trčati ili plivati jer se kombinacija L1/R1 tastera koji leže pod kažiprstom čini tako prirodnom.
Fahrenheit pripada žanru već zaboravljenih i tehnološki pregaženih interaktivnih filmova. Ove "igre" su na vrhunvu slave bile sredinom devedestih godina sa omasovljavanjem upotrebe CD medija. Igre poput Phantasmagorie, Black Dahlie neretko su zauzimale pet i više diskova i po mom mišljenju bile su jedan od razloga za sunovrat avanturističkog žanra koji je kulminirao početkom XXI veka. Niko se više nije bavio klasičnim P&C avanturama, koje su lagano kliznule iz mainstreama u tešku alternativu i postale žanr prepušten grupicama entuzijasta svesnih da im njihova kreacija neće doneti preteranu zaradu.
U ovoj igri ćete voditi tri glavna lika: Lucasa Cainea, programera u banci i dva policijska detektiva Carlu Valenti i Tylera Milesa. Jedne večeri, posednut nekom neppznatom silom, Lucas ubija nepoznatog čoveka u restoranu u centru New Yorka. Prenuvši se iz transa u kome se nalazio, shvata šta je učinio i beži sa mesta zločina u trenutku kada pristižu gorepomenuti detektivi.
Kroz kratke epizode, od po desetak i manje minuta, igra prati Lucasove napore da dokuči šta ga je navelo da počini monstruozni zločin. Igrač će u njegovoj koži proživljavati more i tripove (kako drugačije objasniti deo kada ga kroz kancelariju jure džinovske grinje?!?) i posmatrati kako mu se život bukvalno raspada. Ono što igri daje poseban draž jeste to da ćete istovremeno voditi i progonjenog i progonitelje, u isto vreme i zastaškavati i otkrivati dokaze. Tokom svoje istrage detektivi će doći do zaključka da je posredi samo jedno u nizu ritualnih ubistava koja se u New Yorku dešavaju već više godina. Pored problema tokom istrage, Carla i Tyler će se suočavati sa svojim ličnim problemima i fobijama. Ukratko, u igri vlada atmosfera koji bi teško dočarao i dobar film.
Ovo nije igra u kojoj je dovoljno samo kliknuti negde da bi se izvršila neka radnja. Ovde je potrebno pokretima miša oponašati stvarne pokrete, recimo prilikom otvaranja vrata. Tu dolazimo i do onih, nekada neprijatnih, arkadnih sekvenci u kojima je sada dovoljno gurnuti pečurkicu u pravom smeru u pravom trenutku. Mnogo elegantnije nego da pod prstima imate osam tastera i vrebate trenutak kada treba stisnuti neki od njih. Jedna od najbolje uklopljenih scena jeste situacija kada vodeći Carlu igrač treba da pronađe kasetu u mračnom i skučenom podrumu gde pravovremenim stiskanjem dugmića treba održavati pravilan ritam disanja.
Iako sam u prošlosti mnogo pljuvao po Fahrenheitu, novi sistem kontrole me je naterao da promenim mišljenje. Treba imati na umu da je ovo ipak igra pravljena za konzole i da je pokušaj da se prilagodi PC sistemu upravljanja pravi promašaj koji je oterao mnoge igrače koji nisu imali džojped ili ga se jednostavno nisu setili. Ukoliko spadate u potonju grupu, pronađite negde analogni upravljač i dajte igri još jednu šansu, definitivno nećete biti razočarani. Uostalom za sve postoji prvi put, pa i za igranje jedne avanture pomoću džojpeda.