Underground

Nakon uspeha Fast & Furious filmova (prvi deo iz 2001. i drugi iz 2003. godine), pojave popularnih emisija poput „Pimp my ride“ i uvođenje tjuninga u mainstream, veliki EA je 2003. odlučio da ovaj trend prenese i na video igre i tako osveži svoju Need for Speed franšizu. Naravno, ni Underground žanrovski nimalo nije odmakao od svojih prethodnika – arkadna simulacija vožnje, sa potpunim zanemarivanjem realne fizike vozila. Priča je standardno otrcana. Obična ništarija dolazi u veliki grad, željan trka i dokazivanja pred kolegama vozačima. Po šablonu tu se pojavljuje najbolji vozač, hvalisavac koji će popljuvati i poniziti našeg junaka, a obavezna je i devojka koja će se sažaliti i pomoći mu na njegovom trnovitom putu do zvezda. Obavezan je i jedan predvidljivi twist pred kraj. Šablonizovano, dosadno do bola, ali storyline nikada nije bio jača strana NFS-a, ali i žanra u celosti. Voznim parkom sada dominiraju modeli japanskih i južnokorejskih proizvođača: Mazda, Toyota, Mitsubishi, Honda, Nissan, Acura, Subaru. Čast evropskih proizvođača brane VW Golf četvorka i Peugeot 206, a severnoameročkih Ford Focus (mada je ovo model evropskog ogranka Forda) i Dodge Neon. Osnovne karakteristike po kojima se automobili i razlikuju jesu maksimalna brzina, ubrzanje i upravljivost. Okosnicu igre čini underground mod sa ukupno 111 staza koje treba preći (čitaj – biti prvi na svakoj od njih). Prelaženjem staza dobijate novac i otključavate nove automobile, kao i različite dodatke za poboljšavanje performansi vozila i ulepšavanje vizuelnog izgleda. Tokom vožnje dobijaćete i style poene, pomoću kojih otključavate specijalne vinile, tj. raznorazne šare za farbanje vašeg ljubimca.

Postoji više „disciplina“: pored klasičnih circuit trka (trke na nekoliko krugova) tu su i sprint staze (trka od tačke A do tačke B), lap knockout (poslednji u svakom krugu ispada), i na kraju time trial (preći određenu deonicu za tačno određeno vreme). Novine su drift i drag trke. Drag trke su brzinske trke na kratkim i relativno pravim deonicama u kojima ključ uspeha leži u pravovremenom menjanju brzina (kada se na ekranu pojavi zelena strelica). Drift trke se odigravaju na posebnim poligonima gde treba sakupiti što više poena koji se dobijaju „driftovanjem“ auta u krivinama, trudeći se da se poveže više uzastopnih krivina bez kontakta sa zidom. Za ove trke preporučljivo je izabrati sporiji auto, sa manjim ubrzanjem radi lakše kontrole.

U igri ne postoji nikakva detekcija oštećenja vozila tako da se slobodno možete lupati sa drugim takmičarima i okolinom. Reč slobodno treba uzeti sa određenom rezervom, jer će vas svaki kontakt dobrano usporiti (naročito ako se zakucate u zid), što često može biti kobno po konačni plasman. Mada se laganim gurkanjem sa protivnicima isti mogu na kvarno isterati sa staze, te vam neko vreme neće praviti probleme.

Velika pažnja je posvećena vizuelnom doterivanju vozila. Svoju makinu možete kastomizovati ugrađivanjem prednjih i zadnjih branika, različitih spojlera, haubi, gomile felni od različitih proizvođača, prednjih i zadnjih farova, pa sve do perverzija tipa zatamnjenih stakala u određenoj nijansi, postavljanja raznobojnih neonki ispod šasije i slično. Naravno, auto možete i obojiti po vašem ukusu, a išlo se čak do promene boje delova motora, auspuha i diskova kočnica. Na autu postoji nekoliko predefinisanih mesta za lepljenje nalepnica raznih proizvodjača auto opreme, a možete nanositi i do 4 sloja vinila koji mogu biti razne šare, logoi raznih firmi, pa sve do unikatnih nalepnica koje predstavljaju prava mala umetnička dela. Sve ovo lickanje auta, pored ličnog užitka, povećava reputaciju vašeg četvorotočkaša (koja može ići do 5 zvezdica), koje su ujedno i množilac kojim se množi broj style poena skupljenih tokom jedne trke.

Pošto su u pitanju ulične trke, neizbežan je i usputni saobraćaj koji vam katkad može veoma zagorčati život, pogotovo kada vam iza krivine u susret izleti drugo vozilo ili čak iz poprečne ulice (skripta ovo „obožava“ da radi). Doduše ni kompjuterski vođeni protivnici nisu imuni na ove probleme i to će vam ponekad i olakšati situaciju. Veoma čudno je i odsustvo policije iz prethodnih nastavaka (Hot Pursuit 1&2). Na nekim stazama AI vozači voze perfektno, tako da će vas i najmanja greška koštati prvog mesta, a veoma je teško održati koncentraciju tokom cele trke, pogotovo ako ona traje 5-6 i više krugova. Upravo zbog toga ovo je zasigurno i najteži NFS od te 2003. pa na ovamo. Grafika u igri je na zavidnom nivou za godinu izdavanja, jedino može zasmetati malo veće preterivanje sa bloom efektima, tako da ćete pre imati utisak da vozite po ledu, a ne po asfaltu. Sve trke se odvijaju pod okriljem noći uz mnoštvo blještavog svetla, neonskih reklama, ali usled velike brzine akcije nećete baš imati vremena za razgledanje grada. Zvučnu podlogu čini soundtrack sa ukupno 26 numera manje ili više poznatih izvođača(Asian Dub Foundation, Mystikal, Amplifier...).

Sada malo o lošijim stranama igre. Iako već pomenuti underground mod ima čak 111 deonica u pitanju je omanji grad i sve staze se uglavnom ponavljaju. Bilo da je to ista staza samo se vozi u suprotnom smeru ili „nova“ staza sačinjena od pojedinih delova drugih staza. Pošto je poznavanje staza dosta bitno u igri (zbog prečica koje AI vozači često ne koriste, pa tako ostvarujete znatnu prednost), ovo je u neku ruku olakšanje, mada povećava monotoniju. Jer kada vrlo brzo otključate sve staze i automobile, postavlja se pitanje - šta sada? Multiplayer ne postoji ni na jednom kompjuteru niti u LAN-u, već je moguće igranje samo preko interneta.

Gledajući sa ove distance NFSU je zaista predstavljao osveženje u serijalu ali problem je što je EA tu i stao. Svi noviji nastavci maltene predstavljaju prežvakavanje koncepta koji je postavio Underground, ali o tome više reči u narednim postovima...

Stay tuned!