WWII meets Warhammer

Trebalo mi je više od godinu dana da nabavim ekspanziju za možda i najbolju WWII real time strategiju u poslednjih par godina - Company of Heroes. Ni original se nije doimao preterano realno (Shermani ispadoše uber tenkovi), no i pored tih par propusta sam itekako uživao vodeći Jenkije kroz milion puta prežvakano iskrcavanje u Normandiji.

Za ekspanziju Opposing Front bi se komotno mogao upotrebiti i podnaslov Tommies vs Jerries jer nudi dve kampanje: britansku i nemačku. U ulozi Britanaca (potpomognutih kanadskim odredima) ćete učestvovati u operacijama na tlu Francuske nakon D Day-a, koje su fokusirane na oslobađanje grada Caena. Nemci će imati daleko defanzivniju ulogu u pokušaju da odbiju savezničku Market Garden operaciju (najveći padobranski desant u istoriji) i otežaju im napredovanje ka Berlinu. Dve kampanje, svaka sa odprilike 7-8 misija, predstavljaju solidnu količinu novog single player sadržaja koji nije za podcenjivanje.
Ipak se Relic i ovde držao postulata koji je uveo sa ekspanzijama za njihov drugi, ništa manje uspešan RTS serjal, Warhammer 40k. Pokušavajući da tri frakcije učini totalno različitim, uz istovremeno održavanje idealnog balansa među njima (što je mnogo teže nego u slučaju vanzemaljskih rasa WH univeruma) Relic je načinio katastrofalnu grešku pokušavajući da primeni sličan recept na obe igre. I to sve kako bi multiplayer mečevi bili zanimljiviji i dinamičniji, čime bi automatski bio obezbeđen duži životni vek igre, uz obavezno podgrevanje situacije izbacivanjem šatro ekspanzija u određenim vremenskim intervalima. Novopridošla Tales of Valor ekspanzija nimalo ne odstupa od gorenavedenog. U skoro 9GB podataka, novih sadržaja ima toliko da bi mogli stati u jedan poveći patch, a ne u nazovi igru koja ima tri mini kampanje koje se prelaze za jedno popodne. Blasphemy!
Elem, da se vratim na Opposing Fronts. Mehanika igre skoro da uopšte nije menjana, mada je potrebno malo navikavanja na specifičnosti Britanaca, odnosno Nemaca. Što se novih jedinica tiče, pošto očigledno nisu mogli da pronađu nešto od WWII mašinerije što već nismo videli, pribegli su svojoj mašti, pa tako imamo prilike da vozimo nemački halftrack koji nekim tajnim zracima presreće neprijateljske linije snabdevanja i preko potrebne zalihe usmerava na vaš konto. Britancima je očito namenjena uloga Terrana iz Starcrafta, pa tako oni poseduju mobilne građevine, koje u slučaju nužde mogu preseliti na novu lokaciju (i to gotovo istom brzinom kao u Blizzard-ovoj legendi). Ovo su samo najočiglednije stvari koje nemaju veze sa zdravim razumom, a načinjene su zbog pomenutih ustupaka u multiplayeru ne bi li se igra što više ubrzala i postala više nalik frenetičnom Warhammeru. AI je blagi užas i kao da je skriptovan da se ne trudi da vam previše zagorča život. U jednoj od misija u nemačkoj kampanji imte za zadatak da zauzmete sve kontrolne tačke duž puta, koji prolazi i kroz omanji grad. Kada ispunite zadatak kreće brutalna britanska kontraofanziva koja će vam prosto oduvati sve snage, prodreti do gradskog trga i tu se zaustaviti. Iako su mi preostale dve nebranjene kontrolne tačke duž puta, kompjuter se se neće cimati da ih zauzme i meni je ostalo samo da sačekam da istekne tajmer i tako završim misiju.
Umesto da mi ova ekspanija donese nova 3-4 dana uživanja u sadržaju, dobio sam bledu kopiju prethodne igre koju sam lagano igrao preko dva meseca i na kraju je završio čisto da je ispoštujem, a ne iz nekog užitka. Iz ovog razloga nisam želeo ni da instaliram Tales of Valor nego sam dva diska jednostavno pohranio u arhivu, da čekaju neka bolja vremena kada možda zaboravim na skoro totalni promašaj pod nazivom Opposing Fronts. Nakon tako lepih utisaka o originalu koje sam imao prošle godine, danas bi se moje mišljenje o celokupnoj Company of Heroes franšizi moglo svesti na stihove iz pesme poznatog estradnog "umetnika" Seje Kalača: "Ala, ala, ala to ne valja, sve si meni ti dalja i dalja"...