Deeper Underground

Glavešinama u EA nije trebalo mnogo da shvate da su, posle više godina skakutanja sa koncepcije na koncepciju, sa prethodnim NFS nastavkom pogodili bullseye. Zato uopšte nije bilo neočekivano što su sledećeg novembra pored naslova Underground dopisali dvojku. Bigger, better, faster bio je moto kog su se pridržavali u razvojnom timu u Vankuveru.

Gorepomenuti momci su zaista svojski zasukali rukave pri izradi ovog naslova, te bi se moglo reći da sada Underground izgleda kako je trebalo da izgleda. Najbombastičniji feature drugog dela je free roam, tj. potpuna sloboda kretanja vozilom po mapi, kao što smo imali prilike da vidimo u GTA serijalu. To faktički znači da više nema izbora trka iz menija, već je svaka od njih obeležena ikonicom na mapi i potrebno je uključiti GPS sistem i dovesti se do iste. Ovo bi možda bilo dosta zanimljivije da tokom te vožnje ima nešto da se radi (doduše, može se desiti da vam neki octane addict poput vas, uputi izazov u vidu kratke trke u kojoj nema tačno definisane putanje, već je cilj što više ostaviti protivnika iza sebe), ali ovako će vas posle desete vožnje malo i smoriti. Treba li pomenuti da se trke i dalje odvijaju pod okriljem noći (pa kakav je to undeground ako nije mračan), a od policije ni traga ni glasa i ovoga puta.

Priča opet nudi „brilijantan“ zaplet: nakon što ste najebali u prethodnom delu, pokunjeni odlazite u novi grad Bayview, da bi od nule ponovo izgradili svoju reputaciju nedodirljivog vozača. U tome će vam svesrdno pomoći Samanthina prijateljica Rachel, koji impersonira zanosna Brooke Burke (ovo je po meni najbolji feature nastavka). Bayview je znatno veći i raskošniji od grada u prethodnom nastavku, pre svega zbog činjenice što ga sada nesmetano možete istraživati vozikajući se po mapi. Grad je podeljen u nekoliko oblasti koje ćete vremenom otključavati, a svakako je najzanimljiviji deo u brdima iznad grada gde će se trke odvijati po uskim serpentinama. Pored circuit, sprint, drag i drift trka sa kojima smo se sreli i u prethodnom nastavku ovde srećemo još dve vrste trka: Street X i Underground Racing League (URL). Street X su trke na malim poligonima koje bi bila sušta suprotnost drift trkama, jer je ovde potrebno izbegavati zanošenje i što više seći krivine. Pobednik je onaj koji prvi završi naznačeni broj krugova, a onemogućena je upotreba nitro pogona. URL predstavlja niz turnira koji se ilegalno organizuju na pravim trkačkim stazama ili na pistama aerodroma. Jedan turnir se sastoji iz više trka koje se boduju, a pobednik turnira je vozač koji sakupi najviše bodova (što bi značilo da je teoretski moguće osvojiti turnir bez ijedne pobede u pojedinačnim trkama). Da bi se uopšte kvalifikovali za ovakav turnir potrebno je potpisati ugovor sa sponzorom i ispuniti njegove uslove (pobede na tzv. sponzorskim trkama). Posebna poslastica (a meni i izvor neprestanih glavobolja) su mountain driftdrift poene) mogu predstavljati pravu noćnu moru, ukoliko niste vični driftingu. staze, koje predstavljaju spust driftovanjem sa vrha brda do podnožja sistemom serpentina. Uska staza, kombinovana sa prisustvom okolnog saobraćaja (a bilo kakvim kontaktom gubite

Ako ste mislili da je prethodna igra bila previše fokusirana na fino lickanje vašeg četvorotočkaša, onda će vas NFSU2 ostaviti bez teksta, jer po tom pitanju šije prethodnika za bar dve dužine. Tuning perverzijama nema kraja, pa je sada moguće aranžirati i gepek vašeg ljubimca, stavljajući u njega ozvučenje, kanistere sa azotnim oksidom i raznorazne displeje (što Xibit redovno radi u Pimp my Ride emisijama). Posebna navlaka za hip-hop generaciju je i ugradnja hidrauličnog sistema, pa će vaš auto će „đipati“ kao u spotovima Snoop Dogga. Ugradnja novih delova sada se vrši u radnjama razbacanim po gradu koje nisu označene na mapi, pa njihovo pronalaženje predstavlja dodatni izazov u igri. Povrh svega radnje su usko specijalizovane, tako da ćete u jednima dodavati nove delove, u drugima farbati automobil, a u trećim dodavati neke specijalne delove poput pomenutog stereo sistema ili onih cool vrata koja se otvaraju na gore. Korak dalje u personfikaciji klinaca sa bling bling crncima sa zlatnim protezama e uvođenje potpuno nove klase automobila – SUV klase tj. džipova. Hummer H2, Lincoln Navigator i Chevrolet Escalade kao da su upravo izašli iz pomenutih spotova, a po meni ovo je i najbezvredniji dodatak igri, jer su džipovi previše tromi, slabo reaguju na gas i uopšte nije uživanje voziti se njima.

Ono što bih posebno istakao, jeste da ova igra jedina poseduje mogućnost određivanja težine. Tu su easy, normal i hard pa će svako moći konfigurisati igru prema svom ukusu. Ovo je definitivno nešto što nedostaje svim novim izdanjima NFS-a, koja pate od hroničnog nedostatka izazova usled preterane lakoće igre. A i meni je dosta značilo jer sam sve mountain drift trke mogao preći na easy. Bitno je i da se težina može menjati tokom same igre, pa ako se „zakucate“ na nekoj stazi, možete probati sa privremenim obaranjem težine na niži nivo.

Mehanika igre nije uopšte promenjena, te se opet sve svodi na arkadno jurcanje po blještavom asfaltu. Pošto se noviji NFS nastavci prosto utrkuju koji će biti odvratniji, nema razloga na mali povratak u prošlost da bi se podsetili kako se to nekada radilo. Na svu sreću, NFS sa ovom igrom još nije doživeo svoj vrhunac, to će se desiti sa sledećim nastavkom – Most Wanted, nakon koga je serijal opasno krenuo silaznom putanjom, da bi sa prošlomesečnim izdanjem konačno dospeo u beton ligu, nakon čega je i megalomanski EA počeo da preispituje razloge njegovog postojanja.