www.sk.rs

Svet Kompjutera – možda i nije prvi računarski časopis u staroj Jugi, ali je meni svakako najdraži. Tog oktobra 1984. godine, kada je ćale uneo prvi primerak tada posebnog izdanja Politikinog „Sveta“, još nisam znao ni da čitam, ali još uvek pamtim i čuvam naslovnu stranicu na kojoj neki „strašni“ vanzemaljac rukama krši Spekija. Zaista se više ne sećam da li se u kuću prvo uselio SK ili Spectrum, no bilo kako bilo ja sam prve korake u svet slova i brojeva načinio uz pomoć jedne gumene tastature. Do mog polaska u prvi razred ćale je „gumičara“ već uvalio nekim klincima iz kraja, a na stolu u mojoj sobi se šepurio Commodore 64, friško ušvercovan iz Minhena. Izgleda da se moj otac tada baš bio primio na kompjutere jer smo pored SK-a kupovali i „Računare u vašoj kući“ i slovenački „Moj Mikro“. Hrpa časopisa u odeljku za ploče velikog Schneiderovog muzičkog stuba rasla je iz meseca u mesec, a ja sam i dalje bio suviše mali da bih to čitao. Ne znam ni šta je bila „inicijalna kapisla“, niti kada se to dogodilo, ali ja sam počeo da prelistavam stara izdanja i redovno pratim sadržaj novih brojeva. Priznajem, da su me više privlačili „Moj Mikro“ zbog kvaliteta štampe i dela za igre koji je bio u koloru i „Računari“, časopis koji je bio pun duha i humora. I tako je to teklo do kraja osamdesetih.

Vreme je neumitno prolazilo, „Računari“ su zauvek proterani iz naših kuća, što je jednim secesionističkim činom uradio i „Moj Mikro“, tako da sam ostao samo na jednom časopisu. Otprilike negde u isto vreme ćale je krenuo da žešće zabušava po pitanju kupovine SK-a, te sam se uglavnom dovijao za nabavku novih brojeva, uglavnom pozajmljući časopise od starijih komšija sa mesec-dva zakašnjenja. I onda – boom. Rat, inflacija i sva sranja koja su išla sa tim. Para je bilo jedva za hleb i račune, a ekstravagancije u vidu kupovanja tamo nekog časopisa se jednostavno nisu uklapale u kućni budžet. Međutim, vrlo brzo sam provalio da ponekad hiperinflacija može raditi i u moju korist. Mudro sam čekao da dođe 15. ili 20. u mesecu, pa sam SK kupovao za novčanicu koja ništa nije vredela i koju sam maltene našao u parku. Bilo je to ono doba štampe na svetlo plavom papiru, jedva nešto debljem od jednoslojnog toalet papira. Ali zli mastermindovi iz vrha Politike su ubrzo prokljuvili moju foru te su cene časopisa počele da se pišu bodovima, čija se vrednost vezivala za dnevni kurs dojče marke.

Nakon reformi čuvenog deda Avrama i novog super dinara stvari su se značajno promenile. Nakon skoro godinu dana apstinencije skoro i da sam zaboravio na časopis. I tako jednog dosadnog avgustovskog popodneva na raspustu između prvog i drugog razreda gimnazije pažnju su mi privukle šute korice starog „drugara“ iz osnovne. Izvadio sam kintu i sav srećan otrčao kući i bacio se na čitanje, pareći oči na škakljivim sličicama iz opisa Cobra Missiona. U međuvremenu se moj još uvek aktivni kompjuter izgubio u hodnicima vremena, a na scenu su stupile nove, bolje igračke platforme. Nedugo posle sam udomio „prijateljicu“ od 512 + 512 kB RAM memorije sa kojoj jedan gastarbajter iz Koviljače više nije hteo da se druži. Kasnije sam skontao da se on sa njom izgleda nije ni družio (lik je na svaku disketu za čije pokretanje je bio potreban Workbench napisao da je na njom „program za pisanje“, jer se u tom slučaju na ekranu pojavi samo kursor), pa sam brže-bolje požurio da oboje nadoknadimo propušteno. Bilo je to „zlatno doba“ SK-a, sa zanimljivim tekstovima koji su obilovali humorom, Peđinim karikaturama i crno-belim slikama Cindy Crawford u rubrici „Šta dalje?“. I tako smo se igrali i čitali časopis kroz celu srednju školu, sve dok se neke čudne spravice sa svojim sivim kutijama koje su gutale CD-ove nisu pojavile na svakom ćošku, konačno preplavivši i moj omiljeni časopis. Rezigniran tom činjenicom prestao sam da kupujem Svet Kompjutera.

Posle još jednog rata, tačnije bombardovanja, ponovo sam se uputio do kioska gladan novih računarskih tema. Pogled mi je pao na lepo upakovan časopis „Mikro računari“. Fino, licencirano izdanje, na kvalitetnom masnom papiru, no sadržaj me i nije toliko dojmio kao spoljašnost. Onda sam u septembru 1999. ponovo počeo da kupujem SK i od tada sam redovan čitalac. Standardno kvalitetni brojevi, tekstovi prijemčivi širem krugu korisnika od onih koji poseduju PhD iz oblasti računarstva i naravno neizostavni „Svet Igara“ (kasnije „Test Play“), deo časopisa koji mi je oduvek bio najdraži. Dobro, priznajem da sam 2001. zbog ljubavi propustio da kupim par brojeva. I tako saznah iz časopisa da su otvorili i svoj forum i prijavih se tamo. Onda nabasah na neki čudan kviz (Game-o-Kwiz) o starim igrama, te reših da ovaj forum bukmarkujem kao svoj home page. Kasnije me dobri ljudi pozvaše da postanem i moderator u delu o igrama. A cela ova priča se završava činjenicom da i sam doprinosim papirnom izdanju SK-a, pišući tekstiće o starim igrama u rubrici „Test of Time“ prisećajući se tako „boljih dana“ i toga kako se nekad dobro igralo. Mnogi novi manje-više kvalitetni igrači su se u međuvremenu pojavili na tržištu, but my money is still on SK!