The Witcher

Moglo bi se reći da mi je RPG omiljeni žanr. No, kako su u pitanju igre u koje treba uložiti dosta truda i vremena da bi se privele kraju, u poslednje vreme ih sve manje igram. Imam već nekoliko zanimljivih naslova „na čekanju“, neke sam počeo da igram, a onda usled nedostatka vremena morao da prekinem, a sada mi je mrsko da nastavim da igram. Retke su igre koje od vas ne zahtevaju višenedeljnu predanost i odluke tipa da li nositi chain mail +2 ili full plate +1, a zauzvrat nudi osećaj igranja punokrvnog RPG-a. Dobrodošli u svet Witchera – marginalizovane kaste lovaca na čudovišta. Poljski programeri pređoše pozamašan put od sastavljanja fuš igara za Amigu do ovog remek dela, nastalog po romanima malo poznatog poljskog pisca Andrzeja Sapkowskog. Iza ove igre stoji CD Projekt (licencirali su BioWare-ov Aurora endžin iz NWN2), u poljskim krugovima poznat po prevođenju mnogih RPG klasika na poljski jezik, mada su se od letos malo obezobrazili jer su počeli i da se bave online prodajom bajatih naslova (Good Old Games) i tako pokušaju da uzmu još koji evro. Ali da nije sve u novcu svedoči i lep gest da svi kupci originalne igre mogu besplatno skinuti Enhanced Edition, koji se pojavio pre par meseci.

Pre svega, hteo bih da istaknem osobine koje Geraltove avanture razlikuju od uobičajenih igara ovog žanra. Ono što najviše bode oči je odsustvo kreiranja lika i izbora klasa. Ipak, pravilnom distribucijom bronzanih, srebrnih i zlatnih talenata (koji su ovde ekvivalent iskustvenih poena) Geralta možete povesti putem klasičnog fightera ili pak maga, u zavisnosti od toga da li se fokusirate na korišćenje mača, odnosno magije tokom borbe. Kad smo već kod toga, osvrnimo se i na sistem borbe, koji je akciono orijen tisan, te će za neke predstavljati otkrovljenje, a za druge potpuno razočarenje. Postoje tri stila borbe: quick, heavy i group, u zavisnosti od vrste i broja protivnika sa kojima se borite. Udarce izvodite prostim kliktanjem miša, s tim da pravovremenim kliktanjem povezujete combo udarce koji nanose daleko više štete protivnicima. Zatim dolazimo do opreme, koja je oduvek bila zaštitni znak ovog žanra i poput šargarepe na štapu vas terala na istraživanje, ne bi li pronašli bolji buzdovan, koplje, oklop ili čarobni štapić. Ovde toga nema. Mač će biti vaše primarno i jedino oružje (steel sword za baktanje sa humanoidnim protivnicima, odnosno silver sword za ostatak bestiarijuma), dok su sekire i par bodeža čista kozmetika i potpuno su beskorisni u poređenju sa pomenutim mačevima. Zaboravite i na skupljanje loota sa palih neprijatelja – oružje se ne može smeštati u inventar, već za to postoje jasno definisani slotovi. Daleko od toga da su lešine protivnika beskorisne, to nas dovodi do još jedne zanimljivosti u igri – alhemije. Witcheri su nadaleko poznati po svojim napicima koji im privremeno daju natrprirodne moći, te ćete dobar deo igre provesti sakupljajući sastojke (sa pobijenih zverčica ili lokalne flore) i mućkajući raznorazne napitke, koji će vam obnoviti energiju, omogućiti da vidite u mraku ili dati određeni boost tokom borbe. Za razliku od većine igara u kojima napici imaju instant efekat (npr. momentalno vam dodaju +20 HP-a), oni ovde imaju znatno sporije, ali i dugotrajnije dejstvo, što svakako treba uzeti u obzir prilikom konzumacije. Druga stvar o kojoj treba razmišljati je intoksikacija. Naime, mnogi od napitaka su jako toksični, te ako Geralt u kratkom roku popije previše hemije – postaće „pijan“. Pogled će se zamutiti, pokreti će biti jako usporeni i neprecizni, a najbolji lekovi za mamurluk su good night sleep i rasol (koji je ovde predstavljen u vidu napitka koji nivo trovanja vraća na nulu).

Ono što ovu igru stavlja rame uz rame sa RPG klasicima je priča. Priča koja savršeno povezuje klasičan srednjevekovni setting sa dnevnopolitičkim temama današnjice je nešto što se zaista retko sreće. Spletkarenje u visokim krugovima, veliki uticajni trgovci koji istiskuju manje sa tržišta, dugogodišnja getoizacija vilovnjaka i patuljaka koja će konačno rezultovati stvaranjem pokreta otpora i masovnom pobunom u čijem ćete se centru naći upravo vi. Takođe, jedna od retkih igara u kojoj je teško razlučiti da li igrate kao dobrica ili kao zloća. U dijalozima ne dobijate kristalno jasnu sliku posledica vaših odluka (drugim rečima nećete naleteti na dijaloge tipa help the peasant/kill the peasant), već će vas neke od njih „proganjati“ kroz maltene celu igru pomažući ili odmažući vam u pojedinim trenucima. Sledeća stvar koja zaslužuje čistu desetku je muzika. Ne sećam se kada sam poslednji put čuo nešto tako dobro, a da uz to savršeno pasuje uz atmosferu (recimo da je muzika poljskih autora stala rame uz rame sa orkestracijama Jeremy Soulea iz Morrowinda).

Ova igre je dobila mature status zbog dve stvari. Prva je dosta česta upotreba psovki (mada su komentari „shit baby“ primereniji nekom badass gangsta wannabe nigga from da hood nego srednjevekovnom lovcu na čudovišta), a druga su tzv. sex cards, sličice koje ćete dobiti kao nagradu za šarmiranje i ovaj, zadovoljavanje dama na koje ćete naići tokom svojih putešestvija. Mogu reći da je Geralt magnet za žene, a regular sex machine, tako da će se u njegovoj postelji naći seljančice, veštice, elfice, drijade, ulične kurve, vampirice, ali i polu-boginje. Karte su potpuno beskorisne i vaše avanture ispod čaršafa vam, osim u retkim slučajevima, neće pomoći u završavanju questova, ali sve to dodatno doprinosi uživanjavanju igrača u ulogu Geralta, a samim tim i u igru. Naravno da je „puritanska“ Amerika imala zamerke na ovaj segment igre, te su za njihovo tržište pomenute slike doterane da bi bile u saglasnosti sa važećim standardima. Ne daj Bože da tinejdžer vidi sisu od drijade, pa to bi imalo dalekosežne posledice na formiranje njegove psihe. Dryad boobies – no go, war in Iraq – go, go, go!

Naravno da Witcher nije bez mana. Iako je igra grafički prosto brilijantna, neshvatljivo je da postoji svega 6-7 tipova NPC-ova, te će mnogi od njih likom ponavljati. Drugi, mnogo veći problem igre, je njena težina, tj. odsustvo iste. Paradoksalno, najteži delovi igre su prolog i prvo poglavlje, tj. period dok ne dobijete obe vrste mača. Igru sam igrao na normal težini (jer tako igram sve igre, smatram da bi po defaultu igra trebalo da bude najbolje izbalansirana) i „težina“ je zaista smešna. Dobar deo vremena sam proveo očekujući neki komplikovan boss fight, ali toga nije bilo. Vrhunac je čudovište nalik na oktopoda pred sam kraj igre, koje nije uspelo nijednom da me okrzne, što bi se reklo napravio sam flawless victory. Jedini izuzetak je kikimore queen, ali nju je nemoguće ubiti na klasičan način, već treba pribeći jednom triku. Borba sa regularnim creepovima će vas takođe brzo smoriti. U redu je da relativno slabe drownere srećete na svakom drugom koraku u drugom poglavlju igre, ali kada na potpuno iste spodobe naletite i u petom poglavlju, jednostavno neće biti vredni vađenja mača iz korica i više ćete se truditi da ih zaobiđete i izbegnete. Levelovanje protivnika se još u Oblivionu pokazalo kao loše rešenje, ali mogla se bar upotrebiti neka druga, jača vrsta beštija ili stari trik sa protivnicima druge boje, koji su nešto jači od standardnih. Mnogi imaju zamerke na kvalitet glasovnih talenata, mada sam ja po tom pitanju potpuno indeferentan, priča je toliko imerzivna da nisam preterno obraćao pažnju na kvalitet razgovora između Geralta, Triss ili Shani, već na njihov ishod. Igra se proteže kroz pet poglavlja, plus prolog (koji u suštini predstavlja poduži tutorijal) i epilog. Za moj ukus igra je ipak prekratka, tj. radnja je strašno zbrzana pred sam kraj, što se može primetiti i po skoro potpunom odsustvu komplikovanijih sporednih questova u petom poglavlju i uglavnom je fokusirana na privođenje kraju questova koji se provlače kroz celu igru.

Kada se, par meseci nakon prelaska igre, hladne glave sumiraju utisci, primetićete da ste Witcher-ove sitne mane potisnuli u teško dokučiv deo mozga, a da vam je u sećanju ostalo samo ono što zaista valja u ovoj igri. Sa te distance moja ocena bi bila jedna solidna devetka, mada bih joj odmah po završetku dao nešto slabiju ocenu, pre svega zbog činjenice da je tako dobra zabava ipak suviše kratko trajala. Što se eventalnih nastavaka tiče, CD Projekt je najavio konzolnu verziju za jesen godine koja je pred nama, a za dalje videćemo... Bila bi prava šteta da se Geraltove avanture zaustave na ovome.