Džojstik eliminator

Zabranjeno voće je uvek najslađe. Oduvek je nazanimljivije bilo raditi one stvari koje su vam na neki način bile zabranjene, a isto važi i za igranje video igara. Ne, ne govorim o igrama sa nekim adult sadržajima (mada su i one spadale u istu kategoriju) niti o previše nasilnim i brutalnim igrama (u to vreme nije bilo farse pod akronimom ESRB pa je Švarceneger tamanio nebrojene neprijatelje kao Commando, a Martin Šin nesmetano klao Vijetkongovce u Platoonu). Zabranjeno voće u mom slučaju je bio jedan sport, odnosno kraljica sportova - atletika!

Da atletika, sa dve igre koje su bile jasno markirane u spisku na poleđini kutije kasete i čije je pominjanje obično bilo praćeno sa strogim rečima: "Nemoj da te guja ujede, pa da igraš ovo", ili "Ako te uhvatim da igraš ovo, dve nedelje nećeš prići kompjuteru". Bili su to omraženi Activision-ov Decathlon i nešto manje igrani Daily Thompson`s Decathlon u produkciji Ocean-a. Desetoboji su bile omražene igre svakog roditelja čije je dete, posle višečasovnog igranja ovih igara, sa suzama u očima pokazivalo džojstik koji više nije reagovao na komande.

U čemu je štos? E pa, štos je u tome što je prilikom igranja disciplina u desetoboju bilo potrebno besomučno drmusati palicu džojstika levo-desno, ne bi li vaš atletski avatar što brže istrčao deonicu ili uhvatio što bolji zalet za skok u dalj i izbačaj koplja, kladiva ili kugle. Retko koja "palica za igru" je uspevala da preživi maltretiranje klinca koji je zapeo da obori svetski rekord na 100 metara. Pogotovo što su u SFRJ bili popularni jeftiniji džojstici koji nisu imali mikroprekidače, već krstić sa limovima čijim bi se kontaktom sa štampanom pločom ostvarivalo kretanje u željenom smeru. A ti limčići očigledno nisu bili predviđeni za ovakvo iživljavanje, pa ste ubrzo umesto džojstika dobijali zvečku - sa odlomljenim limčićem koji čagrlja svaki put kada protresete džojstik.

I sam sam prošao kroz sve nedaće desetoboja. Igra nije bila nešto naročito zanimljiva, ali sama činjenica da mi je zabranjena, davala joj je posebnu draž. Učitavao bih Decathlon svaki put kada bi moji zadremali ili se zabavljali sa nekim gostima u dnevnoj sobi, svaki put na brzinu, da istrčim 110 metara sa preponama, čisto da me želja mine. Naravno, posledice mojih dela me nisu zaobišle, tako da sam i ja na kraju završio ispred oca, sa neispravnim džojstikom u rukama. A sredinom osamdesetih šanse da u Loznici kupite novi džojstik za C64 su bile približne onim za pronalaženje rezervnih delova za Dodge Charger - znači ravne nuli. Trebalo je čekati da se ode do Beograda, a to je sigurno značilo 2-3 meseca bez igranja. Pa ko će to izdržati!

I tako smo se odlučili za domaću radinost. Malo kalaja, malo lemljenja i limčić je ponovo bio na svom mestu. Ali avaj, kao i sva rešenja u domaćoj radinosti, i ovo je bilo po principu "drži vodu, dok majstori odu" - zalemljeno mesto je vrlo lako ponovo pucalo, čak i pri igranju nekih "normalnih" igara. I tako sam se ja redovno počeo pojavljivati sa pokvarenim džojstikom, ćale je to lemio, čak i od nešto jačeg bakarnog lima izrezao potpuno novi krstić i ugradio ga u palicu. Kasnije mu je valjda dosadilo da to stalno radi, pa je i mene puštao da se "poigram" sa lemilicom, mada su moji lemovi bili nespretni i trajali dosta kraće od njegovih. I tako smo par godina lomili i lemili, od više upokojenih džojstika sastavljali jedan ispravan, dok se konačno nije smilovao i kupio mi novi QuickShot II džojstik sa mikroprekidačima (za koji se takođe ispostavilo da nije večan, te je popustio pod mojim nastrajima, ali tek zaboden u game port Amige). I danas, svaki put kada zavirim u ormar i ugledam kesu sa ostacima svih mojih džojstika, setim se Decathlona i magične privlačnosti koju je posedovao.

Svega ovoga su bili pošteđeni samo srećni vlasnici Kempston džojstika, kod kojih je bilo lakše slomiti vlastitu ruku, nego izvaliti palicu iz kućišta koje je, u slučaju nužde, moglo poslužiti i kao hladno oružje.