Kompjuter za taštu

Nakon skoro godinu dana odbijanja pod izgovorom „Ma šta će mi to“ i agonije skidanja slika od rodbine iz inostranstva preko dial-upa (a u Evropi se očigledno više ne koristi arhaična metoda pod nazivom kompresovanje) konačno su odlučili da uvedu taj kablovski internet.

Ali kako se tamo niko skoro uopšte ne razume u te stvari, taj isti kablovski internet polako počinje da uzima svoj danak. Kanta od kompa koja je i ranije ispuštala zvuke poput veš mašine u centrifugi (Duron @ 1GHz; GeForce 2 i 256 MB RAM-a) se napunila raznoraznim đubretom i počela još više da brekće, drlja po hardu i odbija poslušnost. Dovoljno je reći da je nakon startovanja zauzeto čak 235 MB memorije, pa je drljanje po nesrećnom Maxtoru (uvek sam mislio da je će on prvi da zakaže, ali eto, do sada me je demantovao) postalo nepodnošljivo. Reinstalacija XP-a je samo privremeno rešenje, a za reedukaciju jednostavno nemam ni vremena ni živaca.

Kao neko kompromisno rešenje na srednje staze predložih dodavanje još 256 MB RAM-a, pod uslovom da negde pronađem relikvije u vidu SD-RAM-a sa čipovima samo sa jedne strane. Iscimao sam par ljudi i na kraju uspeo da pronađem dotične module. Skoro da sam krenuo da uzmem tu memoriju, kad dobijem poruku da su se predomislili i da će da se iskeširaju za novi komp i da ja pogledam cene i predložim nešto. Ali to mora DANAS da se kupi. Pogledam na sat – 15:00! Počnem da objašnjavam kako kupovina kompjutera nije isto što i odlazak na pijacu i uspem da izborim još jedan dan viška.

Rekoše da mora da bude gotova konfiguracija, a ne da se sastavlja iz delova (neki trip da je tako „bolja“ garancija), dobro – igraću po vašim pravilima. Iako komp nije predviđen za igranje (jedino što je od iole „ozbiljnijih“ igara bilo instalirano na starom kompjuteru je Zoo Tycoon 2, neuspeo pokušaj da devojku navučem na nešto „teži“ gejming - Tumblebugs, Cake Mania i ostale PopCap zanimacije ostadoše suvereni vladari na njenom hard disku), odlučio sam da ne idem sa integrisanim grafičkim rešenjem. Takođe, u obzir dolaze minimum 2GB RAM-a i neki Intelov dvojezgarni procesor. I posle nekih dva sata pretrage po netu nađoh nešto interesanto sa pristupačnom cenom. I to dve varijante: jeftiniju sa GF8400 i nešto skuplju sa GF8600. Sav srećan okrenem telefon da kažem šta sam uradio, OK rekoše pogledaće...

Sutra dobijem povratnu informaciju da je moj predlog odbijen zato što je kućište crno i izgleda „kao da je na groblju“. Napravim kiseo osmeh i kažem da slobodno mogu da traže second opinion. I onda ode kod nekog poznanika sa starog posla da joj nađe neko belo kućište. Ništa ono „mora danas da se kupi!!!“, samo opušteno, ima vremena da se odlučimo...